Београдско Четворојеванђеље
Београдско Четворојеванђеље је најстарија штампана књига у Београду. Штампана је у Београдској штампарији и била је једина књига одштампана у овој штампарији.[1] Штампање је завршено 17. августа 1552. године (4. августа по јулијанском календару). Зове се још и Четвороблаговестије. Садржи четири канонска јеванђеља. Штампање Београдског Четворојеванђеља започео је оснивач Београдске штампарије, кнез Радиша Дмитровић, а завршио Дубровчанин Тројан Гундулић. Редакцијске послове, техничко и уметничко обликовањ и избор предложака за орнаментику заставица и иницијала обављао је јеромонах Мардарије.
| Београдско Четворојеванђеље | |
|---|---|
 | |
| Настанак и садржај | |
| Ориг. наслов | Четвороблаговестије |
| Илустратор | Јеромонах Мардарије |
| Земља | Османско царство (данас  Србија) |
| Језик | Српскословенски |
| Издавање | |
| Издавач | Београдска штампарија |
| Број страница | 211 листа |
| Превод | |
| Датум издавања | 17. август 1552. |
| Најстарија штампана књига у Београду и једно од најбољих остварења старог српског штампарства. | |
Београдско Четворојеванђеље спада у најбоља остварења старог српског штампарства.[2]
Ова књига била је последње издање штампано за време Османске власти у Србији, а Београд једини град на Балканском полуострву који је у 16. веку имао штампарију у којој су стваране књиге на српскословенском језику. Крај 16. века обележен је рестриктивном политиком султана Селима Другог и донео је гушење даљих покушаја да се штампарска делатност колико-толико сачува. Овакво стање потрајало је наредна два столећа, све до обнове штампарства године 1831.[3]
Својом старином, садржином текста, језиком, типографским и естетским особеностима Београдско Четворојеванђеље представља својеврсни споменик српске културе и писмености.[4] Књига је заштићена законом као културна баштина од изузетног значаја.[5]
Изглед књиге уреди
Београдско Четворојеванђеље спада у књиге велике осмине, јер је величина њених листова 20×30 цм. Штампано је на папиру, у фолио формату, црном и црвеном бојом.[1] Штампани простор на страници је величине 14×21,5 cm и потпуно је испуњен текстом. Текст је штампан на српскословенском језику,[3] крупним ћириличким словима и сложен у 24 и 25 редова. Има укупно 211 листова.
Књига је украшена богатим орнаментима урађеним у куваном дрвету ораховине. Садржи осам великих орнамената и 392 иницијала. Углови и спољне стране испреплетени су белим шарама. Цртана слова су украшена стилизованим листићима или искићена белим лозицама. Тип слова и иницијала преузет је из старих српских рукописних књига и под утицајем je средњевековног сликарства) у манастиру Сопоћани.[2]
На основу воденог жига – лађарске котве која се налази у кругу изнад ког стоји шестокрака звезда, може се закључити да папир на коме је књига штампана потиче из Италије. Између целина увезани су празни листови.
Садржај књиге уреди
Књига садржи четири канонска јеванђеља - Јеванђеље по Матеју, Јеванђеље по Марку, Јеванђеље по Луки и [[Јеванђеље по Јовану), затим евангелистар са прегледом верских јеванђеља. Испред сваког од јеванђеља се налази списак глава и предговор. Иза јеванђељских текстова, на последњих двадесет пет страница, налазе се упутства о читању појединих јеванђеља у току године, преглед васкрсних јеванђеља, месецослов од 1. септембра до 31. августа, попис зачела јеванђеља за разне потребе и службе појединим светитељима и упутство за читање васкрсних јеванђеља по гласовима.
