Душан Додић
Душан Додић (Милутовац, 15. фебруар 1884 — Оснабрик, 12. фебруар 1955)[1] био је коњички бригадни генерал Војске Краљевине Југославије.
| Душан Додић | |
|---|---|
 Фотографија генерала Душана Додића у британској униформи из периода емиграције 1945-1955. | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 15. фебруар 1884. |
| Место рођења | Милутовац, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 12. фебруар 1955. (70 год.) |
| Место смрти | Оснабрик, СР Немачка |
| Војна каријера | |
| Служба | 1900 — 1939. 1941. |
| Чин |   Коњички бригадни генерал |
| Учешће у ратовима | Први балкански рат Други балкански рат Први светски рат Други светски рат |
| Одликовања | Орден Карађорђеве звезде Орден Белог орла са мечевима Орден Југословенске круне Орден Светог Саве (два пута) |
Живот
уредиКоњички бриградни генерал Душан Додић је рођен је 1884. године у селу Милутовцу (срез Трстенички) у породици народног посланика Милоша Додића. После гимназије у Крагујевцу одлази у Војну академију коју завршава 1903. године као коњички потпоручник. Учествовао је у два Балканска и Првом светском рату.
Брзо је напредовао у служби и био одликован највишим домаћим и страним одликовањима. У Церској бици извршио је, са својом ескадроном, напад на аустроугарске снаге, али је у тој борби био и рањен. После два месеца се опоравио и вратио у борбу. Са српском војском је прешао Албанију. После опоравка на Крфу учествовао је у пробоју Солунског фронта. Као командант специјалне јединице Коњичке дивизије, у чину мајора, 25. октобра 1918.г. ослобађа Јагодину.[2] У многим градовима у које је улазио на челу српске војске постојале су до Другог светског рата улице назване по њему.
У Краљевини Југославији службовао је у Нишу, Чаковцу, Суботици, Београду и Љубљани као командант бригаде и заменик команданта дивизије. У чин мајора је унапређен 1915. године, потпуковника 1920, пуковника 1924, а чин бригадног генерала 17. децембра 1929. Пензионисан је 1939. године.[1] Године 1941. је мобилисан, а затим је био до ослобођења у немачком заробљеништву. Везан заклетвом краљу и отаџбини остао је у Немачкој. Преминуо је у дворцу Фарлар код Оснабрика 1955. године, где је и сахрањен у крипти цркве Св. Ђорђа.
Одликован је са 20 домаћих и страних одликовања.
Признања
уредиЗа показану храброст у рату и за примерену службу после рата одликован је бројним домаћим и страним одликовањима.[1]
- Орден Карађорђеве звезде са мачевима 4. реда
- Орден Белог орла са мечевима 4. реда (два пута).
- Орден Југословенске круне 2. реда
- Орден Светог Саве (два пута)
- Златна и сребрна медаља за храброст
- Страна одликовања:
Потомство
уредиПотомци генерала Душана Додића су:
- Владислав, рођен 1909. године. Био је мајор краљеве гарде. Године 1941. одмах по капитулацији одлази са групом својих војника у прикључује се покрету генерала Драже Михаиловића, и постаје командант четничких одреда на Космају. У једној борби заробљавају га Немци. Стрељан је 1943. године у Јајинцима.
- др Ратољуб, рођен 1913. године. Био је енглески ђак и цењени експерт у Савезном министарству финансија. Преминуо је 2001. године у Београду.
- Симонида Милутиновић, рођена 1921. године. Живи у Београду и има сина др Вељка Милутиновића, професора Електротехничког факултета Универзитета у Београду, као и унуке:
- др Душана Милутиновића, дипломираног економисту. Душан има ћерке Весну и Даницу.
- мр Милана Милутиновића, грађевинског инжењера.
- Горана Милутиновића, студента грађевине.
Референце
уреди- ^ а б в Српски биографски речник, том 3, Матица српска, 2007. године, одредница „Додић, Душан М.“, pp. 333.
- ^ https://www.academia.edu/7942126/Пробој_Солунског_фронта_-_У_истом_рову_сељак_и_краљ_Љубица_Здравковић_1998 Пробој Солунског фронта - У истом рову сељак и краљ; Љубица Здравковић; Завичајни музеј Јагодина,1998 (стр. 11)
