Јоксим Новић-Оточанин

Јоксим Новић-Оточанин (Залужница, 15. март 1806Нови Сад, 18. јануар 1868) био је правник и српски романтичарски писац.[1]

Јоксим Новић-Оточанин
Датум рођења(1806-03-15)15. март 1806.
Место рођењаЗалужница, Аустријско царство
Датум смрти18. јануар 1868.(1868-01-18) (61 год.)
Место смртиНови Сад, Аустроугарска

Живот уреди

Рођен је у официрској породици, на Благовести [1807. у Лици, у Оточкој жупанији у Врховинама. Отац Илија као граничарски официр због јунаштва показаног у борби против Француза, постаје потпуковник и добија племство.[2] Надимак Оточанин је узео по граду Оточцу, који се налази близу његовог родног места.[3] Када је 1847. штампао прво своје дело: Лазарица или Бој на Косову, између Срба и Турака на Видов дан 1389. године, потписао се са: Јоксим Илијић плем. Новић. Племићку повељу су Јоксимов отац Илија и стриц Јефта, граничарски официри, добили од цара Фрање I за ратне заслуге и тридесетогодишњу верну службу.

Породица се неколико година касније преселила у Срем.

Гимназију је Јоксим учио у Сремским Карловцима, филозофију на универзитетима у Јени, Гетингену и Халеу. Да би мађарска права учио у Шарошпатаку, а немачка права завршио у Бечу (1824). Док се образовао у Халео дружио се са чувеним Словаком, Јаном Коларом. У Бечу је млади јурист становао код Словенца, Јернеја Копитара, преко којег долази до Вука Караџића. По завршетку студија права у Бечу вратио се кући у Срем, живећи код оца у Вуковару. Немирна крв и младићки полет су га убрзо одвели у Босну (1837), и прошле су године а да се о њему ништа није знало. Током бурне младости стизао је свуда, обишао је све земље где су Срби живели. Био је у гарди кнеза Милоша у Србији, хајдуковао је у босанским и херцеговачким планинама, живео међу Арнаутима. Током боравка у Босни изучавао је народне обичаје и умотворине. Упознао се добро са босанским породицама Видајићима, Мамутбеговићима и другим који су га примали у своје иначе затворене домове. Лично се знао и провео време са славним хајдучким харамбашама — Пецијом, Косићем, Јејићем. При повратку кући био је ухапшен на аустријско-турској граници. Суд у Вуковару га је осудио на две године затвора. Након ослобођења наставио је да живи у Вуковару, где се и оженио.[4]

Пред мађарском буном 1845—1847. ради као адвокат у Вуковару,[5] а ту ће бити и 1860.[6] Године 1848. одлази на Мајску скупштину, а потом учествује у борбама против Мађара, и покушава да дигне устанак у Босни. Био је командант српског одељења које је оружјем спречавало продор Мађара у Срем. Јавља се и као командант на Думбову, код Черевића, где се истакао јер је онемогућио мађарском ратном броду да прође Дунавом и донесе помоћ Вараждину. По завршетку мађарске буне имао је због финансијске проневере проблема са државом. Две године је провео у затвору у бечком Шенбруну, док га није цар помиловао. За Новића се заузео и патријарх Јосиф Рајачић. После помиловања Рајачић је одредио Новића да буде његов изасланик код цара, а у том својству је Новић у царевој пратњи обишао и Праг. Након тога, враћа се цивилном животу који проводи у великој оскудици, бавећи се књижевним радом. Живео је током каснијег живота, поред Вуковара и у Београду, Земуну и понајвише Новом Саду.[7]

Лично је познавао кнеза Милоша Обреновића, који му је одредио годишње примање од 100 ф. Али неко је умешао прсте у то, тако да ниједну форинту није добио. Умро је у великој оскудици у Новом Саду, на Богојављење 1868.[7]

