Википедија

Емил Теодор Кохер

Емил Теодор Кохер (нем. Emil Theodor Kocher), Берн, 25. август 1841 — 27. јул 1917, био је швајцарски хирург, један од пионира модерне физиолошке хирургије. Био је први хирург добитник Нобелове награде за физиологију или медицину 1909. године за рад на физиологији, патологији и хирургији штитне жлезде.[1][2][3]

Емил Теодор Кохер
Лични подаци
Датум рођења(1841-08-25)25. август 1841.
Место рођењаБерн, Швајцарска
Датум смрти27. јул 1917.(1917-07-27) (75 год.)
Место смртиБерн, Швајцарска
Научни рад
Пољехирургија, физиологија, ендокринологија
ИнституцијаУниверзитет у Берну, Берн, Швајцарска
Познат поштитна жлезда, хирургија, патологија, физиологија
НаградеНобелова награда за физиологију или медицину 1909.

Биографија уреди

Теодор Кохер је рођен 25. августа 1841. године у Берну (нем. Bern) као друго од шесторо деце Јакоба Александра Кохера (главног инжењера кантона Берн) и мајке Марије Кохер. Завршио је основну школу и гимназију као сјајан ученик у Бургдорфу (нем. Burgdorf), кантон Берн. И поред посебног интересовања за уметност и филологију у средњој школи, одлучио је да упише медицину.[4] Студије медицине започео је 1858. године на Универзитету у Берну (нем. Universität Bern) и завршио их са одличним успехом 1865. У пролеће 1865. Кохер путује у Цирих, где упознаје једног од очева модерне хирургије Теодора Билрота (нем. Christian Albert Theodor Billroth) редовног професора хирургије на Универзитету у Цириху (нем. Universität Zürich) који је значајно је утицао на њега. Већ годину дана касније, 1866. године промовисан је у доктора медицине.[1][5] Убрзо након стицања дипломе, Кохер је кренуо на студијско путовање у посете водећим хируршким клиникама у Берлину, Лондону и Паризу 1865/66, где упознаје најзначајније представнике модерне хирургије Рудолфа Вирхова, (нем. Rudolf Ludwig Karl Virchow), Бернхарда Лангенбека (нем. Bernhard Rudolf Konrad Langenbeck) и Томаса Спенсера Велса (енгл. Thomas Spencer Wells).[6] После повратка у Берн, Кохер је радио као асистент професора Алберта Ликеа (нем. Georg Albert Lücke) на Хируршкој клиници Универзитета у Берну 1866. године, да би 1872. године био именован за редовног професора хирургије, где је радиo све до своје смрти 1917. [7]

Каријера уреди

Кохер је каријеру започео као асистент професора Алберта Ликеа на Хируршкој клиници Универзитета у Берну где је радио од 1866. до 1869. године.[6] Сопствену ординацију отворио је 1869. године а 1872. године постаје редован професор на Универзитету у Берну.[6] Свој научни рад започео је серијом чланака о хемостази услед уврнутих артерија. Његова хируршка каријера почиње у тренутку промене традиционалних метода септичког лечења и увођењем нових асептичних метода.[6] Један од његових најзначајнијих доприноса био је развој асептичног приступа хирургији што је значајно утицало на смањењење постоперативних инфекција. Објавио је више радова о асептичком третману и хирургији.[8] Поред лечења рана и прелома, значајан део његовог рада представљала је и хирургија унутрашњих органа.[1][8] Такође је развио низ хируршких инструмената, међу којима је и Кохерова стезаљка названа по њему, која се и данас користи. Каснији фокус његовог рада били су мозак и штитна жлезда. Спровео је опсежна истраживања о болестима штитне жлезде која су била кључна у описивању симптома и ефеката дисфункције штитне жлезде. Његов рад је поставио темеље за напредак у ендокринологији и хирургији штитне жлезде. Када је Кохер почео са операцијама на штитној жлезди, које су се углавном изводила уз потпуну тиреоидектомију (уклањања режња штитасте жлезде), то се сматрало ризичном процедуром. Неке процене наводе да је смртност од тироидектомије била чак 75% 1872. године.[9] Применом савремених хируршких метода, попут асептичног третмана рана и минимизирања губитка крви, он је успео да смањи морталитет на мање од 0,5% до 1912. године.[9] Истраживање штитасте жлезде донело је Кохеру Нобелову награду за физиологију или медицину 1909. године за његов рад на физиологији, патологији и хирургији штитне жлезде.[1] Једно од његових главних дела био је и Уџбеник оперативне хирургије (нем. Chirurgische Operationslehre), објављен у шест издања и преведен на више језика.[8][10] Његових 45 година рада као професора на универзитету обухвата и надзор над поновном изградњом чувене Универзитетске болнице у Берну, 249 научних чланака и књига, обука бројних лекара и лечење хиљаде пацијената.[3] Био је ректор универзитета у Берну 1878. и 1903. године.[7] Постао је председник Швајцарског удружења лекара и суоснивач Швајцарског друштва за хирургију 1913. године када јепостао и његов први председник.[7] Дао је велики допринос у области примењене хирургије, неурохирургије, и посебно хирургије штитасте жлезде и ендокринологије. Област хирургије се радикално трансформисала за време његове каријере а у каснијем периоду хирургија ће се градити на темељима које је он створио.

