Википедија

Илија Кецмановић

Илија Кецмановић, рођен 24. јула 1902. године у Босанској Костајници, је босанскохерцеговачки књижевни историчар и критичар.[1]

Илија Кецмановић
Датум рођења1902.
Датум смрти1975.

Биографија уреди

Рану младост провео је у Бањој Луци, где је завршио основну и средњу школу. Студирао је у Београду, Загребу, Бечу и Паризу.[1] Дипломирао је 1925. године на Филозофском факултету у Београду, на којем је 1957. стекао и докторат наука одбранивши дисертацију Живот и dело С. С. Крањчевића. Каријеру средњошколског наставника почео у Бањој Луци 1928. године а наставио у Панчеву, Сарајеву, Београду и Новом Саду. 1933. године је ухапшен и отпуштен из државне службе у Београду због умножавања и растурања летака против државног уређења. Касније се поново запослио у Београду, па у Бањој Луци. Почетком рата 1941. са породицом одведен у концентрациони логор у Цапрагу, али се успео пребацити у Србију. Као припадник НОП-а, преко Барија и Сплита, вратио се у побуњену Босну па у тек ослобођено Сарајево, гdе постаје уредник културне рубрике Ослобођења, а одма затим помоћник министра просвете БиХ, па ректор Више педагошке школе у Сарајеву (1946-1947), управник Народне библиотеке БиХ (1947-1951). [2]

Пре рата, са Ником Милићевићем, покренуо у Сарајеву напредни "месечник за културне проблеме" Југословенску ревију (1930). Био је такође уредник београдског издавачког предузећа Космос (1937-1938), после рата уредник Прегледа (1946-1948), Бразде (1950-1951), Енциклопедије Југославије за БиХ (од 1951), Живота (1954-1956). Председник Удружења књижевних преводилаца БиХ (до 1963), председник Савеза књижевних преводилаца Југославије (1963-1966), члан АНУБиХ, члан П.Е.Н. клуба.

1930-их година био је заговорник социјалне литературе, од књижевне критике тражио да књижевност посматра у контексту "многобројних чињеница везаних за наше доба", залагао се за напредну друштвену мисао у књижевности и култури. Као књижевни хисторичар, писао о низу српских писаца 19. стољећа (о Вуку, Његошу, Марковићу, Лазаревићу, Сремцу, Матавуљу), о личностима и појавама из књижевне и културне прошлости БиХ (о И. Ф. Јукићу, Мартићу, Крањчевићу, Ћоровићу, Кочићу, Шантићу, Гаћиновићу, и др.). Преводио са немачког, француског и руског. Сарађивао у листовима и часописима Млада Босна, Југословенска ревија, Живот и рад, Глас југословенског професорског друштва, Преглед, Израз, Живот, Ослобођење, Књижевне побуне, Борба, Политика, НИН, и др.

Умро је 1975. године.

Библиографија уреди

  • Вук Караџић - његов живот и рад 1947.
  • Вук - Његош - Светозар Марковић 1949.
  • Вук Караџић, уз избор из његових историјских списа 1951.
  • И. Ф. Јукић; Путописи и историјско-стенографска грађа 1954.
  • Изабрани списи Грге Мартића (приредио) 1956.
  • Силвије Страхимир Крањчевић, моноградија 1958.
  • Иван Фрањо Јукић, монографија 1963.

Преводи са француског:

  • К. Ане: Потресла се земља са истока 1922.
  • К. Сфорца: Неимари савремене Европе 1932.
  • О. де Балзак: Цеоски лекар 1945.
  • Г. де Мопасан: Приповијетке 1950.
  • О. де Балзак: Музеј старина 1952.
  • О. де Балзак: Мутивода 1954.

Преводи са њемачког:

  • Е. Е. Хот: Најамна кућерина 1933.
  • В. Хауф: Просјакиња са Пондезара и друге приповијетке 1935.
  • К. Мај: Дух Љана Естакаде 1951.
  • К. Мај: Син ловаца на медвједе 1952.

Преводи са руског:

  • С. С. Мокуљски: Волтер и његова школа 1947.

Референце уреди

  1. ^ а б Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 330. 
  2. ^ Ђуричковић, Дејан; Српски писци Босне и Херцеговине, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2013.

Литература уреди

  • Кујача, Триша; Илија Кецмановић - Живот и дело, Свјетлост, Сарајево, 1999.
  • Кецмановић, Илија; Вук Караџић - Његов живот и рад, Свјетлост, Сарајево 1947.
  • Марковић, M.; Једна поема-један процес (о суђењу И. К. и Ники Милићевићу због коментара уз Поему о Христу), Ослобођење, 15. XI 1959, XVI, 4178
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Илија_Кецмановић&oldid=26890000”