Жељко Лучић

Жељко Лучић, баритон, рођен 24. фебруара 1968. у Зрењанину, је српски оперски певач. Од 1993. до 1998. године био је члан Српског народног позоришта у Новом Саду, а Франкфуртске опере у периоду од 1998. до 2000. године. Посебно је познат по извођењу главних баритонских улога у Вердијевим операма.[1]

Жељко Лучић
Датум рођења(1968-02-24)24. фебруар 1968.(53 год.)
Место рођењаЗрењанин,  СФРЈ
Активни период1993—данас
Занимањеоперски певач
Жанр(ови)опера
Инструмент(и)вокал

БиографијаУреди

Рођен је 1968. године у Зрењанину. Као тинејџер, певао је у зрењанинском мешовитом хору „Јосиф Маринковић“ под диригентском палицом Слободана Бурсаћа, који га је охрабрио да постане солиста и започне студије певања код Доротеје Спасић у Београду. Након неколико година учења, његова професорка га је 1991. године упутила у оперски студио новосадске Музичке Академије код чувене Бисерке Цвејић, која је постала његов главни вокални педагог и ментор. Већ 1993. године, Жељку је понуђен уговор у Српском народном позоришту у Новом Саду. Године 1995, односно 1997. својио Прве награде на међународном такмичењу у Бечеју и на „Франциско Винас“ интернационалном такмичењу певача у Барселони.[1]

КаријераУреди

Лучић је свој професионални оперски деби имао у априлу 1993, као Силвио у Леонкаваловим Пајацима у Српском народном позоришту у Новом Саду. Ускоро је заблистао у улогама Белкореа у Доницетијевом Љубавном напитку, Енрика у Доницетијевој Лучији од Ламермура, Жермона у Вердијевој Травијати, Валентина у Гуноовом Фаусту и насловној улози у Евгенију Оњегину Чајковског.[1]

Године 1998. Лучић се придружио списку главних уметника Франкфуртске опере, где је остао све до 2008. године.[1] Тамо је певао широк репертоар, али је славу стекао као вердијански баритон. Неке од Вердијевих улога које је певао у Франкфурту су Амонасро у Аиди, Гроф Луна у Трубадуру, Ецио у Атили, Монфор у Сицилијанском вечерњу, Ренато у Балу под маскама, војвода од Нотингема у Доницетијевом Роберту Девереу. Остале улоге које је тамо певао су гроф Алмавива у Моцартовој Фигаровој женидби, Евгеније Оњегин, Леско у Пучинијевом Манон Лескоу, Марчело у Пучинијевим Боемима, Мишоне у Чилеовој Адријани Лекуврер, Шарплес у Пучинијевој Мадам Батерфлај и друге. Лучић је такође наступао као гост уметник у бројним великим оперским кућама. Дебитовао у Холандској опери 2002. године у улогама Монфора и Марчела. Певао је Жермона на свом првом наступу на Фестивалу у Прованси 2003, а исте године певао грофа Луну у Театру у Фиренци.[2] Деби у Метрополитен опери остварио је 2006. године као Барнаба у Понкијелијевој Ђоконди, са Виолетом Урмани као Ђокондом, и под диригентском палицом Бертранда де Билија. Након тога наступао је у Метрополитену и у улози Жермона, грофа Луне, као и у насловним улогама у Магбету и Риголету.[1]

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г д Rose, Scott (септембар 2010). „The Verdian”. Opera News. 
  2. ^ „Željko Lučić”. Operissimo concertissimo. Архивирано из оригинала на датум 12. 03. 2012. Приступљено 22. 11. 2013. 

Спољашње везеУреди