Отворите главни мени

Владимир Гаћиновић

Владимир Владо Гаћиновић (Качањ, 25. мај 1890Фрајбург, 11. август 1917) је био српски књижевник и духовни зачетник српске ослободилачке анархистичке инспирације покрета Млада Босна или једног њеног најактивнијег и најборбенијег дијела те аутор дјела (брошуре) „Смрт једног хероја” и зачетник култа Богдана Жерајића која ће индиректно довести до кулминације незадовољства и отвореног оружаног револта припадника већинског српског народа и других у окупираној аустроугарској провинцији Босни и Херцеговини посебно израженој у Сарајевском атентату наспрам бруталних репресија које је над народом и провинцијом силом спроводила наметнута окупациона Аустроугарска царевина из Беча.

Владимир Гаћиновић
Vladimir Gaćinović (1890–1917).jpg
Датум рођења(1890-05-25)25. мај 1890.
Мјесто рођењаКачањ, код Билеће
  Аустроугарска
Датум смрти11. август 1917.(1917-08-11) (27 год.)
Мјесто смртиФрајбург
  Швајцарска
Узрок смртитровање арсеном
Мјесто укопаКапела видовданских хероја, Сарајево

БиографијаУреди

Владимир Гаћиновић рођен је у Билећи 1890, у српској свештеничкој породици. Школовао се у Мостару, Београду, Бечу и Лозани. Био је активиста Младе Босне, Црне руке, Народне одбране и других српских националних организација које су се бориле за ослобођење и уједињење српског народа.

СтудијеУреди

1910. године завршава матуру у Београду и уписује се на Правни факултет Универзитета у Београду, а од фебруара 1911. студије наставља у Бечу, а затим у Лозани. Гаћиновић се већ у ђачко доба формирао интелектуално и политички, када сарађује у листовима Српска ријеч, Народ и Отаџбина. Тада је био под утицајем Петра Кочића и идеја чешког политичара и научника Томаша Масарика раширеним у круговима демократске универзитетске омладине свих словеских народа, земаља и провинција у ропству под Аустроугарском. Масарикова идеологија као израз грађанске хуманистичке мисли заговарала је обраћање народним масама, уздижући их просвјећивањем и тако их политички активише и уводи у политички живот и борбу за ослобођењење из наметнутог ропства. Као присталица овакве слободарске идеологије Гаћиновић се предао стрпљивом, дуготрајном и упорном раду у српским народним масама чије резултате треба чекати. У Швајцарску одлази 1911. године гдје долази у додир са руском политичком емиграцијом са Лавом Троцким на челу те прихвата идеје руских социјалних револуционара есера који су заступали методу индивидуалне акције. На студијима у Женеви и Лозани највише се дружио са руским револуционарима, који су емигрирали из своје земље након револуције из 1905. Био је поборник Бакуњина, Кропоткина, руских народновољаца, пријатељ Виктора Сергеја, Натансона, Мартова, Троцког.

Политички радУреди

Након Швајцарске, Гаћиновић се враћа у свој родни крај у Херцеговини под аустроугарском окупацијом а потом одлази у слободни Београд те ступа у новоосновану српску организацију Уједињење или смрт која је почињала да развија своје активности. Из Београда одлази у Сарајево и тамо ступа у контакт са родољубном, слободарском и револуционарном српском омладином која се борила за ослобађење под аустроугарском окупацијом а након тога у Беч гдје ради на организовању слободарске борбе међу тамошњим студентима српског и јужнословенског поријекла. Тада у Бечу пише своје познато дјело (брошуру) под насловом „Смрт једног хероја“ у коме говори о дјелу Богдана Жерајића (атентат на аустроугарског генерала и поглавара провинције Маријана Варешанина 2. (15.) јуна 1910. године у Сарајеву) и излаже свој програм борбе за ослобођење првобитно српског, али и других јужнословенских народа под аустроугарском влашћу. Из Беча је отишао у Београд гдје штампао брошуру „Смрт једног хероја“, коју потом тајно односи у Сарајево, па потом одлази у Херцеговину гдје је радио на успостављању повјереника и веза са руководством Народне одбране у Београду.

У оно вријеме слободарске активносту су биле строго кажњаване бруталним аустроугарским окупаторским законима, а велики број Срба је бивао свакодневно затваран, мучен, кажњаван и убијан за најмањи прекршај те се Гаћиновић као и остали српски родољуби излагао свакодневним опасностима. Гаћиновић је био изузетна личност и особа снажног и немирног духа те је схвативши да се прилике у његовој отаџбини окрећу у правцу потпуног и коначног поробљавања српског народа у провинцији под аустроугарском окупацијом, оцјенивши да се грађанска политика све више губи у каљузи опортунизма и борбе за ситне интересе, да се у круговима грађанских политичара све више испољава дух помирења и „конструктивне“ сарадње са наметнутом аустроугарском царевином о чему и пише у својој слободарској брошури. Гаћиновић се потпуно предао борби за ослобођење српског народа из ропства видјевши у омладини народну снагу која ће разбити летаргију, опортунистичку и комформистичку политику отаца те повести поробљени српски народ ка слободи и свјетлијој будућности. Ондашња српска интелигенција и универзитетска омладина је била врло активна, већ пробуђена и узнемирена, јављала се на позорници српског народног живота, јавним протестима, организовала у многобројним српским друштвима и часописима посебно активним у Сарајеву, Мостару, Бањалуци, Требињу и другим градовима, те јасно показивала свој слободарски, антиокупациони и антиаустријски став али је под ригорозним аустроугарским окупационим законима и мјерама бруталног кажњавања свих слободарских активности и националног духовног препорода међу српским народом уједно владао и велики страх и велика храброст те потреба за бољом организацијом и већом пожртвованошћу у борби за ослобођење коју је Гаћиновић заговарао у својој брошури „Смрт једног хероја“.

Први балкански и Први светски ратУреди

У Првом балканском рату борио се као добровољац у црногорској војсци. У Првом свјетском рату како није могао да се врати након Сарајевског атентата, борио се неко вријеме у француској морнарици након чега је отпутовао у Америку да прикупља помоћ и добровољце за борбу у Србији. Отрован је арсеником у августу 1917. у Фрајбургу (Швајцарска), уз сарадњу аустријске, француске и по неким претпоставкама, полиције Србије или једне њене политичке фракције. (в. Солунски процес и Драгутин Димитријевић Апис)

Након хапшења црнорукца Велимира Вемића 1916, код њега је нађена листа чланова организације „Уједињење или смрт“, где је Гаћиновић је заведен као члан бр. 217, у групи бр. 203.[1]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Владимир Дедијер, Сарајево 1914, Просвета, Београд 1966. pp. 638

ЛитератураУреди

  • Владимир Гаћиновић (1911). Смрт једног хероја. 
  • Драгослав Љубибратић. Владимир Гаћиновић. 
  • Ненад Петровић (1967). Владимир Гаћиновић. 
  • Веселин Маслеша. Млада Босна. 
  • Славко Мићановић (1965). Сарајевски атентат. 

Спољашње везеУреди