Википедија

Кетрин Зита Џоунс

велшка глумица

Кетрин Зита Џоунс (енгл. Catherine Zeta-Jones; Свонзи, 25. септембар 1969) велшка је глумица. Рођена и одрасла у Свонзију, Зита Џоунс је у младости тежила да буде глумица. Као дете играла је у Вест Енд позоришту и то у мјузиклима Annie и Bugsy Malone. Похађала је Уметничку образовну школу у Лондону и то смер музичко позориште, а свој сценски пробој имала је 1987. године када је тумачила главну улогу у мјузиклу 42nd Street. Њен деби на екрану био је не толико успешни француско-италијански филм 1001 ноћ (енгл. 1001 Nights) из 1990, а већи успех остварила је у британској телевизијској серији The Darling Buds of May (1991—1993). Изненађена тиме што је у британским филмовима рекламирана као лепа девојка, Зита Џоунс се преселила у Лос Анђелес.

Кетрин Зита Џоунс
Кетрин Зита Џоунс на Трајбека филмском фестивалу 2012. године
Лични подаци
Пуно имеКетрин Џоунс
Датум рођења(1969-09-25)25. септембар 1969. (55 год.)
Место рођењаСвонзи, Велс, Уједињено Краљевство
Занимањеглумица
Породица
СупружнициМајкл Даглас (в. 2000)
Деца2
Рад
Активни период1990—данас
Званични веб-сајт
www.catherinezetajones.com
Веза до IMDb-а

У Холивуду се етаблирала улогама које су истакле њен сексепил, попут акционог филма Маска Зороа (енгл. The Mask of Zorro) (1998) и филма Клопка (енгл. Entrapment, 1999). Добила је позитивне критике за своје улоге осветољубиве труднице у филму Путеви дроге (енгл. Traffic, 2000) и певачице убице у мјузиклу Чикаго (енгл. Chicago) из 2002. године; за потоњу улогу освојила је Оскара и БАФТА награду за најбољу споредну глумицу. Потом је глумила у високопрофилним филмовима више од деценије, укључујући комедију Заведи ме, разведи ме (енгл. Intolerable Cruelty, 2003), филм Играј своју игру 2 (2004), комедију Терминал (енгл. The Terminal, 2004) и романтичну комедију Без резервације (енгл. No Reservations, 2007). Након тога су уследиле мање улоге пошто се Зита Џоунс вратила на позорницу и глумила остарелу глумицу у представи A Little Night Music (2009), освојивши награду Тони за њу. Зита Џоунс је са прекидима наставила да ради током 2010-их, глумећи у психолошком трилеру Нежељено дејство (енгл. Side Effects, 2013) и акционом филму Опасни пензионери 2 (енгл. Red 2, 2013), а глумила је и Оливију де Хевиланд у телевизијској серији Феуд (2017).

Добитница је неколико признања, укључујући награду Оскар, Британску филмску награду (БАФТА) и награду Тони, а 2010. је одликована Орденом Британског царства (енгл. Commander of the Order of the British Empire, скраћено CBE) за своје филмске и хуманитарне подухвате. Подржава разне добротворне установе и акције, и истакнута је јавна личност која подржава брендове. Њена борба са депресијом и биполарним поремећајем била је испраћена и документована у медијима. Удата је за америчког глумца Мајкла Дагласа, са којим има двоје деце.

Биографија

уреди

Детињство, младост и првобитна позоришна каријера

уреди
 
Округ Мамблс, место где је одрасла

Рођена је 25. септембра 1969. у Свонзију у Велсу, као ћерка Дејвида Џоунса, власника фабрике слатких производа, и његове супруге Патрише (рођ. Фер), шнајдерке.[1][2][3] Отац јој је Велшанин, а мајка је ирског католичког порекла.[4] Име је добила по бакама, Зети Џоунс и Кетрин Фер.[5] Има старијег брата Дејвида и млађег брата Линдона, који је радио као заступник продаје пре него што се упустио у филмску продукцију.[6][7] Одгајана је у предграђу Мамблс.[8] Пошто је била хиперактивно дете, мајка ју је послала у школу плеса Хејзел Џонсон када јој је било четири године.[9] Школовала се у школи Дамбартон Хаус, приватној школи у Свонзију.[6] Потиче из скромне породице, али се њихово богатство побољшало када су освојили 100.000 фунти на такмичењу за бинго, што им је омогућило да плаћају часове плеса и балета за своју ћерку.[5]

Учествовала је у школским представама од малих ногу и привукла пажњу локалних медија када је својим певањем песме Шерли Баси победила на локалном талент такмичењу.[10][11] Као део плесне трупе, стално је путовала у Лондон, где је била на аудицијама за улоге у позоришту.[12] Са девет година изабрана је да глуми једну од сирочади у мјузиклу Annie у Вест Енду, а у раним тинејџерским годинама постала је национална шампионка степ плеса.[9][10] Године 1981. играла је главну улогу у мјузиклу Annie која је извођена у Позоришту у Свонзију.[2][5] Две године касније, она је играла главну улогу Талуле у представи Bugsy Malone у Вест Енд продукцији.[10] Са 15 година је напустила школу и одлучила да живи у Лондону, како би се у потпуности посветила глумачкој каријери; такође је била заузета јер је наступала на турнеји, изводећи представу The Pajama Game.[10][13] Описујући своје тинејџерске године у Лондону, она је рекла: „Вратила бих се на аудиције, а затим пресвукла костим или опет навукла нове хулахопке и отишла на нову аудицију. Можда ми је понекад требало два покушаја, али увек сам добијала посао. Схватала сам оно што су они желели”.[9] Завршила је Уметничку школу у Чизвику у Лондону, похађајући трогодишњи курс музичког позоришта.[14][15]

Године 1987, када је имала 17 година, изабрана је за другу замену водеће глумице у представи 42nd Street. Током једног од наступа, и главна глумица и њена прва замена биле су недоступне, па су је замолили да игра улогу Пеги Сојер — девојчице из хора која постаје звезда. Продуцент је био импресиониран њеним глумачким способностима па је Кетрин играла ту улогу следеће две године.[4][16][17] Њена следећа сценска појава била у Енглеској националној опери у Лондонском Колосеуму 1989, где је глумила Ме Џоунс у представи Street Scene Курта Вејла.[14][18]

Каријера

уреди

1990—1996: Деби на екрану и борбе са каријером

уреди

Године 1990. остварила је свој филмски деби у филму 1001 ноћ редитеља Филипа де Брока. Овај француско-италијански филм, снимљен на основу персијске збирке прича Хиљаду и једна ноћ, приказује причу из перспективе Шехерезаде, једне од млада краља Шахријара (Тјери Лермит).[19] Филм није остварио најбољи успех, а према Де Броковој колумни у Дејли телеграфу, филм се „најбоље памти по својим пријатним голим сценама”.[20] Већи успех уследио је када је глумила уз Дејвида Џејсона и Пем Ферис у британској комично-драмској телевизијској серији The Darling Buds of May од 1991. до 1993. године. Серија је заснована на истоименом роману Х. Е. Бејтса, а она у њој тумачи улогу најстарије кћерке породице која живи у британском селу током 1950-их.[4][21] Серија је у то време била највише оцењена телевизијска емисија у земљи, а она је за своју улогу стекла широко јавно признање; рекла је: „Буквално, са сат времена телевизије, мој живот се потпуно променио. Нигде нисам могла да одем.”[12][22]

Након кратког наступа као Беатриз Енрикес де Арана у неуспешном авантуристичком филму Кристифор Колумбо: Откриће (енгл. Christopher Columbus: The Discovery) из 1992. године,[23] тумачила је трбушну плесачицу у епизоди телевизијске серије Џорџа Лукаса Хронике младог Индијане Џоунса (енгл. The Young Indiana Jones Chronicles) из 1992.[24] Затим је глумила амбициозну војвоткињу у филму Splitting Heirs (1993), драми режисера Роберта Јанга о двоје деце (Ерик Ајдл и Рик Моренис) који су раздвојени по рођењу. Рецензије за филм биле су негативне, мада је критичар Винсент Кенби из Њујорк тајмса сматрао да је она била „врло забавна”.[25][26] Године 1994. Кетрин је глумила меланхоличну Еустасију Ви у телевизијском филму Повратак домороца, адаптацији истоименог романа Томаса Хардија из 1878. године, а исте године тумачила је и супругу лика кога је тумачио Лојд Овен у телевизијској ратној драми The Cinder Path.[27][28] Потом је глумила истоименог главног јунака у биографском филму Катарина Велика из 1995. године. Критичарка Лиса Неселсон из Варајетија сматра да је минисерија „јарко обојена”, али и „шупља”, мада је сматрала да Зита Џоунс „даје одређену грациозност и одлучност њеном лику”.[29] Глумила је прагматичну девојку лика Шона Петрвија у филму Blue Juice (1995) који је промовисан као први британски филм о сурфовању, а кога је критичар Леонард Малтин описао као филм са „површном и предвидљивом” продукцијом.[30][31]