Вуков ђак уреди

Јоксим Новић-Оточанин је следбеник Јернеја Копитара и Вука Караџића. То корисно познанство са далекосежним позитивним последицама остварило су Бечу, када је Јоксим становао код Копитара. Било је то у време када је Вук припремао за објављивање српске народне песме. Млади Личанин, који је одрастао на врелу српског епоса у Лици и Срему — где им је чест гост у кући био слепи гуслар Филип Вишњић, био му је добродошла помоћ. Помогао је Вуку при избору песама, те код попуњавања и пречишћавања језика, којим је добро владао.[2] Караџић га је увео у лепоте народне поезије. Свом духовном учитељу Оточанин 1837. у једном писму каже: „Ви сте ми огледало, па сам се по вама владао”. Другом приликом (1845) пише следеће речи: „Ви сте ми очи отворили и пут показали”. Он је, буквално, учио Караџићеве списе и називао се његовим ђаком. Рано је ушао у романтичку књижевну доктрину и свој живот удесио према том идеалу.

У духу народне поезије, он се огледао и у књижевности. Преводи српске народне песме на немачки, али не успева да нађе издавача. Од године 1836. почиње да пише српску историју у стиховима, потпуно подражавајући правилима усмено-књижевне поетике, због чега му је и сам Караџић предсказивао да ће народ „у њему добити научнога списатеља“.

Активно се укључио 1847. у Вуков „рат за српски језик и правопис”, бранећи га од напада критичара. Његова Лазарица је имала изузетно леп пријем код српске читалачке публике. Пробила је отпор у народу, који је постојао према песмама Бранка Радичевића и Његошевом Горском вијенцу. Али након смрти Вукове, Јоксим се одједном окренуо (наговорен од Светића) против Вука. Писао је неповољно и доводио у сумњу оно чим се и сам бавио. У часопису "Србско огледало" појавио се 1864. године са својом расправом О нашим пјесмама. Због тога је до смрти остао маргинализован, препуштен себи и заборављен.[2]

Спевови уреди

У рукопису је остао његов првенац Српство (1837), од којег су изашли у другим књигама само одломци. Његова жеља је била да овим делом опева средњовековну српску историју од Стефана Немање до кнеза Лазара. Прво и главно његово дело је Лазарица или Бој на Косову између Срба и Турака на Видовдан, 1389, које је одмах по објављивању (Нови Сад, 1847)[1] постао омиљена лектира међу омладином. Читалачка публика је толико била одушевљена овим спевом да је, према речима Јована Скерлића, био популарнији од Горског вијенца и учен напамет. Објављени су и Душанија (о владавини краља и цара Душана) и Цар Урош (о распаду српског царства).[8]

Велики почетнички успех охрабрио је Оточанина, па је за Лазарицом уследио читав низ спевова у народном духу. Предмет ових спевова није само стара и новија српска историја, већ и актуелни историјски догађаји. У часопису "Седмици" је 1853. објавио Ратовање на Црну Гору. Тако су у једном таквом спеву опевани и Наполеонови ратови.

Међу осталима, издвајају се следећи Оточанинови спевови: Хајдук Вељко, Васа Чарапић, Јанко Катић и Станоје Главаш (1860—1861), Бирчанин Илија оборкнез испод Међедника (1862, COBISS.SR 34951943), Карађорђе избавитељ Србије (1865) и Московија (1863), чија је тема Кримски рат током 1854—1855. Спев Душанија (1863) сматрао је својим најбољим остварењем. У њему је описао „знатније догађаје за времена српског царства, и таки по њему”.[9] Милош Светић му је у свом часопису "Србско Огледало" 1864. објавио песму Сибињанин Јанко.

Јоксимову „мисију” у српском народу знатно је помогла Матица српска, објављујући и распростирући његове радове.[10] А књижевни часопис Даница из Новог Сада, уобичајио је да о њему напише, када нешто објави: „толико је познат нашој публици, да би излишно било препоручивати (ово) ново његово дело”. Иако плодан, рад Јоксима Новића-Оточанина на поетизацији историје, није имао веће литерарне квалитете.

Проза уреди

Како у стиховима, тако и у прози, Оточанин је покушао да подражавањем народног приповедања опише народни и хајдучки живот у Босни или неке догађаје из прошлости: Сила турчи Босну (1864), Капетан Радич Петровић и покрштеница Зорка (1866), Хајдучки живот (1861—1863)[10], Старине од Старине Новака или школовање народњег пјевања и приповиједања (1867).

