Дијететска влакна

Дијететска влакна су порција хране биљног порекла која се не може потпуно разложити посредством дигестивних ензима.[1] Постоје две главне компоненте:[2]

Храна богата влакнима: воће, поврће и житарице.
Пшеничне мекиње имају висок садржај дијетарних влакана.

Дијететска влакна се састоје од безскробних полисахарида и других биљних компоненти као што су целулоза, отпорни скроб, отпорни декстрини, инулин, лигнини, хитини, пектини, бета-глукани, и олигосахариди.[1][2]

Дијететска влакна могу да делују путем мењања природе садржаја гастроинтестиналног тракта, и промене начина на који други нутријенти и хемикалије бивају адсорбовани.[5] Неки типови растворних влакана апсорбују воду и тиме постају желатинозне, вискозне супстанце које могу или не морају да буду ферментисане бактеријама у дигестивном тракту. Неки типови нерастворних влакана превасходно утичу на конзинстенцију хране и нису ферментисани.[6] Лигнин, који је главна компонента нерастворних влакана, може да измени брзину и метаболизам растворних влакана.[2] Други типови нерастворних влакана, нарочито отпорни скроб, бивају ферментисани тако што се производе масне киселине са кратким ланцима, које су физиолошки активне и стога су здравствено корисне.[1][3][4]

Прехрамбени извори дијететских влакана традиционално су дељени према томе да ли нуде растворна или нерастворна влакна. Биљне хране садрже оба типа влакана у различитим количинама, што произилази из биљних карактеристика вискозности и ферментабилности.[1][7] Предности конзумирања влакана зависе од типа конзумираних влакана и вида користи које гастроинтестинални систем може да има од њих.[8] Пунилачка влакна – као што су целулоза, хемицелулоза и псилијум – апсорбују и задржавају воду, чиме промовишу регуларност.[9] Вискозна влакна – као што су бета-гликан и псилијум – згушњавају фекалну масу.[9] Ферментабилна влакна – као што су отпорни скроб и инулин – хране бактерије и микробиоту дебелог црева, и бивају метаболисана при чему се формирају кратколанчане масне киселине, које имају разноврсне улоге у гастроинтестиналном здрављу.[10][11]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж „Dietary fibre”. British Nutrition Foundation. 2018. Архивирано из оригинала на датум 26. 07. 2018. Приступљено 26. 7. 2018. 
  2. ^ а б в „Dietary Reference Intakes for Energy, Carbohydrate, fibre, Fat, Fatty Acids, Cholesterol, Protein, and Amino Acids (Macronutrients) (2005), Chapter 7: Dietary, Functional and Total fibre”. US Department of Agriculture, National Agricultural Library and National Academy of Sciences, Institute of Medicine, Food and Nutrition Board. 
  3. ^ а б Lockyer, S; Nugent, A. P (2017). „Health effects of resistant starch”. Nutrition Bulletin. 42: 10—41. doi:10.1111/nbu.12244. 
  4. ^ а б Keenan, M. J; Zhou, J; Hegsted, M; Pelkman, C; Durham, H. A; Coulon, D. B; Martin, R. J (2015). „Role of resistant starch in improving gut health, adiposity, and insulin resistance”. Advances in Nutrition. 6 (2): 198—205. PMC 4352178 . PMID 25770258. doi:10.3945/an.114.007419. 
  5. ^ Eastwood M, Kritchevsky D (2005). „Dietary fiber: how did we get where we are?”. Annu Rev Nutr. 25: 1—8. PMID 16011456. doi:10.1146/annurev.nutr.25.121304.131658. 
  6. ^ Anderson, J. W; Baird, P; Davis Jr, R. H; Ferreri, S; Knudtson, M; Koraym, A; Waters, V; Williams, C. L (2009). „Health benefits of dietary fiber” (Full text). Nutrition Reviews. 67 (4): 188—205. PMID 19335713. doi:10.1111/j.1753-4887.2009.00189.x. 
  7. ^ Institute of Medicine (2001). Dietary Reference Intakes, Proposed Definition of Dietary Fiber. Washington, D.C.: Institute of Medicine Press. стр. 25. ISBN 978-0-309-07564-0. 
  8. ^ Gallaher, Daniel D. (2006). „8”. Present Knowledge in Nutrition (9 изд.). Washington, D.C.: ILSI Press. стр. 102—110. ISBN 978-1-57881-199-1. 
  9. ^ а б Institute of Medicine (2001). Dietary Reference Intakes: Proposed Definition of Dietary Fiber. Washington, D.C.: National Academy Press. стр. 19. ISBN 978-0-309-07564-0. 
  10. ^ Bedford, Andrea; Gong, Joshua (13. 9. 2017). „Implications of butyrate and its derivatives for gut health and animal production”. Animal Nutrition. 4 (2): 1—9. doi:10.1016/j.aninu.2017.08.010. 
  11. ^ Cummings, John H. (2001). The Effect of Dietary Fiber on Fecal Weight and Composition (3 изд.). Boca Raton, Florida: CRC Press. стр. 184. ISBN 978-0-8493-2387-4.