Изненађена тиме што је у британским филмовима рекламирана као лепа девојка, преселила се у Лос Анђелес. Приметила је: „Подигла се читава бука око тога ко сам и са ким сам и са ким нисам излазила. Била сам само прилично лепо лице и велико попрсје и ништа друго. Људи у послу веровали су оно што су читали о мени. Зато сам одлучила да се одселим и почнем све изнова.”[32] Веровала је да јој је анонимност с којом се суочила у Америци помогла да добије улоге заслужено, а не због свог јавног имиџа.[12][32] Тако је након доласка у Америку тумачила лик Сале, следбенице зликовца Дракса (Трит Вилијамс) у суперхеројском филму Фантом (енгл. The Phantom, 1996), са Билијем Зејном у насловној улози.[33] Рецензент за Варајети сматрао је да се Зита-Џоунс истиче у свом делу, али је филм генерално лоше прошао код критике и мало је зарадио.[33][34] Међутим, Си-Би-Есова телевизијска министерија Титаник (енгл. Titanic, 1996) била је боље прихваћена.[32] У њој се појавила уз Питера Галагера и Џорџа Си Скота, а тумачила је главну улогу Изабел Парадин, младе мајке која се бавила ванбрачном афером на РМС Титанику.[35]

1998—2000: Холивудски пробој и успех

уреди
 
Кетрин Зита Џоунс на премијери филма Клопка на 52. Филмском фестивалу у Кану 1999. године

Стивен Спилберг приметио је Зиту Џоунс у Титанику и препоручио је Мартину Кемпбелу, који је у то време режирао Маску Зороа (енгл. The Mask of Zorro, 1998) за Спилбергову продукцијску компанију. Кембел ју је уврстио као водећу глумицу уместо Изабеле Скорупко, која је била његов оригинални избор за филм.[36] Заједно са са Ентонијем Хопкинсом и Антониом Бандерасом у насловним улогама, филм прича причу о Зороу (Хопкинс), мексичком ратнику који намерава да се освети за смрт своје супруге и нађе изгубљену ћерку Елену. Пронашла је сличности између своје „волатилне” келтске личности и латино темперамента њеног карактера, а у припреми за улогу је вежбала плесање, јахање и мачевање и ишла на часове дикције.[37][38] Снимање акционих и плесних секвенци, док је носила тешке корсете у влажној мексичкој пустињи, показало се као изазов за њу, али је открила да је искуство било „вредно патње”.[36] Маску Зороа су критичари позитивно оценили и филм је зарадио преко 250 милиона америчких долара широм света.[39][40] Ова улога се за њу показала као прави пробој па је номинована за МТВ филмску награду за највеће глумачко откриће.[41][42]

Прво њено издање из 1999. године био је филм Клопка, у којем је, уз Шона Конерија, глумила заводљивог агента осигурања у потрази за лоповом уметнинама. Упркос негативном пријему критике, филм је остварио успех у биоскопима;[43][44] Џенет Мезлин из Њујорк тајмса сматра да је филм пружио Зити-Џоунс могућност да „покаже своје ’љигаве’ вештине”, и Десон Хоув из Вошингтон поуста позвао је гледаоце да цене сексепил који јој је она унела у улогу.[45][46] Касније те године Кетрин се појавила заједно с Лијамом Нисоном и Лили Тејлор у филму Поседнуће, обради истоименог филма из 1963. који говори о тиму стручњака који истражују паранормалне појаве у уклетом дворцу. Овај хорор добио је углавном лоше критике, али је ипак добио значајну светску публику.[47][48] У оштром прегледу, критичар Мик Ласал написао је да „Зита Џоунс изгледа мање као глумица, а више као лепо лице” и да нема ничег „интересантног у томе”.[49]

Након што је тумачила споредну улогу поред Џона Кусака у комедији High Fidelity (2000), глумила је у филму Путеви дроге (енгл. Traffic) Стивена Спилберга (2000).[50] У овом трилеру, који говори о злоупотреби дрога, са Мајклом Дагласом и Бенисиом дел Тором у главним улогама, она је глумила Хелену Ајалу, трудну супругу наркобоса која преузима посао када њен муж буде ухапшен. Иако је Соредберг првобитно написао улогу за мајку двоје деце, променио је исту у улогу труднице на предлог Зите-Џоунс, како би се прилагодио њеној трудноћи.[51] Филм је добио одличне критике и имао велику зараду,[52][53] а Далас Обзервер је филм описао као „изванредно достигнуће у филмском стваралаштву, лепо и брутално дело”.[54] Едвард Гатмен из Сан Франциско кроникла сматра да се Зита-Џоунс издваја из филмске поставе и назвао ју је „сензационалном” у сцени у којој се она сукобљава са дилером из Тихуане, додајући да „прозрачним уверењем она електрификује тренутак који је могао бити апсурдан”.[55] Филмска постава филма Путеви дроге освојила је награду Удружења филмских критичара за истакнуту поставу, а Кетрин је номинована за награду Златни глобус за најбољу споредну глумицу.[56][57]

2001—2004: Чикаго и друге улоге

уреди

Романтична комедија America's Sweethearts био је једини филм који је снимила током 2001. године. Тумачила је улогу проницљиве филмске звезде, заједно са Џулијом Робертс, која је глумила њену недовољно самоуверену ћерку. Критичар Роџер Еберт упоредио је филм са мјузиклом Singin' in the Rain (1952), наводећи да први не може да се пореди с другим, али је сматрао да је Зита Џоунс у њеном делу прикладно „хладна и манипулативна”.[58] Следеће године глумила је заједно са Рене Зелвегер као певачица убица у ноћном клубу Велма Кели у филму Чикаго (енгл. Chicago, 2002), који је представљао адаптацију истоименог бродвејског мјузикла редитеља Роба Маршала. Изглед и маниризам свог карактера засновала је на глумици Луис Брукс, а како сценарио није пружио позадинску причу за Кели, она се трудила да кроз „мале ствари и нијансе” ради на томе да што боље пренесе „ватреност и очај” свог лика.[59] Филм и сам њен наступ добили су позитивне критике.[60] Вилијам Арнолд из Сијетл Пост-интелиџенсера сматрао је да је глумица на прави начин одглумила „изврсно статуескну и кучкасту салонску богињу”, а Дејвид Еделстајн из магазина Слејт написао је да Зита Џоунс „има тињајуће поверење које вам одмара мозак од њеног плеса — иако је савршена играчица, са величанственим удовима и доминантним расцепом”, а посебно је похвалио њено извођење песме All That Jazz.[61][62] Чикаго је зарадио 306 милиона америчких долара широм света и био је добитник Оскара за најбољи филм.[63] За свој наступ, између осталих награда и номинација, освојила је Оскара, награду Удружења филмских критичара и награду БАФТА за најбољу споредну глумицу.[64]

Након успеха у филму Чикаго, позајмила је глас принцези Марини у Синбаду: Легенда о седам мора (енгл. Sinbad: Legend of the Seven Seas, 2003), анимираном филму у којем је Бред Пит давао глас Синбаду Морепловцу. Према њеним речима, овај пројекат ју је привукао како би својој деци пружила прилику да је „чују и стекну осећај о њој на филму”,[65] али је филм у сваком случају био веома популаран и зарадио доста новца.[66][67] Такође, 2003. године је глумила заједно са Џорџом Клунијем у комедији браће Коен под називом Заведи ме, разведи ме. Филм је остварио велики успех у биоскопима, а глумила је жену која се непрестано разводи и која се заљубљује у адвоката за разводе (Клуни).[68] Пишући за часопис Емпајр, критичар Дејмон Вајз назвао је филм „заслепљујуће ексцентричном комедијом” и навео да се Зита Џоунс показала „задивљујуће способности за причалицу старе школе”.[69] Други рецензенти похвалили су хемију између Клунија и ње.[70]

