Јованка Хљуп Ђорђевић
Јованка Хљуп Ђорђевић (Беч, 16. април 1904 — Краљево, 1967) била је првоборац током Другог светског рата. Током рата је била заробљена и са ћерком прво одведена у логор на Бањици, а одатле у Маутхаузен. Након ослобођења живела је у Краљеву. Године 1964. додељена јој је Партизанска споменица 1941.
Јованка Хљуп Ђорђевић | |
|---|---|
.jpg) Јованка Ђорђевић са ћерком Мирјаном | |
| Датум рођења | 16. април 1904. |
| Место рођења | Беч, Аустроугарска |
| Датум смрти | 1967. |
| Место смрти | Краљево, СФР Југославија |
Биографија уреди
Јованка Хљуп Ђорђевић рођена је у Бечу 16. априла 1904. године. Њен отац Војтех Кљуп је био Чех. Јованка је 1924. године приступила Комунистичкој партији Аустрије, када је имала 20 година. У Југославију, тачније Краљево, дошла је 1932. године због удаје за Краљевчанина Душана Ђорђевића. Одмах по доласку учланила се у Комунистичку партију Југославије. Пар је ћерку Мирјану добио 1934. године. Због свог родног града Јованка је добила надимак Бечлијка.[1][2]
Након почетка Другог светског рата Јованка и њен супруг су се прикључили борби у Народноослободилачком покрету. У августу 1941. Јованка је била једна од 90 чланова КПЈ у краљевачком округу.[3] Поред тога, Јованка је такође имала улогу курира између партијске организације у Краљеву и ПК КПЈ за Србију, а у свом стану је пружала уточиште илегалцима.[4] Захваљујући свом брату, који је био секретар Комунистичке партије Аустрије, Јованка Ђорђевић је обезбедила 40 пропусница (нем. Ausweiss), који су омогућавали краљевачким антифашистима слободу кретања ван града, до Београда и Босне.[2]
Године 1943. Немци су стрељали Јованкиног супруга Драгана.[2] У фебруару исте године, током новог таласа хапшења краљевачких комуниста, Јованка је била ухапшена. Након испитивања које су спроводили немачки и бугарски обавештајни официри, из Београда је стигао одред Специјалне полиције. Јованка и њена деветогодишња ћерка Мирјана су биле међу онима које су одвели у логор на Бањици.[5] Мајка и ћерка су убрзо депортоване у логор Розенхајм код Минхена, а одатле у Маутхаузен и на крају у логор са принудним радом Аспан код Беча, где су и дочекале ослобођење. У овом логору су вођене под истим бројем - 3027. У Маутхаузену су над њима вршени тзв. in vivo експерименти, што је уништило њихово здравље. Мирјана је због претрпљених ужаса годинама након рата била нема.[1][6]
Након рата Јованка је живела у Краљеву. Била је носилац Партизанске споменице 1941. (број 26647). Добила је борачку пензију 1964. године. Преминула је три године касније, 1967. године. Сахрањена је у Алеји заслужних грађана на краљевачком гробљу.[2]
Референце уреди
- ^ а б Јоветић, Раде (1978). Револуција на камену. Краљево: Сутјеска. стр. 124—125.
- ^ а б в г Савић, Мирјана (2015). Краљевчанке за незаборав. Краљево: Народни музеј Краљево. стр. 5; 11. ISBN 978-86-85179-66-2.
- ^ Цветић, Боса, ур. (1975). Жене Србије у НОБ. Београд: Нолит. стр. 391.
- ^ Цветић, Боса, ур. (1975). Жене Србије у НОБ. Београд: Нолит. стр. 397—398.
- ^ Цветић, Боса, ур. (1975). Жене Србије у НОБ. Београд: Нолит. стр. 400.
- ^ Зечевић, Љубомир; Ћирић, Тамара (2015). Концентрациони логор Маутхаузен - повратак непожељан. Београд: Удружење заточеника КЛ Маутхаузен Србије. стр. 173—174. ISBN 978-86-919497-0-9.