Јоксим је шездесетих година 19. века редовно објављивао своје мање радове у српским часописима. Поред наведених листова, радови су му разбацани у Годишњаку, Летопису Матице српске, Матици, Србском дненику, Србобрану и другим. Године 1864. он је веома заступљен у Даници и Огледалу српском у Новом Саду. Поред историјских и биографских цртица које исписује, он полемише око српског правописа, са ученијим Јованом Живановићем.[11] Игњат Фукс из Новог Сада 1860. о свом трошку издаје му пригодну књигу о кнезу Милошу (у време повратка на власт и смрти): Милошева или јунаштво Милоша Обреновића од Србије.[6] Епископска књигопечатња (штампарија) је две године за редом објавила Новићеву књигу-песму, Платониду — за 1863. и за 1864.[12] Исте године, ту се публикују и његов спис: Неколико ријечи Србима, па Карађорђије избавитељ Србије. Десило се да млади кнежевић Петар Карађорђевић одбије посвету у књизи, јер није био са садржајем књиге задовољан. А са друге стране „цензура београдска” је то дело забранила. Међутим, то је имало контра-ефекат, јер због тих околности књига је још више била тражена.

Последњих година живота започео је рад на прозном преводу Хомерове Илијаде, али није стигао да га и доврши.

Значај уреди

Јоксим Новић-Оточанин је једна од најромантичнијих личности српске књижевности. Он је доследно и потпуно покушао да изведе романтичну идеју да на темељу народне поезије сагради уметнички национални еп и целу уметничку књижевност. Он је, према саветима Мицкјевича, први у српској књижевности покушао да од народних косовских песама створи потпун еп.

Међутим, у том покушају, он је временом прешао и у просто подражавање народне поезије. Његово дело представља прелаз између народне и уметничке поезије. Од народне га дели недовољна спонтаност, а од уметничке слаб печат индивидуалног.

Рад Јоксима Новића-Оточанина је у целости карактеристичан пример за романтичарски претеран култ народне поезије, али и поред својих слабости незаобилазан је као једна етапа у развитку српске књижевности.

Галерија уреди

Референце уреди

  1. ^ а б Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 578. 
  2. ^ а б в "Стражилово", Нови Сад 1893.
  3. ^ Гавриловић, Андра, ур. (1903). Знаменити Срби XIX. века, година II. Загреб: Српска штампарија. стр. 4. 
  4. ^ Гавриловић, Андра, ур. (1903). Знаменити Срби XIX. века, година II. Загреб: Српска штампарија. стр. 4—5. 
  5. ^ Бранко Радичевић: "Песме", Беч 1847.
  6. ^ а б "Даница", Нови Сад 1860.
  7. ^ а б Гавриловић, Андра, ур. (1903). Знаменити Срби XIX. века, година II. Загреб: Српска штампарија. стр. 5—6. 
  8. ^ Гавриловић, Андра, ур. (1903). Знаменити Срби XIX. века, година II. Загреб: Српска штампарија. стр. 6. 
  9. ^ Јоксим Новић: "Душанија", Будим 1863.
  10. ^ а б "Даница", Нови Сад 1863.
  11. ^ "Даница", Нови Сад 1864.
  12. ^ Јоксим Новић Оточанин: "Платонида за 1864. годину", Нови Сад 1864.

Литература уреди

  • Јован Скерлић: Романтизам, реализам (из Историје нове српске књижевности), Култура, Београд, 1962
  • Станиша Војиновић: Књига стихова „Бирчанин Илија оборкнез испод Међедника“ Јоксима Новића Оточанина, стр. 27-40, у публикацији „Гласник“, број 38, Историјски архив, Ваљево, 2004. године.
  • Милан Чуљак: ИЗ ИСТОРИЈЕ ЈЕДНЕ ГРАНИЦАРСКЕ ПОРОДИЦЕ- Племићска повеља Илије и Јефте Новића, Матица Српска