Године 2004. Стивен Спилберг јој је пришао да глуми несигурну хостесу у комедији Терминал (енгл. The Terminal), филму о човеку (Том Хенкс) који је заробљен на међународном аеродрому ЈФК када му је ускраћен улазак у Сједињене Државе. Спилберг је имао намеру да она игра улогу снажне жене, са рањивошћу у свом карактеру,[12] али критичар А. О. Скот сматра да је он заправо користио њу због „њеног изгледа, а не због лукавости, самоподругљивој духовитости која је њено тајно оружје као комичарке”.[71] Терминал је наишао на добру реакцију публике.[72] Потом је уследила сарадња са Содербергом, када је снимила Играј своју игру 2 (енгл. Ocean's Twelve), наставак његовог филма Играј своју игру (енгл. Ocean's Eleven, 2001), који ју је такође ујединио са звездама попут Клунија, Пита и Робертсове. У продукцији филма, који је сниман у више европских земаља, нашла се у улози Изабел Лахири, агента Еуропола, и лика у кога се заљубљује лик кога тумачи Бред Пит.[73][74] Пол Клинтон са Си-Ен-Ена напоменуо је да је њена сексуална привлачност умногоме допринела филму.[75] Насупрот томе, Кен Такер из Њујорк магазина тврди да је њен лик сувишан за заплет филма.[76] Упркос подељеном мишљењу критичара, наставак филма је зарадио преко 360 милиона америчких долара широм света.[77][78]

2005—2010: Смањење обима посла и повратак на позорницу

уреди

У наставку Маске Зороа, који је понео име Легенда о Зороу (енгл. The Legend of Zorro, 2005), поново је уз Бандераса тумачила улогу Елене. Радња филма постављена је 10 година након првог дела и прати Елену која се бори са брачним животом.[41] За разлику од оригинала, филм није имао добре критике нити је добро прошао у биоскопима.[79][80] Током 2006. године није имала ниједно филмско издање. Биографски филм о Харију Худинију, насловљен као Death Defying Acts (2007), са Гајем Пирсом у улози Худинија, приказао је као шкотског преваранта који тврди да има психичке моћи. И критика и гледаоци су углавном негативно оценили филм.[81][82]

Током 2007. године глумила је заједно с Ароном Екхартом и Абигејл Бреслин у романтичној комедији Без резервације, обради немачког филма Mostly Martha (2001). Филм говори о амбициозној куварици чији се живот мења на боље када се, након смрти сестре, код ње пресели њена млада нећака (Бреслин). Припремајући се за свој део, Кетрин је радила у кухињи у њујоршком ресторану Fiamma Osteria.[83][84] Клаудија Пуиг из Ју-Ес-Еј тудеј сматра да Зита Џоунс „блиста као лик који фино уравнотежује непријатну уздржљивост са симпатичном привлачношћу”, а Роџер Еберт, упркос томе што му се није свидео филм, сматрао ју је „убедљивом” у својој улози.[85][86] Са укупним бруто зарадом од 92 милиона долара, Mostly Martha је био њен последњи филм у тој деценији који је остварио велику зараду.[87]

Након филма Без резервације, била је знатно мање активна у наредних пет година. Уместо тога, одлучила се да се фокусира на своју породицу и здравље, јер јој је дијагностикован биполарни поремећај, а њени ретки глумачки наступи били су у мањим и мање успешним продукцијама.[88][89] Преузела је улогу 40-годишње мајке која се заљубљује у младог мушкарца (Џастин Барта) у романтичној комедији The Rebound. Филм је приказиван изван Сједињених Држава у периоду 2009—2010. године, али због финансијских проблема дистрибутера (The Film Development), филм се није приказивао у Америци.[90][91]

 
Кетрин Зита Џоунс на додели награде Drama Desk 2010. године, где је освојила награду за истакнуту глумицу у мјузиклу за своју улогу у представи A Little Night Music

Вратила се на позорницу 2009. године у новој поставци мјузикла A Little Night Music, који је обележио њен деби на Бродвеју. Са радњом постављеном у Шведској током раног двадесетог века, мјузикл прати однос три особе (Зита Џоунс, Ејнџела Ленсбари и Александер Хенсон) током вечере. Зита Џоунс тумачи Дезире Армфелт, стару глумицу, а посебно је привукла сложеност представе, наводећи: „То није једна од оних представа где можете копати мало и изаћи на други крај. Овде можете наставити са копањем и копањем и копањем”.[9] Она није слушала претходне снимке песама у представи пошто је желела да изнесе сопствену интерпретацију.[9] Критичарка Клер Прентис из Дејли телеграфа написала је да је Зита Џоунс у своје извођење песме Send in the Clowns унела „тиху, рефлективну проницљивост”, али је Ема Брокс из Гардијана била критичнија, приметивши да је „са својим лепушкастим гласом, главом која се помера тамо—амо, [она] изгледа као да је дошла на аудицију за школу глуме”.[64][92] За свој наступ, Кетрин је добила награду Drama Desk за истакнуту глумицу у мјузиклу, као и награду Тони за најбољу глумицу у мјузиклу.[93][94]

2012—данас: Повратак на филм и телевизију

уреди

Након трогодишњег одсуства из света глуме, вратила се на екране филмом Lay the Favorite (2012), комедија у којој су глумили Брус Вилис и Ребека Хол, а у којој је глумила љубоморну жену коцкара (Вилис).[95][96] Критике за филм биле су негативне, а критичарка Бетси Шарки из Лос Анђелес тајмса (енгл. Los Angeles Times) сматрала је да је Зита Џоунс „превише крештава да би била забавна”.[97][98] У музичкој комедији Rock of Ages, у коме су глумили и Том Круз и Брајан Кренстон, одиграла је улогу религиозно конзервативне супруге градоначелника. Привукла ју је идеја да игра „ноћну мору од жене” и улогу је засновала на политичарки Мишел Бахман;[88] филм је наишао на подељена мишљења критике и није остварио успех у биоскопима.[99][100] Њено последње филмско издање из 2012. било је Playing for Keeps, романтична комедија са Џерардом Батлером, која се показала као њен трећи неуспех у биоскопима те године.[101]

У 2013. години преузела је водећу улогу у злочиначком трилеру Broken City, глумећи заједно са Марком Валбергом и Раселом Кроуом. Филм прича причу о приватном детективу (Валберг) кога градоначелник Њујорка (Кроу) ангажује да шпијунира своју супругу (Зита Џоунс). Тод Макарти из Холивуд репортера (енгл. Hollywood Reporter) сматрао је да Зита-Џоунс „изгледа као класа сама по себи и лепо игра улогу”, а Лијам Лејси из Глоуб енд Мејла (енгл. The Globe and Mail) приметио је да глумица представља „поштено, мада непристојно, оличење заводнице у четрдесетим”.[102][103] Међутим, као и у претходних неколико пројеката Зите-Џоунс, филм није био превише гледан у биоскопима и добио је лоше критике.[104][105] Ово се променило када је по трећи пут сарађивала са Содербергом на снимању трилера Нежељено дејство (енгл. Side Effects, 2013).[106] У главној улози са Ченингом Тејтумом, Џудом Лоом и Рони Маром, она је тумачила мистериозног психијатра који препоручује антидепресив са озбиљним нуспојавама. Питер Траверс наводи да је филм „пакао од трилера, туробан, сјајан и препун изненађења” и сматра да је Зита Џоунс у њему прави „динамит”.[107]

У акционој комедији Опасни пензионери 2 (енгл. Red 2, 2013), који је послужио као наставак филма Опасни пензионери из 2010. године, играла је заводљивог руског двоструког агента, заједно са Брусом Вилисом, Хелен Мирен и Мери-Луиз Паркер. Филм, који прати комичне авантуре пензионисаних шпијуна, свидео се Зити-Џоунс због „акције, хумора [и] квалитетне ироније у њему”.[108] Пишући за Холивуд репортер (енгл. Hollywood Reporter), Џастин Лоу напоменуо је да Зита Џоунс „лепо представља комбинацију привлачности и претње руске шпијунке Катје”, а са укупном бруто зарадом од 148 милиона америчких долара, филм је представљао њен најгледанији филм још од филма Без резервације.[109][110]

 
Кетрин Зита Џоунс је глумила Оливију де Хевиленд у телевизијској серији Феуд (2017)