Последња два листа садрже поговор који доноси увид о особеностима живота средњевековног Београда и представља аутентично сведочанство времена у ком је настало.[3] Из поговора се такође може закључити да је књига штампана у штампарији коју је основао кнез Радиша Дмитровић, кога је у току припрема задесила смрт, као и да је посао наставио Дубровчанин Тројан Гундулић.[2] У делу поговора Београдског четворојеванђеља који говори о Гундулићу наводи се да је после смрти Дмитровића био "понужден", те је штампарију пренео у своју кућу. Трећа личност која се помиње у поговору Београдског четворојеванђеља је "грешни, много окајани и последњи међу монасима, јеромонах Мардарије из манастира званог Мркшина црква".[1]
Штампање књиге уреди
Иако је имала богослужбену улогу, књига није настала под окриљем цркве. У то време црква је, услед материјалних околности, давала предност преписивачком раду. Изливање слова и штампање било је скуп посао.[5]
Штампање књиге завршено је 17. августа 1552. године (4. августа по јулијанском календару). На књизи је као година штампања означена 7060, што се поклапа са византијским системом рачунања времена. Не постоји податак о томе колико је тачно примерака штампано.[3]
Штампу књиге започео је кнез Радиша Дмитровић, оснивач Београдске штампарије. После његове смрти посао је наставио Тројан Гундулић, члан Дубровачке колоније у Београду. Радиша Дмитровић био је берберин, али се бавио се и трговачким пословима, што му је омогућило да прихвати финансирање штампања књиге. Када се упустио у издавачки подухват обезбедио је искусног зналца књиге и вештине штампања, јеромонаха Мардарија. Мардарије је обављао редакцијске послове, одлучивао о техничком и уметничком обликовању, избору предложака за орнаментику заставица и иницијала.[2] Јеромонах Мардарије био је искусан штампар, оснивач штампарије у манастиру Мркшина црква.[6] Према неким извора, управо он је инспирисао прво Дмитровића, а потом и Гундулића, да инвестирају у штампарију и организовао све активности током њеног оснивања.[7][8] Не зна се поуздано где је јеромонах Мардарије овладао штампарском вештином. Постоји претпоставка да је учио занат у првој милешевској штампарији, између 1544. и 1546. године. Током боравка у Београду важио је за последњег мајстора старог српског штампарства. Сам је припремао калупе, гравирао плоче за илустрацију орнамената, сачињавао текстуалну форму и отискивао књиге.[3] Колико је познато, Београдско четворојеванђеље је његова прва књига и уједно његов најбољи рад.[1]
Преостали примерци уреди
До данас је сачувано око 40 примерака, од којих се 14 налази у Београду.[5] Најбоље очуван примерак чува се у Музеју града Београда,[3] а примерке поседују и Библиотека града Београда, Народна библиотека Србије, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Београдска патријаршија.
Књига је заштићена законом као културна баштина од изузетног значаја. Повремено се излаже у различитим институцијама, како би се шира јавност упознала са овим јединственим спомеником српске културе и писмености.[5][9]
Занимљивости уреди
Занимљиво је да је сваки сачувани примерак књиге другачији. У некима нису сачуване све стране, неке садрже различите белешке на маргинама, а неке има ју и руком рађене цртеже. Такође се и корице разликују од примерка до примерка. За богатије купце израђиване су скупље. Белешке на маргинама представљају драгоцено сведочанство о прошлим вековима. Нису познати власници књига. Тек кад се протумаче руком писане белешке, знаће се у чијем су се налазиле поседу. Белешке су скривене, што значи да су се власници опходили са поштовањем и трудили да се њихови записи не виде на први поглед.[5]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ а б в г „Prva knjiga štampana u Beogradu: 463. rođendan Beogradskog četvorojevanđelja”. Blic. 28. 7. 2015. Приступљено 17. 8. 2021.
- ^ а б в г „Beogradsko Četvorojevanđelje”. elektronske knjige. Antikvarneknjige.com. Приступљено 17. 8. 2021.
- ^ а б в г д ђ Levai, Marta. „"Beogradsko četvorojevanđelje" – stranice koje odolevaju vremenu”. 011info. Приступљено 17. 8. 2021.
- ^ Mano-Zisi, Katarina (август 2002). „RASKOŠNO BEOGRADSKO ČETVOROJEVANĐELJE”. tipometar. Приступљено 17. 8. 2021.
- ^ а б в г д „БЕОГРАДСКО ЈЕВАНЂЕЉЕ: Векови на маргинама”. Искра. 4. 8. 2015. Приступљено 17. 8. 2021.
- ^ "Просветни гласник", Београд 1. јун 1942. године
- ^ "Застава", Београд 1883. године
- ^ Srpsko geografsko društvo (1922). Glasnik Srpskog geografskog društva: Bulletin de la Société serbe de geographie. Srpsko geografsko društvo. стр. 189. „Сва три, пак, записа утврђују : да је јеромонах Мардарије, оснивач штампарије, био један од калуђера велике главе и истрајне ...”
- ^ Katarina (30. 12. 2020). „Beogradsko četvorojevanđelje u Konaku kneginje Ljubice može da se pogleda do 29. januara”. RASEJANJE.info. Приступљено 17. 8. 2021.
