Митрополит рашко-призренски Дионисије
Дионисије Петровић (световно име Дамјан Петровић; Босанска Градишка, 1858 — Скопље, 7. децембар 1900) био је митрополит рашко-призренски од 1896. до 1900. године, као српски јерарх Цариградске патријаршије.[1]
| Дионисије Петровић | |
|---|---|
.jpg) Митрополит Дионисије Петровић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1858 |
| Место рођења | Босанска Градишка, Османско царство |
| Датум смрти | 1900 |
| Место смрти | Скопље, Османско царство |
| Митрополит рашко-призренски | |
| Године | 1896-1900 |
| Претходник | Мелентије Спандонидис |
| Године | Нићифор Перић |
Биографија уреди
Митрополит Дионисије је рођен 1858. године у Босанској Градишки, у српској православној породици. Родитељи су му били Остоја пушкар (који је рано умро)[2] и Марија, а на крштењу је добио име Дамјан. Из Босне, где је завршио основну школу у родном месту се преселио у Кнежевину Србију, ради наставка школовања. Завршио је је Богословију у Београду, а потом је ту 1878. године примио монашки постриг. Рукоположен је за јеромонаха у Саборној цркви у Београду 18. децембра 1878. године За протосинђела је произведен 15. августа 1883. године, и три године је служио при Зворничкој митрополији. Као питомац српске владе касније је (1889) упућен у Халку, ради наставка богословских студија. Потом је ступио у службу Цариградске патријаршије и произведен је за архимандрита. Додељена му је служба у Скопској епархији, где је требало да помаже тамошњем митрополиту.[3] На том положају затекао га је избор за митрополита рашко-призренског.[4] Његова архијерејска хиротонија је обављена 25. јануара 1896. године у патријаршијској цркви Св. Ђорђа на "Фењеру" (Фанару)у Цариграду, од стране цариградског патријарха Антима VII.[1] Турска државна власт је потврдила његов избор издавањем султановог берата.[5]
Избор Србина Дионисија за Архиепископа Пећког и Митрополита Рашко-призренског и скендеријског[2], дочекан је са великом радошћу међу православним Србима у областима Рашке, Косова и Метохије, који су деценијама уназад тражили да им се уместо Грка-фанариота постављају архијереји српске народности.[6] Стање српског народа на овим подручјима је било веома тешко, тако да се већ на почетку своје управе суочио са великим изазовима. Код турских власти је предузимао кораке у циљу заштите српског живља од злоупотреба локалних званичника и арбанашког насиља над српским народом у Косовском вилајету. Покушао је да унапреди епархијску управу и црквено-просветни живот рашких и косовско-метохијских Срба. За кратко време стекао је велики углед у народу. Међутим, био је лошег здравља и умро је 7. децембра 1900. године у Скопљу, где је био на лечењу. Сахрањен је у манастиру Грачаници.[1]
Референце уреди
- ^ а б в Вуковић 1996, стр. 171.
- ^ а б "Цариградски гласник", Цариград 1896. године
- ^ Дучић 1896, стр. 64.
- ^ Иванић 1902, стр. 118-119.
- ^ Дучић 1896, стр. 73.
- ^ Новаковић 1895.
Литература уреди
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
- Дучић, Нићифор (1896). Рашко-призренска митрополија и национално-културна мисија Краљевине Србије у Старој Србији и Маћедонији. Београд.
- Иванић, Иван (1902). Из црквене историје Срба у Турској у XVIII и XIX веку. Београд-Нови Сад: Друштво Рад.
- Јагодић, Милош (2008). „Нуфуско питање: Проблем званичног признавања српске нације у Турској 1894-1910” (PDF). Историјски часопис (57): 343—353. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 03. 2018. г. Приступљено 22. 08. 2017.
- Микић, Ђорђе (1983). „Политичка, културна и привредна стремљења”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 291—315.
- Јагодић, Милош (2009). Српско-албански односи у Косовском вилајету (1878-1912). Београд: Завод за уџбенике.
- Новаковић, Стојан (1895). Цариградска Патријаршија и православље у Европској Турској: Разматрања у прилог расправи црквено-просветног питања у Европској Турској. Београд. Архивирано из оригинала 31. 07. 2017. г. Приступљено 26. 08. 2017.
- Петровић, Милић Ф. (1997). Документа о Рашкој области: 1890-1899. Београд: Историјски музеј Србије.
- Пузовић, Предраг (2000). Кратка историја Српске православне цркве (1219-2000). Крагујевац: Каленић.[мртва веза]
- Ракочевић, Новица (1983). „Политичке и друштвене прилике”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 263—290.
Спољашње везе уреди