Након филма Опасни пензионери 2, још једном је направила паузу, рекавши: „Ако ћу напуштати породицу неко време, било би боље да то буде због улоге коју раније нисам играла, [у противном] радије ћу остати код куће”.[108] Следећи филм у коме је глумила био је Dad's Army из 2016. године, где је глумила заједно са Билом Најтијем и Тобијем Џоунсом. Филм представља британску ратну комедију засновану на истоименом телевизијском ситкому, а Зита-Џоунс је тумачила улогу гламурозне новинарке која извештава о воду британске домобранске војске са седиштем у Волмингтону на мору.[111] Катарина Бреј из Варајетија (енгл. Variety) сматра да је филм „симпатично, али шкрто васкрсење” популарног ситкома и верује да иако Зита Џоунс „у неку руку погађа потребну ноту”, она у филму „нема довољно сцена”.[112]

Вратила се на телевизију 2017. године тумачећи глумицу Оливију де Хевиленд у првој сезони драмске серије Рајана Марфија под називом Феуд, такође позната и као Bette and Joan, а која говори о супарништву између глумица Џоун Крафорд и Бети Дејвис (играли су их Џесика Ланг и Сузан Сарандон).[113] Доминик Петен из Дедлајн Холивуда (енгл. Deadline Hollywood) сматра да је Зита Џоунс „предивно одглумила”, а Соња Сараја из Варајетија похвалила ју је да је заслужна за „најбољи преокрет у емисији”.[114][115] Незадовољна „неовлашћеном употребом њеног имена и идентитета” у серији, Де Хевиленд, стара 101 годину, тужила је мрежу и продуценте Феуда због упада у приватност и друга права личности.[116][117] Тужбу је касније одбацио апелациони суд у Калифорнији.[118]

Током 2018. године Зита-Џоунс је глумила Гриселду Бланко, нарко шефицу, у телевизијском филму Cocaine Godmother. Упркос неделима лика, њу је привлачила храброст и способност лика да се истакне у послу у којем доминирају мушкарци.[119] Пишући за ИндиВајр (енгл. IndieWire), Хенх Нгајен је критиковала одлуку да Зита-Џоунс глуми Латиноамериканку, додајући да „она [не само да] није неубедљива, већ је и некако туђа”.[120] Ипак, Зита-Џоунс је касније номинована за најбољу глумицу у телевизијском филму на додели награде Women's Image Network.[121] Потом је играла главну улогу у комично-драмској серији Queen America.[122] Да би глумила лика који има булимију, искористила је своја тинејџерска искуства у интеракцији са плесачима који су патили од поремећаја исхране.[123] У позитивној рецензији, Џен Чени из Валчара (енгл. Vulture) написала је да је „Зита Џоунс увек у свом најбољем издању када је ватрена, а ова улога јој даје мноштво могућности да се пребаци у зверски мод”.[124]

Друга занимања

уреди
 
Кетрин Зита Џоунс 2006. године

Поред своје глумачке каријере, подржава разне добротворне установе и акције. Она је заштитница дневног центра за инвалиде Swansea's Longfields и дала је значајне донације центру.[125] Године 2001. продала је на аукцији одећу коју је носила у филму Маска Зороа (1998) да би прикупила средства за оболеле од сиде у Африци.[126] Године 2005. постала је амбасадорка Националног друштва за спречавање окрутности према деци како би подигла свест о злостављању деце.[127] Такође је подржала друге добротворне организације за децу, између осталих и Међународни центар за несталу и искоришћену децу и Noah's Ark Appeal.[128][129] Оснивач је и домаћин A Fine Romance, годишњег добротворног програма који помаже прикупљању средстава за Фонд за филмску и телевизијску мрежу, а такође је и један од чланова Фондације Cinema for Peace.[130][131]

Почетком деведесетих се накратко бавила и певачком каријером. Године 1992. дала је глас глумици Џин Симонс у музичком препричавању Спартакуса (енгл. Spartacus) Џефа Вејна, под називом Jeff Wayne's Musical Version of Spartacus.[132] Три године касније, објавила је свој први сингл, In the Arms of Love, који се нашао на албуму Wayne's Wow!.[133] Потом је 1994. издала дует са Дејвидом Есексом под називом True Love Ways.[134]

Зита-Џоунс је током каријере била рекламна заступница за неколико марки и производа. Године 2002. проглашена је за глобалну амбасадорку козметичке компаније Elizabeth Arden, Inc.[135] Такође, те године потписала је уговор са телефонском компанијом T-Mobile за 10 милиона америчких долара годишње, поставши најбоље плаћена позната личност у то време.[136][137] Године 2017. Кетрин је лансирала своју линију производа за уређење дома под називом Casa Zeta-Jones.[138] Исте године глумила је у позоришној представи The Children's Monologues, у којој је имала свој монолог као млада девојка која воли математику. Циљ ове представе био је прикупљање средстава за добротворну организацију Dramatic Need која помаже афричкој деци да наставе каријеру у уметности.[139]

Приватан живот

уреди

Успех телевизијске серије The Darling Buds of May (1991–1993) учинио је Зиту Џоунс популарном и познатом у Британији, а њен лични живот од тада је био детаљно испраћен у медијима.[5] Британска штампа је нашироко извештавала о њеним везама почетком деведесетих са телевизијском личношћу Џоном Леслијем, певачем Дејвидом Есексом и поп звездом Миком Хакнелом.[5] Средином 1990-их она је била кратко верена са шкотским глумцем Ангусом Макфадјеном.[5][140] У интервјуу за Дејли мирор (енгл. Daily Mirror) из 1995. године она је описала свој начин живота: „Пијем, псујем, волим секс”.[5]

 
Кетрин Зита Џоунс са супругом Мајклом Дагласом на журки Венити Фер магазина (енгл. Vanity Fair) поводом Трајбека филмског фестивала 2012. године

Глумца Мајкла Дагласа, који је рођен на исти дан као и она и 25 година старији од ње, упознала на Филмском фестивалу у Довилу у Француској у августу 1998. године, након што јој га је представио Дени Девито.[141][142] Верили су се 31. децембра 1999, а венчали су се у хотелу Плаза у Њујорку, 18. новембра 2000, након што је Дагласов развод био окончан.[143] Свечану церемонију, која је коштала 1,5 милиона фунти, Би-Би-Си је назвао „венчањем године”.[144] Пар је потписао уговор у вредности од милион фунти са часописом OK! за објављивање слика са догађаја, а остатим новинарима није било допуштено да уђе.[144] Упркос томе, новинари магазина Hello! су прикривено сликали церемонију, а пар је успешно тужио часопис за упад у приватност.[144][145]

Са Дагласом има двоје деце: сина, Дилана Мајкла (рођен у августу 2000),[146] и кћер, Керис Зиту (рођена априла 2003).[147] Породица је живела на Бермудама до 2009. године, а од 2016. живи у сеоском делу државе Њујорк.[108][148] Дагласу је 2010. дијагностикован рак језика, а она се суочила са емоционално турбулентним временом; рекла је: „Када се тако заваравате [болешћу], почнете да губите равнотежу — неспавање, брига, стрес”.[108] Ово је био окидач који је довео до депресије и биполарног поремећаја.[108][149] Лечење је потражила тако што се пријавила у болницу 2011, па опет 2013. године.[108][150] Због стреса и болести обоје њих, брачни пар је одлучио да живи одвојено од 2013. године, иако нису предузели законске мере када је реч о раздвајању или разводу.[151][152] Помирили су се 2014. године, а Даглас је изјавио да су „јачи него икад”.[153]

У медијима

уреди
 
Кетрин Зита Џоунс на Drama League добротворној гала вечери 2010. године

Велики број медија описивао је њену лепоту и сексепил, укључујући магазин Пипл (енгл. People), који ју је 1998. године сврстао на прво место на њиховом списку „Најлепших људи”.[154] Она је наставила да се појављује на списку од 2000. до 2004. године.[154] Часопис Есквајер (енгл. Esquire) ју је 2003. назвао најлепшом женом на планети.[155] У анкети коју је спровела телевизијска мрежа Оу-Ви-Си 2011, проглашена је најлепшом Британком.[156] Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске је 2010. године одликовало Орденом Британског царства (енгл. Commander of the Order of the British Empire, скраћено CBE) због њеног доприноса филму и због добротворног рада.[157] Године 2019. награђена је Слободом града (енгл. Freedom of the City) родног града Свонзија.[158]

