Отворите главни мени

Ђироламо Савонарола

Ђироламо Савонарола (итал. Girolamo Savonarola;[2][3][4] Ферара, 21. септембар 1452Фиренца, 23. мај 1498) је био италијански доминикански монах, а једно кратко време и владар Фиренце. Познат је по верској реформацији, противренесансном деловању, спаљивању књига. Иако је остао до краја живота католик, понекад се сматра претечом Мартина Лутера. Због сукоба са папом спаљен је као јеретик.

Ђироламо Савонарола
Savonarola.jpg
Ђироламо Савонарола
Датум рођења(1452-09-21)21. септембар 1452.
Место рођењаФерара
Датум смрти23. мај 1498.(1498-05-23) (45 год.)
Место смртиФиренца[1]

Детињство и младостУреди

Још у младости био је преокупиран читањем Библије и Аристотела. Студирао је на универзитету у Ферари, где је изгледа дипломирао уметност. Антиклерикални став је показао већ са 20 година старости, када је написао песму о уништењу света. Почео је већ тада да развија морални став, па 1475. у својој песми, показује презир према римској курији, називајући је „лажном, поносном курвом“.

Постао је доминикански монах 1475. Уронио је у теолошка проучавања, најпре у Болоњи, па се после преместио и вратио у Болоњу, да би 1482. завршио у Фиренци. У то доба Савонарола је био јако лош говорник, тако да уопште није оставио никакав утисак, кад је 1487. напустио Фиренцу. Вратио се у Болоњу, где постаје магистар. У Фиренцу се враћа 1490. по молби грофа Пика дел Мирандоле.

Увиђа корумпираност црквеУреди

У то време католичка црква је била изузетно корумпирана и покварена. Папство је било препуно случајева личног неморала, а монаси су готово свуда продавали индулгенције, тј. опросте од грехова. Савонарола је био ожалошћен толиким греховима католичке цркве. Наставио је са проучавањима Библије и теолошких дела. Његова црква Св. Марка је била препуна света. Он је проповедао да хришћански живот значи бити добар, а не придржавати се претераних церемонија. Савонарола није желео да води рат са католичком црквом. Он је хтео да исправи неке грешке. Указивао је на неморал.

Пријашњи владар Фиренце и мецена многих ренесансних уметника Лоренцо Медичи био је пређашњи покровитељ и Савонароле. Лоренцо и његов син Пјетро Медичи постали су мета Савонаролиних проповеди.

Владар ФиренцеУреди

Кад је свргнуо Медичије, Савонарола је постао владар Фиренце и успоставио је демократску републику, коју је описивао као „хришћанску и верску републику“. Једна од првих одлука је да содомија постане злочин кажњив смрћу. Главни непријатељи Савонароле су били војвода Милана и папа Александар VI. Папа је издао многе декрете против Савонароле, које је Савонарола игнорисао. Савонарола је био јако опасан за морално покварену цркву, јер је указивао на неморал, разврат и корупцију. Папа му је чак нудио место кардинала, само да престане са проповеда о неморалности.[5]

Савонарола је 1497. организовао спаљивање свега што је било повезано са моралним слабљењем, а то су била огледала, козметика, паганске књиге, лепа одела, табеле за играње, радови неморалних песника. све је то спалио на тргу у Фиренци. Многа ренесансна дела из Фиренце су тада неповратно нестала, укључујући слике Сандра Ботичелија.

Након неког времена Фиренца се уморила од претераног моралног стезања, па се 4. маја 1497. скупине младих буне и отварају таверне и поново се јавно коцкају.

Спаљен на ломачи као јеретикУреди

Папа је предао Савонаролин случај доминиканцима, али они нису нашли да Савонарола говори било што погрешно. Папа је тражио начин да га утиша. Папа Александар VI га екскомуницира 13. маја 1497. године. Пошто се опирао екскомуникацији, ухваћен је и обешен је и спаљен на истом месту, где је палио књиге и неморалне ствари. Оптужен је за јерес, давање лажних пророчанстава и религиозне грешке. Медичи су поново владали Фиренцом.

