Ö (слово латинице)
Слово латинице | |||||
---|---|---|---|---|---|
Велико: Ö | |||||
Мало: ö | |||||
Српска латиница | |||||
A | B | C | Č | Ć | D |
Dž | Đ | E | F | G | H |
I | J | K | L | Lj | M |
N | Nj | O | P | R | S |
Š | T | U | V | Z | Ž |
Остала слова латинице | |||||
Q | W | X | Y | ||
Слова са дијакритицима | |||||
À | Á | Â | Ã | Ä | Å |
Æ | Ā | Ă | Ą | Ȧ | Ƀ |
Ɓ | Ç | Ĉ | ð | Ď | È |
É | Ê | Ë | Ė | Ę | Ě |
Ə | Ĝ | Ğ | Ġ | Ģ | Ĥ |
Ħ | Ì | Í | Î | Ï | Į |
İ, і | I, ı | Ĵ | Ķ | Ḱ | Ⱪ |
Ļ | Ł | Ľ | Ĺ | Ñ | Ń |
Ņ | Ň | Ŋ | Ò | Ó | Ô |
Õ | Ö | Ø | Ő | Œ | Ō |
Ŕ | Ř | Ś | Ŝ | Ş | Ș |
ẞ | Ť | Ț | Þ | Ù | Ú |
Û | Ü | Ŭ | Ů | Ų | Ű |
Ŵ | Ẃ | Ý | Ŷ | Ÿ | Ź |
Ż | Ẑ | ||||
Слова латинице | |||||
Диграфи латинице |
Ö ö (Ö ö; укосо: Ö ö), је знак који представља или слово из неколико проширених латиничних алфабета, или слово "о" модификовано умлаутом или дијарезом. У многим језицима, слово „о“ или „о“ модификовано умлаутом, користи се за означавање заобљених самогласника у предњем делу или отворене средине [ø] или [œ]. У језицима без таквих самогласника, знак је познат као „о са дијарезом“ и означава прекид слога, при чему његов изговор остаје непромењен [o]. Ово слово се користи у немачком, исландском, шведском, финском, карелском, вепском, јужносамском, мађарском, естонском, турском, туркменском, азерском, ујгурском, кримскотатарском, казашком и јуто-астечком језику хопи. Мали број холандских и африканских речи такође користи ово као дијарезу.
О-умлаут
уредиСлово о са умлаутом (о) појављује се у немачком алфабету. Представља умлаутирани облик о, што резултира [œ] или [ø]. Слово се често пореди са о у немачком алфабету, али постоје изузеци који га пореде као ое или ОЕ. Писмо се такође појављује у неким језицима који су усвојили немачка имена или правописе, али обично није део тих алфабета. У данском и норвешком језику, ö је раније коришћено уместо ø у старијим текстовима да се направи разлика између отворених и затворених о-звукова. Такође се користи када може доћи до забуне са другим симболима, на пример на картама. Данско-норвешко ø је, као и немачко ö, развој ое и може се упоредити са француским œ. У другим језицима који немају слово као део редовног алфабета или у ограниченим скуповима знакова као што је ASCII, о-умлаут се често замењује диграфом ое. На пример, на немачком hören (чути/слушати) може се лако препознати чак и ако се пише hoeren.
Историјски О-дијаереза се писала као о са две тачке изнад слова. О-умлаут је написан као о са малим е написаним изнад курзивним старим немачким (готичким) писмом (Oͤ oͤ): овог минута е представљено је са две вертикалне траке повезане косом линијом, која се потом дегенерисала у две вертикалне траке у рукописи раног модерног доба. У већини каснијих рукописа ове цртице су заузврат скоро постале тачке. Порекло слова ö је била слична лигатура за диграф ОЕ: е је написано изнад о и дегенерисано у две мале тачке.[1]
У неким натписима и типовима приказа, о може бити представљено као о са малим словом е унутра.
У модерној типографији није било довољно простора на писаћим машинама и каснијим компјутерским тастатурама да би се омогућило и О-са тачкама (који такође представљају о) и О-са цртицама. Пошто су изгледали скоро идентично, два глифа су комбинована, што је такође урађено у компјутерским кодовима знакова као што је ИСО 8859-1. Као резултат тога, није било начина да се разликују различити ликови.
Остала писма која садрже о-дијарезу укључују велшко писмо.
Остала писма која садрже о-умлаут укључују: туркменско писмо (за самогласник [ø]), азербејџанско писмо (за самогласник [œ]), јапско писмо (за [œ]), луксембуршко писмо (приликом писања позајмљеница из стандардног немачког), словеначко писмо (приликом писања позајмљеница из немачког, мађарског и турског језика), и динка писмо. Мађарско писмо садржи и ö и ő: двоструко акутно о је дужи пар ö.
Референце
уреди- ^ Turunen, Petri (4. 9. 2016). „Rikulla on Suomen lyhyin sukunimi – nimenmuutokselle perusteet äidin suvussa” [Riku has the shortest surname in Finland – grounds for name change in his mother's family]. Ilta-Sanomat (на језику: фински). Архивирано из оригинала 14. 01. 2017. г. Приступљено 2016-09-04.