Антоније Ђурић

Антоније Ђурић (Сјеница, 21. јануар 1929) је српски новинар, књижевник, историчар и публициста.[1]

Антоније Ђурић
Датум рођења(1929-01-21)21. јануар 1929.(91 год.)
Место рођењаСјеница
  Краљевина СХС

БиографијаУреди

Гимназију је завршио у Ужицу. Због писања против комунистичког режима, робијао је седам година у сремскомитровачком затвору у исто време што и Стеван Мољевић који је преминуо у затвору, Ђуро Ђуровић, Војин Андрић, Коста Кумануди, Драгић Јоксимовић који је такође преминуо у затвору, Сава Банковић и Борислав Пекић.[2]

После изласка из затвора, највећи део свог радног века провео је радећи као ковинар у „Експрес политици”.

По његовој култној драми „Солунци говоре”, направљен је и истоимени телевизијски филм 1990. године а он је био сценариста филма. Члан је Удружења књижевника Србије. Има редовну месечну колумну у листу „Србија” из Канаде и сарадник је „Српских новина” из Чикага.

Данас живи и ради у Чачку.

ДелаУреди

  • „Солунци говоре”
  • „Крај Мораве долина наде”
  • „За част отаџбине”
  • „Обавештајац каплар Милоје”
  • „Жене Солунци говоре”
  • „По заповести Србије”
  • „Равногорци говоре”
  • „Црвена куга” (три тома)
  • „Јуриш у поробљену отаџбину”
  • „Топлички устанак”

РеференцеУреди