Антон Шибеља - Стејнка (Томачевица, код Сежане, 21. април 1914. – Горења Требуша, код Толмина, 1. април 1945), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

антон шибеља
Антон Шибеља
Лични подаци
Датум рођења(1914-04-21)21. април 1914.
Место рођењаТомачевица, код Сежане, Краљевина Италија
Датум смрти1. април 1945.(1945-04-01) (30 год.)
Место смртиГорења Требуша, код Толмина, ДФ Југославија
Професијамашибравар
Деловање
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
19411945.
Чинмајор
Херој
Народни херој од14. децембра 1949.

Биографија

уреди

Рођен је 21. априла 1914. у селу Томачевица, код Сежане, у тадашњој Краљевини Италији. Потицао је из земљорадничке породице. Његов отац Антон погинуо је током Првог светског рата. Основну школу је завршио у оближњем селу Комен. Године 1929. је отишао у Трст, код сестре где је у радионици њеног супруга учио браварски занат. После завршетка заната, извесно време је радио код зета, а после се запослио у бродоградилишту у Миљу, у предграђу Трста.[1]

У то време, Антон је присталица покрета „ТИГР” (Трст-Истра-Горица-Ријека), који је залагао за уједињење ових области и њихово присаједињење Југославији. Такође, ово је била једна од првих антифашистичких органиација у Италији. У бродоградилишту, Антон је дошао у контакт са радницима, који су припадали револуционарном радничком покрету. Преко њих је добијао радничку штампу и марксистичку литературу. Као искусан машинбравар, покушавао је да конструише машинску пушку.[1]

Године 1935. позван је да служи италијанску војску, али је после шест месецу био отпуштен као трећи син из породице, који служи војску. У току 1936. године био је примљен у чланство Комунистичке партије Италије, која се од 1926. године налазила у илегали. Године 1940. био је ухапшен у бродоградилишту, под оптужбом да је члан илегалне Комунистичке партије. Тада је неколико месеци провео у истражном затвору Коронео, у Трсту, али је услед недостатка доказа био пуштен. После изласка из притвора, добио је отказ у бродоградилишту. Био је под полицијским надзором и морао се два пута дневно јављати карабињерима.[1]

Пошто није могао пронаћи запослење, вратио се кући и помагао је браћи у обрађивању имања и поправљао пољопривредне машине и алат сељацима. Као изразити антифашиста, око себе је почео да окупља омладину и да прикупља оружје и муницију. Непосредно пред напад Сила осовине на Краљевину Југославију, марта 1941. године био је ухапшен и из затвора пуштен тек крајем јуна. Поново се вратио кући и наставио са дотадашњим активностима.[1]

Када је, крајем 1941. године у приморје стигла прва словеначка партизанска група, Антон се преко партијских веза, које је имао у Ослободилачком фронту Словеније, са својом омладинском групом прикључио овој партизанској групи. Током зиме 1941/42, а нарочито упролеће 1942. године, са својом омладинском групом извршио је неколико саботажа на железничким пругама око Трста, на електричним водовима високог напона и на путевима. У јуну 1942. је добио позив за италијанску војску и 26. јуна 1942. године је са неколико омладинаца, побегао у партизане и ступио у крашку партизанску групу.[1]

У партизане је са собом понео и нешто алата, па је у Одреду, израђивао ручне бомбе и поправљао оружје. Убрзо је био унапреден за командира Крашке партизанске чете. Пошто се стално истицао у борбама, крајем 1942. године је био именован за команданта Сошког партизанског одреда, али на ову дужност није ступио, јер је по задатку, као познавалац Трста и околине, одређен да ради на везама с КП Италије. Више пута се снабдевен лажним исправама, пребацивао на кратко време у Трст и друге оближње италијанске градове. У пролеће 1943. године, два пута је прешао преко старе италијанско-југословенске границе. Враћајући се из Трста, са саобом је доводио групе младића, који су дезертирали из италијанске војске и који с желели да се боре против фашизма.[1]

Поред специјалних задатака које је обављао, учествовао је и у борбама. Командовао је 2. фебруара 1944. године, између села Комен и Рихемберг, нападом на немачку колону за снабдевање упоришта, која је била састављена од немачких полицајаца и италијанских фашиста. Тада је убијена комплетна посада састављена од 36 Немаца и 49 италијанских фашиста. Само је један фашиста успео да се спасе, али је и он био тешко рањен. Заробљено је њихово наоружање и опрема; уништен оклопни ауто и више теретних, а један путнички аутомобил заробљен. У првој половини 1944. године био је упућен у Официрску школу Главног штаба НОВ и ПО Словеније, а после њеног завршетка је кратко време био командант батаљона у Деветнаестој словеначкој ударној бригади „Срећко Косовел“. Потом је био заменик команданта бригаде и на крају командант ове бригаде. Био је рањен, па је после излечења постао командант Доломитског партизанског одреда.[1]

Почетком 1945. године, био је одређен за начелника радионице Деветог словеначког корпуса. На овој дужности се веома добро снашао и показао своје конструкторско умеће. Организовао радионице по шумским скровиштима, окупљао стручне људе из јединица и ангажовао сеоске занатлије. Из Тржича је успео да набави више гарнитура алата и комплетних радионица. Био је један од изумитеља „партизанског топа“ – то је било оружје које се састојало од цеви италијанског бацача од 81 милиметар, његових ногара и разних делова разбијених камиона и тенкова. Мина се састојала од лимене главе и дрвеног репа. Топ је употребљаван за директно гађање бункера и зграда с малог одстојања. Поред овога у радионицама су израђиване и машинке, па чак и упаљачи за гранате. Антон иако је био начленик радионице, радио је упоредо са борцима из радионице.[1]

У време велике непријатељске офанзиве на Девети словеначки корпус, у пролеће 1945. године, пробијао се из обруча са Штабом корпуса. Изнад долине Гачник, у Трновском гозду, 1. априла 1945. године један непријатељски снајпериста је гађао чланове Штаба. Антон је код себе имао пушку с оптичким нишаном, па је покушао да пронађе немачког снајперисту и онеспособи га. Посматрајући оближњу шуму и тражећи догледом скривеног снајперисту, пао је погођен његовим метком. Имао је чина мајора НОВЈ.[1]

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 12. јула 1949. године, проглашен је за народног хероја.[1][2]

Референце

уреди
  1. ^ а б в г д ђ е ж з и Народни хероји Југославије 1975.
  2. ^ Војна енциклопедија 1973.

Литература

уреди