Јапанске лаке крстарице класе Чикума

Лаке крстарице класе Чикума

Лака крстарица Чикума, након завршетка 1912. године.
Корисник
Почетак градње:	1909—1910.
Поринуће:	1911.
Завршетак градње:	1912.
Основне катактеристике
Дужина:	144,80 метара
Ширина:	14,20 метара
Газ:	5,10 метара
Тежина:	4.400 тона (стандардни депласман) 5.040 тона (пуни депласман)
Погон:	12 котла Канпон, снаге 22.500 КС
Посада:	414 официра и морнара
Наоружање:	Топови: 8 × 152 mm, 4 × 80 mm Митраљези 2 × 6,5 mm Торпедне цеви: 3 × 457 mm
Максимална Брзина:	26—27 kn (48—50 km/h)
Бродови класе
Чикума, Јахаги, Хирадо

Три крстарице класе Чикума (јап:筑摩型防護巡洋艦) су биле лаке крстарице, које су се налазиле у саставу јапанске ратне морнарице. Оне су учествовале у многобројним поморским операцијама током Првог светског рата. Као и већина јапанских лаких крстарице, и крстарице класе Чикума су добиле имена по јапанским рекама.

Крстарице класе Чикума су заправо биле последње заштићене крстариице које су изграђене у Јапану, али су касније због поседовања турбина, прекласификоване у лаке крстарице, и биле су претеча лаких крстарица класе Тенрју.

Позадина уреди

Крстарице класе Чикума су грађене по програму за повећење морнарице из 1907. године, а базирао се на основу искуства стечених током Руско-јапанског рата. Заједно са бојним крсташима класе Конго, крстарице класе Чикума су биле део пројекта за изградњу бродова белике брзине, најновије морнаричке технологије (турбине).

Дизајн уреди

Основни прјекат крстарица класе Чикума, био је верна копија британских крстарица класе Таун, са понеком модификацијом, а имао је утицај и дизајн јапанске крстарице Тоне. Крстарице класе Чикума су биле прве крстарице велике брзине, опремљене турбинама, у јапанској ратној морнарици. Турбине су обезбеђивале много већу брзину него код претходно изграђених крстарица. Силуете бродова класе Чикума, биле су лако препознатљиве по њихова четири димњака.

Крстарице Чикума и Хирадо су поседовале нове Кертисове турбине, које су омогућавале брзину од 26 kn (48 km/h). Током пробне вожње, постигнута је максимална брзина од 26,83, односно 26,87 kn (49,76 km/h). На крстарици Јахаги, постављена је Парсонова турбина, са којом је на пробној вожњи постигнута максимална брзина од 27,14 kn (50,26 km/h).

Крстарице класе Чикума су биле наоружане са 8 једноцевних топова од 152 mm и 4 једноцевна од 80 mm. Поред тога имале су два митраљеза, као и три торпедне цеви од 450 mm.

Тактичко-технички подаци уреди

Тежина:
- 4.400 тона стандардни депласман
- 5.040 тона пуни депласман
Димензије:
- Дужина: 144,80 метара
- Ширина: 14,20 метара
- Газ: 5,10 метара (средњи газ)
Максимална брзина:
- 26—27 kn (48—50 km/h)
Погон: 12 котла Канпон, 22.500 КС
Максимална даљина пловљења: 10.000 наутичких миља/ 10 kn (19 km/h)
Количина горива: 1.128 тона угља и 300 тона нафте
Наоружање:
- Главна артиљерија: 8 × 1 152 mm
- Помоћна артиљерија: 4 × 1 80 mm
- Митраљези: 2 × 1 6,50 mm
- Торпедне цеви: 3 x 1 457 mm
Оклоп:
- Оклопни појас: 89 mm (максималан)
- Палуба: 57 mm (максималан)
Посада: 414 официра и морнара

Бродови уреди

Име	Бродоградилиште	Почетак градње	Поринуће	Завршетак градње	Белешка
Чикума	Сасебо - Сасебо	23. мај 1909.	1. април 1911.	18. мај 1912.	Обрисана из списка флоте 1. април 1931.
Јахаги	Мицубиши - Нагасаки	20. јун 1910.	3. октобар 1911.	27. јул 1912.	Обрисана из списка флоте 1. април 1940.
Хирадо	Кавасаки - Кобе	10. август 1910.	29. јун 1911.	17. јун 1912.	Обрисана из списка флоте 1. април 1940.

Служба уреди

Крстарице класе Чикума су активно учествовале током Првог светског рата у поморским операцијама савезника, на Пацифичком и Индијском океану. Након Првог светког рата оне су ангажоване на патролним задацима, дуж Кинеске обале. Крстарице Јахаги и Хирадо су за време Сибирске интервенције пружале заштиту конвојима, који су превозили снабдевања и појачања јапанским трупама у Сибиру. По завршеној Сибирској интервенцији све крстарице класе Чикума су ангажоване на патролним задацима. Крстарица Чикума је обрисана из списка флоте 1931. године, а 1935. године је потопљена као брод-мета. Јахаги и Хирадо су обрисане из списка флоте 1940. године, и редизајниране су да служе као пловеће касарне. Обе су 1947. године послате на сечење.

Литература уреди

Ивенс, Дејвид (1979). Kaigun : Strategy, Tactics, and Technology in the Imperial Japanese Navy, 1887-1941. Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-192-8.
Ховарт, Стивен (1983). The Fighting Ships of the Rising Sun: The drama of the Imperial Japanese Navy, 1895-1945. Atheneum. ISBN 978-0-689-11402-1.
Јенцура, Хансгеорг (1976). Warships of the Imperial Japanese Navy, 1869-1945. Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-893-4.
Шенкинг, Џ. Чарлс (2005). Making Waves: Politics, Propaganda, And The Emergence Of The Imperial Japanese Navy, 1868-1922. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-4977-0.