Новинарка Шејла Џонстон из Дејли телеграфа је 2010. године описала Зиту Џоунс као пример „крајњег самооствареног успеха” и која је „непрестано доносила смеле одлуке, и врло лепо се обликовала у заносну звезду која зрачи класичним […] брендом гламура са великих екрана”.[2] Гај Адамс из Индипендента (енгл. The Independent) сматра да је њена личност „скромна и енергична”, али узима у обзир и „челично језгро” у њеној личности ван екрана.[5] Успех у њеним раним холивудским филмовима Маска Зороа (1998) и Клопка (1999) углавном се ослањао на њен сексепил, али касније је била цењена због своје свестраности.[9][17][159][160]

Путања каријере и њен брак са Дагласом били су тема сатире. Једна од епизода сатиричне британске телевизијске емисије Star Stories (2006–2008) из 2006. године била је насловљена Кетрин Зита Џоунс — Њена потрага за самодоказивањем... И такође да пронађе љубав (енгл. Catherine Zeta-Jones—Her Quest to Prove Herself ... And Also Find Love), а која прича њену измишљену животну причу.[161] Говорећи о томе како је медији виде, у интервјуу из 2004. за Ју-Ес-Еј викенд (енгл. USA Weekend) приметила је: „Највећа заблуда о мени је та да сам ја нека врста тврдоглаве, амбициозне особе која ради све што може да добије све што може. Али нисам. Ја сам друштвено веома стидљива.”[12] Штити свој јавни имиџ и пажљиво контролише употребу њеног лика. Као што је поднела тужбу против радњи Хелоу магазина, она је тужила и топлес клуб са седиштем у Невади због коришћења њених слика за оглашавање.[162] Године 2003. славни биограф Клиф Гудвин написао је неовлашћену биографију глумице, под називом Кетрин Зита Џоунс: Биографија (енгл. Catherine Zeta Jones: The Biography), али је објављивање исте одложено на неодређено време након што су њени адвокати запретили да ће поднети тужбе како против против Гудвина, тако и против његовог издавача.[163]

Филмографија

уреди
Главни чланак: Филмографија Кетрин Зите Џоунс

Филм

уреди
Наслов Год.[а] Улога Режисер(и) Напомена Реф.
1001 Nights 1990. Шехерезада Филип де Брока Филм на француском језику [164]
Christopher Columbus: The Discovery 1992. Беатрис Енрикез де Арана Џон Глен [165]
Splitting Heirs 1993. Кити Фарант Роберт Јанг [166]
Blue Juice 1995. Клои Карл Пречезер [167][168]
The Phantom 1996. Сала Сајмон Виндер [169]
Маска Зороа 1998. Елена Монтеро Мартин Кемпбел [170]
Клопка 1999. Вирџинија „Џин” Бејкер Џон Амијел [171]
Поседнуће 1999. Теодора Жан де Бонт [172]
High Fidelity 2000. Чарли Николсон Стивен Фрирс [173]
Путеви дроге 2000. Хелена Ајала Стивен Содерберг [174]
America's Sweethearts 2001. Гвен Херисон Џо Рот [175]
Chicago 2002. Велма Кели Роб Маршал Такође је и певач за саундтрек филма и то на песмама:
All That Jazz
Cell Block Tango
I Can't Do It Alone
Class
Nowadays/Hot Honey Rag
I Move On 		[176][177]
Sinbad: Legend of the Seven Seas 2003. Марина (глас) Тим Џонсон
Патрик Гилмор 		[178]
Заведи ме, разведи ме 2003. Мерилин Рексрот Браћа Коен [179]
Терминал 2004. Амелија Ворен Стивен Спилберг [180]
Играј своју игру 2 2004. Изабел Лахири Стивен Содерберг [181]
Легенда о Зороу 2005. Елена де ла Вега Мартин Кемпбел [182]
Без резервације 2007. Кејт Армстронг Скот Хикс [183]
Death Defying Acts 2007. Мери Макгарви Гилијан Армстронг [184]
The Rebound 2009. Сенди Барт Фројдлих [185]
Lay the Favorite 2012. Тулип Хејмовиц Стивен Фрирс [186]
Rock of Ages 2012. Патрисија Витмор Адам Шенкман Такође је и певач на саундтреку и то на песмама:
Hit Me with Your Best Shot
We Built This City 		[187][188]
Playing for Keeps 2012. Денис Габријела Мућино [189]
Broken City 2013. Кетлин Хостетлер Ален Хјуџс [190]
Нежељено дејство 2013. др Викторија Сиберт Стивен Содерберг [191]
Опасни пензионери 2 2013. Катја Петрокович Дин Перисот [192]
Dad's Army 2016. Роуз Винтерс Оливер Паркер [193]

Телевизија

уреди
Наслов Год. Улога Напомена Реф.
Out of the Blue 1991 Непознато Телевизијска епизода [194]
The Darling Buds of May 1991—93. Меријет Телевизијска серија [21][195]
The Young Indiana Jones Chronicles 1992. Маја Епизода: "Palestine, October 1917" [196]
The Return of the Native 1994. Еустасија Вие Телевизијски филм [197]
The Cinder Path 1994. Викторија Чапман Телевизијска минисерија [198]
Catherine the Great 1995. Катарина II Телевизијски филм [199]
Titanic 1996. Изабела Парадин Телевизијска минисерија [200]
Saturday Night Live 2005. Саму себе (домаћин) Епизода: "Catherine Zeta-Jones/Franz Ferdinand" [201]
Феуд 2017. Оливија де Хевиленд Телевизијска антолошка серија [202]
Cocaine Godmother 2018. Гризелда Бланко Телевизијски филм [203]
Queen America 2018—2019. Вики Елис Веб серија [204]

Представе

уреди
Представа Год. Улога Позориште Реф.
Annie Непознато[б] Сироче Позотиште Викторија Палас [9][10]
Annie 1981. Ени Позориште у Свонзију [5]
Bugsy Malone 1983. Талула Позориште Њеног величанства [206][207]
The Pajama Game 1985—86. Девојка из хора Позориште Хејмаркет у Лестеру [208][209]
42nd Street 1987. Пеги Сојер Краљевски театар Друри Лејн [210]
Street Scene 1989. Ме Џоунс Лондонски Колосеум [211][212]
Under Milk Wood 1992. Непознато AIR Studios [213]
A Little Night Music 2009—10. Дезире Армфелт Позотиште Волтер Кер [214]
The Children's Monologues 2017. Девојчица опседнута математиком Карнеги Хол [139]

Познати глумци са којима је сарађивала

уреди

Награде и номинације

уреди
Главни чланак: Списак награда и номинација Кетрин Зите-Џоунс
Год.[в] Награда Категорија Филм Резултат Реф.
1999. Награда Blockbuster Entertainment Омиљена нова глумица Маска Зороа Освојено [215]
1999. Награда Сатурн Најбоља глумица Маска Зороа Номинација [216]
1999. МТВ филмска награда Највеће глумачко откриће Маска Зороа Номинација [217]
1999. МТВ филмска награда Најбоља борба (поделила заједно са Антониом Бандерасом) Маска Зороа Номинација [217]
1999. Европска филмска награда Најбоља глумица – По избору гледалаца Клопка Освојено [218]
2000. Награда Златна малина Најгора глумица Клопка/
The Haunting 		Номинација [219]
2000. Награда Blockbuster Entertainment Омиљена глумица – Акција Клопка Освојено [220]
2000. Награда Blockbuster Entertainment Омиљена глумица – Хорор The Haunting Номинација [221]
2001. Награда Screen Actors Истакнута филмска постава Путеви дроге Освојено [222]
2001. Награда Златни глобус Најбоља споредна глумица Путеви дроге Номинација [223]
2001. Награда Blockbuster Entertainment Омиљена споредна глумица – Драма Путеви дроге Номинација [224]
2001. Удружење филмских критичара из Чикага Најбоља споредна глумица Путеви дроге Номинација [225]
2001. Удружење филмских критичара из Далас-Форта Најбоља споредна глумица Путеви дроге Номинација [226]
2002. Награда Емпајр Најбоља британска глумица Путеви дроге Номинација [227]
2002. Друштво филмских критичара из Бостона Најбоља споредна глумица Chicago Другопласирана [228]
2003. Оскар Најбоља споредна глумица Chicago Освојено [64]
2003. БАФТА награда Најбоља споредна глумица Chicago Освојено [64]
2003. Награда Избор критичара Најбоља филмска постава Chicago Освојено [229]
2003. Награда Избор критичара Најбоља споредна глумица Chicago Освојено [229]
2003. Награда за стандардни вечерњи филм Најбоља глумица Chicago Освојено [230]
2003. Награда СГА Истакнута филмска постава Chicago Освојено [231]
2003. Награда СГА Истакнута споредна глумица Chicago Освојено [231]
2003. Удружење филмских критичара из Далас-Форта Најбоља споредна глумица Chicago Номинација [232]
2003. Награда Златни глобус Најбоља глумица Чикаго Номинација [57]
2003. Удружење онлајн филмских критичара Најбоља споредна глумица Чикаго Номинација [233]
2005. Награда Избор критичара Најбоља филмска постава Играј своју игру 2 Номинација [234]
2005. Hasty Pudding Theatricals Жена године — Освојено [235]
2006. Награда Избор народа Омиљена глумица Легенда о Зороу Номинација [236]
2007. Савез филмских новинарки Глумица којој је најпотребнији нови агент — Номинација [237]
2010. Награда Круга критичара Истакнута глумица у мјузиклу A Little Night Music Освојено [238]
2010. Награда Drama Desk Истакнута глумица у мјузиклу A Little Night Music Освојено [239]
2010. Награда Тони Најбоља глумица у мјузиклу A Little Night Music Освојено [240]
2019. Women's Image Awards Actress Made For Television Movie / Mini-Series Cocaine Godmother Номинација [241]