Почасти и награде уреди

Добитник је Нобелова награде за физиологију или медицину 1909. године за његов рад на физиологији, патологији и хирургији штитне жлезде.[1] Постао је почасни члан Краљевског колеџа хирурга (енгл. The Royal College of Surgeons, FRCS), 1900. године.[11] Изабран је за председника Швајцарског лекарског друштва (нем. Medicus Mundi Schweiz) ,[7] као и за председника Швајцарског друштва за хирургију (нем. Schweizerische Gesellschaft für Chirurgie).[7] Изабран је и за председника Немачког друштва за хирургију (нем. Deutsche Gesellschaft für Chirurgie, DGCH), 1902. године.[7]

Референце уреди

  1. ^ а б в г д „The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1909”. The Nobel Prize. 11. 12. 1909. Приступљено 15. 11. 2023. 
  2. ^ „Theodor Kocher”. Historische Lexikon der Schweiz. 23. 08. 2007. Приступљено 15. 11. 2023. 
  3. ^ а б Gautschi, Oliver P.; Hildebrandt, Gerhard (21. 7. 2009). „Emil Theodor Kocher (25/8/1841-27/7/1917)”. British Journal of Neurosurgery, Volume 23, 2009 - Issue 3. Приступљено 15. 11. 2023. 
  4. ^ Bonjour, Edgar (1950—1951). „Theodor Kocher”. Schweizer Monatshefte : Zeitschrift für Politik, Wirtschaft, Kultur, band 30, heft 2, seite 86-94. Приступљено 16. 11. 2023. 
  5. ^ Gemsenjäger, Ernst (9. 1. 2014). „Milestones in European Thyroidology”. European Thyroid Association. Архивирано из оригинала 09. 01. 2014. г. Приступљено 16. 11. 2023. 
  6. ^ а б в г Bonjour, Edgar (1980). „Kocher Theodor”. Neue Deutsche Biographie 12, pp. 282-283,online version. Приступљено 16. 11. 2023. 
  7. ^ а б в г д ђ Bonjour, Edgar (1981). Theodor Kocher von Edgar Bonjour (2. изд.). Bern: Haupt. ISBN 978-3-258-03029-6. 
  8. ^ а б в Choong, Cheryl; Kaye, Andrew H. (децембар 2009). „Emil Theodor Kocher (1841–1917)”. Journal of Clinical Neuroscience. Volume 16, Issue 12: 1552—1554 — преко ELSEVIER. 
  9. ^ а б Chiesa, Fausto (децембар 2009). „Editorial, The 100 years Anniversary of the Nobel Price Award to Emil Theodor Kocher, a brilliant far-sighted surgeon, teacher, and research worker”. Acta Otorhinolaryngol Italica. Volume 29, Issue 6: 289 — преко PubMed Central. 
  10. ^ Kocher, Theodor (1894). Operative surgery (на језику: енглески). New York: Wood. 
  11. ^ "rcs%3A+E002461"&rt=false%7C%7C%7CIDENTIFIER%7C%7C%7CResource+Identifier „Plarr’s Lives of the Fellows, Obituary, Kocher, Theodor (1841 - 1917)”. Royal College of Surgeons of England. 14. 6. 2012. Приступљено 17. 11. 2023. 

Спољашње везе уреди

 
Емил Теодор Кохер на Викимедијиној остави.
  • Емил Теодор Кохер на сајту Nobelprize.org   including the Nobel Lecture, 11 December 1909 Concerning Pathological Manifestations in Low-Grade Thyroid Diseases
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Емил_Теодор_Кохер&oldid=27352616”