Савонарола је желио да очисти цркву од неморала. У 20. веку створен је покрет, посебно међу доминиканцима, да Савонарола постане светац. Језуити су били главни противници ове идеје.

БиблиографијаУреди

Скоро тридесет томова Савонаролиних проповеди и списа до сада је објављено у Edizione nazionale delle Opere di Girolamo Savonarola (Рим, Анђело Белардети, 1953 до данас). За издања из 15. и 16. века погледајте Catalogo delle edizioni di Girolamo Savonarola (secc. xv–xvi) ed. P. Scapecchi (Florence, 1998, ISBN 9788887027228).

РеференцеУреди

  1. ^ „Savonarola”. University of Oregon. зима 2015. Приступљено 26. 5. 2018. 
  2. ^ "Savonarola, Girolamo" (US) and „Savonarola, Girolamo”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. Приступљено 31. 5. 2019. 
  3. ^ „Savonarola”. Collins English Dictionary. HarperCollins. Приступљено 31. 5. 2019. 
  4. ^ „Savonarola”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 31. 5. 2019. 
  5. ^ Weinstein, Donald (22. 11. 2011). Savonarola The Rise and Fall of a Renaissance Prophet. European History Quarterly. 47. Yale University Press. стр. 122. ISBN 9780300111934. doi:10.1177/0265691417711663at. 

ЛитератураУреди

  • Dall'Aglio, Stefano "Savonarola and Savonarolism" (Toronto, 2010)
  • Macey, Patrick Bonfire Songs: Savonarola's Musical Legacy Clarendon Press, Oxford, 1988.
  • Polizzotto, Lorenzo "The Elect Nation; The Savonarola Movement in Florence 1494–1545" (Oxford, 1994)
  • Ridolfi, Roberto "Vita di Girolamo Savonarola" 6th ed., ed. A.F. Verde, Florence, 1997).
  • Weinstein, Donald "Savonarola the Rise and Fall of a Renaissance Prophet" (New Haven, 2011) ISBN 978-0-300-11193-4
  • Roeder, Ralph Edmund LeClercq "The Man of the Renaissance: Four Lawgivers, Savanarola, Machiavelli, Castiglione, Aretino", The Viking Press, 1933.
  • Dall'Aglio, Stefano, Savonarola and Savonarolism (Toronto: Centre for Reformation and Renaissance Studies. 2010).
  • Herzig,Tamar, Savonarola's Women: Visions and Reform in Renaissance Italy (Chicago: University of Chicago Press. 2008).
  • Lowinsky, Edward E., Music in the Culture of the Renaissance and Other Essays (University of Chicago Press, 1989).
  • Macey, Patrick, Bonfire Songs: Savonarola's Musical Legacy (Oxford, Clarendon Press, 1998).
  • Martines, Lauro, Fire in the City: Savonarola and the Struggle for the Soul of Renaissance Florence (2006) ISBN 0-224-07252-8
  • Meltzoff, Stanley, Botticelli, Signorelli and Savonarola (Florence, 1987)
  • Polizzotto, Lorenzo, The Elect Nation: The Savonarola Movement in Florence 1494–1545 (Oxford, 1994)
  • Steinberg, Ronald M., Fra Girolamo Savonarola, Florentine Art and Renaissance Historiography (Athens, Ohio, 1977)
  • Strathern, Paul, "Death in Florence: The Medici, Savanarola, and the Battle for the Soul of a Renaissance City", (Pegasus, 2015)
  • Weinstein, Donald and Hotchkiss, Valerie R., eds. Girolamo Savonarola Piety, Prophecy and Politics in Renaissance Florence Catalogue of the Exhibition (Dallas, Bridwell Library, 1994).

Спољашње везеУреди