Напомене

уреди
  1. ^ Односи се на најраније издање филма
  2. ^ Мјузикл се изводио од 1978. до 1981. године, али датуми када је Зита-Џоунс наступала нису познати.[205]
  3. ^ Односи се на годину када је одржана церемонија доделе награда

Референце

уреди
  1. ^ „Catherine Zeta Jones: a profile”. The Daily Telegraph. 13. 4. 2011. Архивирано из оригинала 17. 6. 2012. г. Приступљено 7. 2. 2013. 
  2. ^ а б в Johnston, Sheila (12. 6. 2010). „Catherine Zeta-Jones: the evergreen girl of the valleys”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 2. 1. 2014. г. Приступљено 7. 2. 2013. 
  3. ^ „Catherine Zeta-Jones”. People. Архивирано из оригинала 26. 1. 2013. г. Приступљено 7. 2. 2013. 
  4. ^ а б в Strejcek, Ginger. „Catherine the great”. Season. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  5. ^ а б в г д ђ е ж з Adams, Guy (16. 4. 2011). „Catherine Zeta-Jones: Darling bud with a steely core”. The Independent. Архивирано из оригинала 20. 4. 2016. г. Приступљено 5. 4. 2016. 
  6. ^ а б Schneider, Karen S. (24. 1. 2000). „Glamor to Spare”. People. Архивирано из оригинала 24. 4. 2016. г. Приступљено 2. 4. 2016. 
  7. ^ Ralston, Gary (18. 11. 2000). „She'll Always Be a Girl from Mumbles; Why Superstar Catherine Will Never Forget Her Roots”. Daily Record. Архивирано из оригинала  4. 5. 2016. г. Приступљено 5. 4. 2016 — преко HighBeam Research. 
  8. ^ Langley, William (1. 9. 2013). „Catherine Zeta-Jones: no fairy-tale ending”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 8. 8. 2016. г. Приступљено 1. 6. 2016. 
  9. ^ а б в г д ђ е McGrath, Charles (6. 12. 2009). „Send in the Song-and-Dance Gal”. The New York Times. Архивирано из оригинала 19. 8. 2017. г. Приступљено 10. 10. 2014. 
  10. ^ а б в г д Fulton, Rick (1. 7. 1999). „The Frog Princess”. Daily Record. Архивирано из оригинала  4. 5. 2016. г. Приступљено 5. 4. 2016 — преко HighBeam Research. 
  11. ^ Costello, John (16. 6. 2010). „The rise and rise of the irrepressible Ms Jones”. Irish Independent. Приступљено 5. 4. 2016. 
  12. ^ а б в г д Kennedy, Dana (13. 6. 2004). „Catherine Zeta Jones has arrived, but don't make a big deal about it”. USA Weekend. Архивирано из оригинала 16. 4. 2016. г. Приступљено 5. 4. 2016. 
  13. ^ Mansworth, Sasha (26. 6. 2004). „Catherine Zeta Jones Would Love the Chance to Return to the Stage”. Daily Record. Архивирано из оригинала  3. 5. 2016. г. Приступљено 5. 4. 2016 — преко HighBeam Research. 
  14. ^ а б „Catherine Zeta Jones biography”. BBC News. 14. 6. 2010. Архивирано из оригинала 26. 9. 2009. г. Приступљено 5. 4. 2016. 
  15. ^ „Chiswick facts - Freebase”. Архивирано из оригинала 13. 12. 2011. г. Приступљено 9. 4. 2013. 
  16. ^ „Helen Montagu West End producer who discovered Catherine Zeta-Jones”. The Daily Telegraph. 8. 1. 2004. стр. 27. 
  17. ^ а б Dougharty, Margot (август 1998). Exposure. Los Angeles Magazine. стр. 42. ISSN 1522-9149. Архивирано из оригинала 17. 2. 2017. г. 
  18. ^ Hischak, Thomas S. (2. 6. 2008). The Oxford Companion to the American Musical: Theatre, Film, and Television. Oxford University Press. стр. 892. ISBN 978-0-19-533533-0. Архивирано из оригинала 17. 2. 2017. г. 
  19. ^ Zipes, Jack; Greenhill, Pauline (16. 9. 2015). Fairy-Tale Films Beyond Disney: International Perspectives. Routledge. стр. 73. ISBN 978-1-134-62813-1. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. 
  20. ^ „Philippe de Broca”. The Daily Telegraph. 29. 11. 2004. Архивирано из оригинала 1. 3. 2016. г. Приступљено 25. 4. 2013. 
  21. ^ а б „Face of the Day: Catherine Zeta Jones”. The Herald. 20. 6. 2000. Архивирано из оригинала 18. 4. 2016. г. Приступљено 5. 4. 2016. 
  22. ^ Butzel, Marsha; Lopez, Ana (јануар 1994). Mediating the National. Taylor & Francis. стр. 33. ISBN 978-3-7186-0570-5. Архивирано из оригинала 1. 3. 2017. г. 
  23. ^ Mendelson, Scott (13. 10. 2014). „When Christopher Columbus Flopped at the Box Office ... Twice”. Forbes. Архивирано из оригинала 20. 4. 2016. г. Приступљено 6. 4. 2016. 
  24. ^ „Catherine Zeta-Jones: Her Style Timeline”. Allure. Архивирано из оригинала 23. 4. 2016. г. Приступљено 9. 4. 2016. 
  25. ^ „Splitting Heirs (1993)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 6. 5. 2016. г. Приступљено 6. 4. 2016. 
  26. ^ Canby, Vincent (1. 5. 1993). „Review/Film; Trying to Kill One's Way To a Title”. The New York Times. Архивирано из оригинала 19. 4. 2016. г. Приступљено 6. 4. 2016. 
  27. ^ Tucker, Ken (2. 12. 1994). „The Return of the Native”. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала 18. 11. 2015. г. Приступљено 6. 4. 2016. 
  28. ^ Goble, Alan (1. 1. 1999). The Complete Index to Literary Sources in Film. Walter de Gruyter. стр. 93. ISBN 978-3-11-095194-3. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. 
  29. ^ Nesselson, Lisa (26. 2. 1995). „Review: Catherine the Great”. Variety. Архивирано из оригинала 18. 4. 2016. г. Приступљено 5. 4. 2016. 
  30. ^ Maltin, Leonard (2. 9. 2014). Leonard Maltin's 2015 Movie Guide. Penguin Group. стр. 275. ISBN 978-0-698-18361-2. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. 
  31. ^ Kelly, Brendan (31. 5. 1995). „Review: Blue Juice”. Variety. Архивирано из оригинала 30. 6. 2016. г. Приступљено 30. 5. 2016. 
  32. ^ а б в „Catherine Zeta Jones Interview: I Used to Be Just a Pretty Face with a Big Bust Now I Fight for Roles with Nicole Kidman”. Daily Mirror. 12. 12. 1998. Архивирано из оригинала  4. 5. 2016. г. Приступљено 5. 4. 2016 — преко HighBeam Research. 
  33. ^ а б Muir, John Kenneth (13. 2. 2004). The Encyclopedia of Superheroes on Film and Television, 2nd ed. McFarland. стр. 434. ISBN 978-0-7864-3755-9. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. 
  34. ^ „Review: The Phantom”. Variety. 31. 12. 1995. Архивирано из оригинала 18. 4. 2016. г. Приступљено 5. 4. 2016. 
  35. ^ Anderson, D. Brian (22. 3. 2005). The Titanic in Print and on Screen: An Annotated Guide to Books, Films, Television Shows and Other Media. McFarland. стр. 106—108. ISBN 978-0-7864-1786-5. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. 
  36. ^ а б Strauss, Bob (24. 7. 1998). „'Zorro' Star Rose from 'Titanic'”. The Philadelphia Inquirer. Архивирано из оригинала 17. 4. 2016. г. Приступљено 6. 4. 2016. 
  37. ^ Marin, Rick (2. 5. 1999). „Zorro's Girl Outgrows Her Petticoats”. The New York Times. Архивирано из оригинала 7. 3. 2016. г. Приступљено 6. 4. 2016. 
  38. ^ Hiscock, John (28. 7. 2007). „Chef role a stretch for hopeless cook; Catherine Zeta-Jones spent”. Toronto Star. стр. E06. 
  39. ^ „The Mask of Zorro (1998)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 22. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  40. ^ „The Mask of Zorro (1998)”. Box Office Mojo. 31. 12. 1998. Архивирано из оригинала 18. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  41. ^ а б Otto, Jeff (26. 10. 2005). „Interview: Catherine Zeta-Jones”. IGN. Архивирано из оригинала 27. 7. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  42. ^ „1999 MTV Movie Awards”. MTV. Архивирано из оригинала 30. 6. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  43. ^ „Entrapment (1999)”. Box Office Mojo. 8. 8. 1999. Архивирано из оригинала 22. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  44. ^ „Entrapment (1999)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 22. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  45. ^ „'Entrapment': They're a Devilish Match, but Who's Conning Who?”. The New York Times. 30. 4. 1999. Приступљено 14. 8. 2015. 
