Отворите главни мени

Дионисије Петровић

Дионисије Петровић (световно име Дамјан Петровић; Босанска Градишка, 1858 — Скопље, 7. децембар 1900) био је митрополит рашко-призренски од 1896. до 1900. године, као српски јерарх Цариградске патријаршије.[1]

Дионисије Петровић
Dionisije, Nova iskra (1899).jpg
Митрополит Дионисије Петровић
Датум рођења1858
Место рођењаБосанска Градишка
Османско царство
Датум смрти1900
Место смртиСкопље
Османско царство
Митрополит рашко-призренски
Године1896-1900
ПретходникМелентије
ГодинеНићифор Перић

БиографијаУреди

Митрополит Дионисије је рођен 1858. године у Босанској Градишки, у српској православној породици. Родитељи су му били Остоја пушкар (који је рано умро)[2] и Марија, а на крштењу је добио име Дамјан. Из Босне, где је завршио основну школу у родном месту се преселио у Кнежевину Србију, ради наставка школовања. Завршио је је Богословију у Београду, а потом је ту 1878. године примио монашки постриг. Рукоположен је за јеромонаха у Саборној цркви у Београду 18. децембра 1878. године За протосинђела је произведен 15. августа 1883. године, и три године је служио при Зворничкој митрополији. Као питомац српске владе касније је (1889) упућен у Халку, ради наставка богословских студија. Потом је ступио у службу Цариградске патријаршије и произведен је за архимандрита. Додељена му је служба у Скопској епархији, где је требало да помаже тамошњем митрополиту.[3] На том положају затекао га је избор за митрополита рашко-призренског.[4] Његова архијерејска хиротонија је обављена 25. јануара 1896. године у патријаршијској цркви Св. Ђорђа на "Фењеру" (Фанару)у Цариграду, од стране цариградског патријарха Антима VII.[1] Турска државна власт је потврдила његов избор издавањем султановог берата.[5]

Избор Србина Дионисија за Архиепископа Пећког и Митрополита Рашко-призренског и скендеријског[6], дочекан је са великом радошћу међу православним Србима у областима Рашке, Косова и Метохије, који су деценијама уназад тражили да им се уместо Грка-фанариота постављају архијереји српске народности.[7] Стање српског народа на овим подручјима је било веома тешко, тако да се већ на почетку своје управе суочио са великим изазовима. Код турских власти је предузимао кораке у циљу заштите српског живља од злоупотреба локалних званичника и арбанашког насиља над српским народом у Косовском вилајету. Покушао је да унапреди епархијску управу и црквено-просветни живот рашких и косовско-метохијских Срба. За кратко време стекао је велики углед у народу. Међутим, био је лошег здравља и умро је 7. децембра 1900. године у Скопљу, где је био на лечењу. Сахрањен је у манастиру Грачаници.[1]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 Вуковић 1996, стр. 171.
  2. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1896. године
  3. ^ Дучић 1896, стр. 64.
  4. ^ Иванић 1902, стр. 118-119.
  5. ^ Дучић 1896, стр. 73.
  6. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1896. године
  7. ^ Новаковић 1895.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди