Бошњачки концепт унитарне Босне
Бошњачки концепт унитарне Босне је посебан етнополитички концепт, који заговарају поједине странке и организације етничких Бошњака, а огледа се у залагању за увођење политичког унитаризма у Босни и Херцеговини. Овај концепт тежи рушењу постојећег уставног и државног поретка Босне и Херцеговине, којим је загарантована равноправност два политичка ентитета и три конститутивна народа. Заговорници овог концепта теже ка стварању унитарне државе, под доминацијом једног народа, етничких Бошњака, који у етнички мешовитој Босни и Херцеговини чине око половине становништва (50,1% према званичним, али спорним резултатима пописа из 2013. године).[1]
Бошњачки концепт унитарне Босне не треба мешати са "грађанским" концептом унитарне Босне, за који се залажу поједине мање странке социјалдемократског и грађанско-либералног усмерења. Иако се разликују по реторици и политичкој тактици, оба концепта теже као истом циљу, односно ка стварању унитарне државе.
Историјски контекстУреди
По окончању Другог светског рата (1945), Босна и Херцеговина је установљена као једна од република нове Југославије, а њено формирање је било вид компромиса између супротстављених српских и хрватских државно-територијалних концепата. На пописима из 1948., 1953. и 1961. године, најбројнији народ у Босни и Херцеговини били су Срби, док Муслимани (данас познати као Бошњаци) тада нису били ни признати као народ, већ су у пописима исказивани као "неопредељени муслимани" или "неопредељени Југословени". На попису из 1971. године, Муслимани су били признати као један од народа Југославије, а према истом попису, постали су тада бројнији од Срба у Босни и Херцеговини.
У време распада СФРЈ, етнички Муслимани и Хрвати у Босни и Херцеговини су 1992. године одржали референдум о независности Босне и Херцеговине, што је био узрок трогодишњег рата. Овај рат је окончан Дејтонским споразумом из 1995. године, којим је Босна и Херцеговина уставно и државно-правно дефинисана као држава састављена од два равноправна ентитета и три равноправна конститутивна народа.
Политичко деловање заговорника овог концептаУреди
Многи бошњачки националисти који су тежили претварању мултиетничке Босне и Херцеговине у државу под доминацијом једног народа, нису се помирили са државно-политичким решењима из Дејтонског споразума и почели су да промовишу идеју ревизије овог споразума, укидања Републике Српске и стварања унитарне Босне и Херцеговине која би de facto била под доминацијом етничких Бошњака. Промовисање таквог унитаристичког концепта од стране ових бошњачких националиста је главни узрок честих политичких сукоба и спорова у пост-дејтонској БИХ.
У Федерацији Босне и Херцеговине су почетком 2014. године избили немири у којима је запаљена зграда Председништва БИХ, као и зграде влада кантона Сарајево, Тузла и Зеница. Ове наводно "социјалне немире" покренула је такозвана група "Удар", која је своје ставове формулисала кроз фејсбук статусе. Главни политички захтев ове групе је враћање на снагу ратног Устава Републике БИХ из 1993. године.[2]
Види јошУреди
- Унитарна држава
- Рат у Босни и Херцеговини
- Бошњачки национализам
- Бошњачки интегрализам
- Бошњакизација
- Босански национализам
- Босански унитаризам
- Босански интегрализам
- Велика Босна
- Република Српска
- Отцепљење Републике Српске
- Хрватски ентитет у Босни и Херцеговини
- Федерација Босне и Херцеговине
- Немири у Федерацији Босне и Херцеговине (2014)
РеференцеУреди
- ^ „Попис становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013. — коначни резултати пописа [прво издање]” (PDF). popis2013.ba. Агенција за статистику Босне и Херцеговине. јуни 2016. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 30. 06. 2016. Приступљено 30. 6. 2016.
- ^ "Udar" za unitarnu Bosnu - Koreni
ЛитератураУреди
- Деспотовић, Љубиша М. (2019). „Срби Мухамедове вере: Од Калајевих Бошњака до Алијиних Новобошњака” (PDF). Култура полиса: Часопис за неговање демократске политичке културе. 16 (38): 327—340.
- Танасковић, Дарко (1995). „Противречности необошњаштва”. Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена. Београд: Историјски институт САНУ. стр. 47—56.
- Tanasković, Darko (2000). Islam i mi (1. изд.). Beograd: Partenon.