  46. ^ „'Entrapment' (PG-13)”. The Washington Post. 30. 4. 1999. Архивирано из оригинала 23. 7. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  47. ^ „The Haunting (1999)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 22. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  48. ^ „The Haunting (1999)”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 5. 9. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  49. ^ LaSelle, Mick (23. 7. 1999). „'The Haunting' Is Pretty Stupid”. San Francisco Chronicle. Архивирано из оригинала 1. 7. 2016. г. Приступљено 30. 5. 2016. 
  50. ^ French, Philip (23. 7. 2000). „This one's a hit ...”. The Guardian. Приступљено 3. 12. 2008. 
  51. ^ King, Larry (21. 7. 2001). „Movie Star Catherine Zeta-Jones Discusses Her Life and Career”. CNN. Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. Приступљено 7. 4. 2016. 
  52. ^ „Traffic (2000)”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 15. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  53. ^ „Traffic (2000)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 20. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  54. ^ Wilonsky, Robert (4. 1. 2001). „Dallas - Movies - American High”. Dallas Observer. Архивирано из оригинала 11. 05. 2008. г. Приступљено 17. 10. 2009. 
  55. ^ Guthman, Edward (5. 1. 2001). „Moving 'Traffic' / Soderbergh's riveting thriller lays open America's anti-drug campaign”. San Francisco Chronicle. Архивирано из оригинала 21. 4. 2016. г. Приступљено 7. 4. 2016. 
  56. ^ „7th Annual Screen Actors Guild Awards”. Screen Actors Guild. Архивирано из оригинала 17. 3. 2016. г. Приступљено 7. 4. 2016. 
  57. ^ а б „Golden Globe Awards for 'Catherine Zeta-Jones'”. Hollywood Foreign Press Association. Архивирано из оригинала 20. 4. 2016. г. Приступљено 7. 4. 2016. 
  58. ^ Ebert, Roger (20. 7. 2001). „America's Sweethearts”. RogerEbert.com. Архивирано из оригинала 8. 4. 2016. г. Приступљено 7. 4. 2016. 
  59. ^ Gans, Andrew (20. 12. 2002). „Diva Talk: A Chat with "Chicago" Film's Velma Kelly, Catherine Zeta-Jones”. Playbill. Архивирано из оригинала 20. 4. 2016. г. Приступљено 7. 4. 2016. 
  60. ^ „Chicago”. Metacritic. Архивирано из оригинала 4. 12. 2010. г. Приступљено 9. 12. 2010. 
  61. ^ Arnold, William (27. 12. 2002). „Chichi 'Chicago': The musical makes a movie comeback”. Seattle Post-Intelligencer. Приступљено 17. 10. 2009. 
  62. ^ Edelstein, David (27. 12. 2002). „Cell Block Tango”. Slate. Архивирано из оригинала 6. 5. 2012. г. Приступљено 9. 12. 2010. 
  63. ^ „Chicago”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 17. 5. 2011. г. Приступљено 9. 12. 2010. 
  64. ^ а б в г Brocks, Emma (14. 12. 2009). „Singing and acting, but not at the same time – Zeta-Jones falters on Broadway”. The Guardian. Архивирано из оригинала 2. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  65. ^ „Wales — Arts — Catherine Zeta Jones — Catherine Zeta Jones interview: Sinbad: Legend of the Seven Seas”. BBC News. 28. 11. 2008. Архивирано из оригинала 26. 9. 2009. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  66. ^ „Sinbad: Legend of the Seven Seas (2003)”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 5. 9. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  67. ^ Holson, Laura M. (21. 7. 2003). „Animated Film Is Latest Title to Run Aground at DreamWorks”. The New York Times. Архивирано из оригинала 25. 7. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  68. ^ „Intolerable Cruelty (2003)”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 10. 9. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  69. ^ Wise, Damon (1. 1. 2011). „Empire's Intolerable Cruelty Movie Review”. Empire. Архивирано из оригинала 3. 10. 2013. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  70. ^ „Intolerable Cruelty — Movie Reviews”. Rotten Tomatoes. Приступљено 14. 8. 2015. 
  71. ^ Scott, A. O. (18. 6. 2004). „An American's Paradise Lost and Found”. The New York Times. Архивирано из оригинала 19. 4. 2016. г. Приступљено 7. 4. 2016. 
  72. ^ „The Terminal (2004)”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 21. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  73. ^ Carter, Kelly (27. 6. 2004). „No escaping fascination with 'Ocean's Twelve'”. USA Today. Архивирано из оригинала 4. 1. 2017. г. Приступљено 11. 4. 2016. 
  74. ^ Susman, Gary (11. 2. 2004). „Zeta-Jones completes the cast of Ocean's Twelve”. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала 10. 10. 2016. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  75. ^ Clinton, Paul (10. 12. 2004). „Review: 'Ocean's Twelve' high-spirited fun”. CNN. Архивирано из оригинала 20. 4. 2016. г. Приступљено 7. 4. 2016. 
  76. ^ Tucker, Ken. „Half-Baked Dozen”. New York. Архивирано из оригинала 23. 4. 2016. г. Приступљено 7. 4. 2016. 
  77. ^ „Ocean's Twelve (2004)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 22. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  78. ^ „Ocean's Twelve (2004)”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 17. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  79. ^ „The Legend of Zorro”. Metacritic. Архивирано из оригинала 13. 1. 2011. г. Приступљено 9. 12. 2010. 
  80. ^ „The Legend of Zorro (2005)”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 5. 9. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  81. ^ „Death Defying Acts (2008)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 22. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  82. ^ Goldstein, Gregg (17. 7. 2008). „Harvey and Bob hone their act”. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала 27. 7. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  83. ^ Levitt, Beverly (25. 7. 2007). „Food gets top billing in 'No Reservations'”. Chicago Tribune. стр. 6. 
  84. ^ Freydkin, Donna (18. 7. 2007). „Catherine Zeta-Jones makes 'No Reservations'”. USA Today. Архивирано из оригинала 23. 4. 2016. г. Приступљено 8. 4. 2016. 
  85. ^ Puig, Claudia (26. 7. 2007). „'No Reservations': Go ahead, bite”. USA Today. Архивирано из оригинала 31. 5. 2008. г. Приступљено 9. 12. 2010. 
  86. ^ Ebert, Roger (25. 7. 2007). „No Reservations Movie Review & Film Summary (2007)”. RogerEbert.com. Архивирано из оригинала 23. 7. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  87. ^ „No Reservations”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 23. 3. 2010. г. Приступљено 9. 12. 2010. 
  88. ^ а б McQuoid, Debbie. „Just call me Cath”. Stylist. Архивирано из оригинала 23. 7. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  89. ^ Jagernauth, Kevin. „Catherine Zeta-Jones Takes Up Residence in 'Broken City'”. IndieWire. Архивирано из оригинала 23. 7. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  90. ^ „The Rebound (2009)”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  91. ^ „Catherine Zeta-Jones movie could go direct-to-video”. Los Angeles Times. 5. 5. 2011. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  92. ^ Prentice, Claire (14. 12. 2009). „A Little Night Music at the Walter Kerr Theatre, review”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 23. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  93. ^ „Catherine Zeta Jones wins Tony Award”. BBC News. 14. 6. 2010. Архивирано из оригинала 8. 4. 2011. г. Приступљено 28. 1. 2011. 
  94. ^ Gans, Andrew (14. 9. 2010). „Winners of 55th Annual Drama Desk Awards Will Be Presented Trophies Sept. 16”. Playbill. Архивирано из оригинала 1. 7. 2016. г. Приступљено 30. 5. 2016. 
  95. ^ Graser, Marc (24. 2. 2012). „Heavy Hitters”. Variety. стр. 8. 
  96. ^ Scott, A. O. (6. 12. 2012). „She Came to Sin City for a Wholesome Life”. The New York Times. Архивирано из оригинала 26. 12. 2015. г. Приступљено 31. 5. 2016. 
  97. ^ „Lay the Favourite (2012)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 12. 4. 2016. г. Приступљено 7. 4. 2016. 
  98. ^ Sharkey, Betsy (6. 12. 2012). „'Lay the Favorite' a contrived mess: movie review”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 23. 7. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  99. ^ „Rock of Ages (2012)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 22. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  100. ^ „Rock of Ages (2012)”. Box Office Mojo. 16. 8. 2012. Архивирано из оригинала 5. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  101. ^ „Playing for Keeps (2012)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 21. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  102. ^ McCarthy, Todd (16. 1. 2013). „Broken City Review”. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала 27. 7. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  103. ^ Lacey, Liam (18. 1. 2013). „Broken City: Flick starring Wahlberg, Crowe and Zeta-Jones starts off strong ...”. The Globe and Mail. Архивирано из оригинала 24. 7. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  104. ^ „How Broken is Mark Wahlberg's Box-Office Bomb 'Broken City'?”. The Atlantic. 22. 1. 2013. Архивирано из оригинала 23. 7. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  105. ^ „Broken City (2013)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 22. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  106. ^ „Side Effects (2013)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 22. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  107. ^ „Side Effects”. Rolling Stone. 6. 2. 2013. Архивирано из оригинала 28. 1. 2016. г. Приступљено 7. 4. 2016. 
  108. ^ а б в г д ђ Marriott, Hannah (21. 7. 2013). „Catherine Zeta Jones: 'I torture my husband'”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 23. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  109. ^ Lowe, Justin (15. 7. 2013). „Red 2: Film Review”. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала 17. 4. 2016. г. Приступљено 7. 4. 2016. 
  110. ^ „Red 2 (2013)”. Box Office Mojo. 17. 10. 2013. Архивирано из оригинала 22. 7. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  111. ^ Child, Ben (8. 10. 2014). „She's in the army now: Catherine Zeta-Jones joins cast of Dad's Army film”. The Guardian. Архивирано из оригинала 16. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  112. ^ Bray, Catherine (27. 1. 2016). „Film Review: 'Dad's Army'”. Variety. Архивирано из оригинала 29. 3. 2016. г. Приступљено 7. 4. 2016. 
  113. ^ Pederson, Erik (16. 8. 2016). „Catherine Zeta-Jones to Play Hollywood Legend in Ryan Murphy's 'Feud' at FX”. Deadline Hollywood. Архивирано из оригинала 17. 8. 2016. г. Приступљено 17. 8. 2016. 
  114. ^ Patten, Dominic (25. 2. 2017). „'Feud: Bette & Joan' Review: Jessica Lange & Susan Sarandon Kill in H'wood War Story”. Deadline Hollywood. Архивирано из оригинала 25. 2. 2017. г. Приступљено 1. 3. 2017. 
  115. ^ Saraiya, Sonia (23. 2. 2017). „TV Review: 'Feud'”. Variety. Архивирано из оригинала 24. 2. 2017. г. Приступљено 25. 2. 2017. 
  116. ^ Stedman, Alex (30. 6. 2017). „Olivia de Havilland Sues FX, Ryan Murphy Over 'Feud' Portrayal”. Variety. Архивирано из оригинала 19. 9. 2017. г. Приступљено 25. 9. 2017. 
  117. ^ Bradley, Laura (30. 6. 2017). „Why Olivia de Havilland Is Suing FX Over Feud: Bette and Joan”. Vanity Fair. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. Приступљено 26. 9. 2017. 
  118. ^ Deb, Sopan (27. 3. 2018). „FX Prevails in ‘Feud’ Defamation Suit Filed by Olivia de Havilland”. The New York Times. Приступљено 28. 3. 2018. 
  119. ^ Scott, Walter (5. 1. 2018). „Catherine Zeta-Jones on Playing a Drug Lord in Cocaine Godmother, Parenting and Hopes for 2018”. Parade. Приступљено 21. 1. 2018. 
  120. ^ Nguyen, Hanh (20. 1. 2018). „‘Cocaine Godmother’ Review: Brownface Casting Is Just One of Many Insults in This Schlocky ‘Narcos’ Knockoff”. IndieWire. Приступљено 21. 1. 2018. 
  121. ^ Wloszczyna, Susan (21. 12. 2018). „Women’s Image Awards nominations: ‘Mary Queen of Scots,’ ‘Little Women’ lead”. Gold Derby. Приступљено 22. 12. 2018. 
  122. ^ Otterson, Joe (3. 5. 2018). „Catherine Zeta-Jones to Star in Facebook Watch Series 'Queen America' From Paul Lee’s New Studio”. Variety. Приступљено 4. 5. 2018. 
  123. ^ Espinoza, Russ (16. 11. 2018). „Catherine Zeta-Jones Muses On Starring In New Beauty Pageant Series 'Queen America'”. Forbes. Приступљено 26. 11. 2018. 
  124. ^ Chaney, Jen (16. 11. 2018). „Queen America Earns Half a Crown”. Vulture. Приступљено 26. 11. 2018. 
  125. ^ „Actress Pools Her Cash to Help Disabled Win Grant”. Western Mail. 13. 1. 2003. Архивирано из оригинала 17. 10. 2013. г. Приступљено 8. 4. 2016. 
  126. ^ „Aids charity auctions Zeta Jones costume”. BBC News. 8. 1. 2001. Архивирано из оригинала 22. 4. 2016. г. Приступљено 8. 4. 2016. 
  127. ^ „Zeta Jones is charity's ambassador”. London Evening Standard. 14. 10. 2005. Архивирано из оригинала 15. 4. 2016. г. Приступљено 8. 4. 2016. 
  128. ^ „Jones and Douglas back children's charity”. BBC News. 5. 10. 2000. Архивирано из оригинала 22. 4. 2016. г. Приступљено 8. 4. 2016. 
  129. ^ „Catherine Zeta-Jones renames Children's Hospital for Wales”. ITV. 9. 11. 2012. Архивирано из оригинала 23. 4. 2016. г. Приступљено 8. 4. 2016. 
  130. ^ „A Fine Romance: Hollywood Loves Broadway”. Motion Picture and Television Fund Foundation. Архивирано из оригинала 1. 4. 2016. г. Приступљено 8. 4. 2016. 
  131. ^ „About Cinema for Peace Foundation”. Cinema for Peace Foundation. Архивирано из оригинала 2. 4. 2016. г. Приступљено 8. 4. 2016. 
  132. ^ Patterson, John (22. 10. 2005). „Nip it in the bud”. The Guardian. Архивирано из оригинала 17. 4. 2016. г. Приступљено 8. 4. 2016. 
  133. ^ „Catherine Zeta-Jones biography”. AllMusic. Архивирано из оригинала 11. 7. 2016. г. Приступљено 8. 4. 2016. 
  134. ^ Larkin, Colin (2011). The Encyclopedia of Popular Music. Omnibus Press. стр. 2006. ISBN 978-0-85712-595-8. Архивирано из оригинала 9. 9. 2016. г. Приступљено 17. 9. 2016. 
  135. ^ „Zeta Jones signs make-up deal”. BBC News. 4. 2. 2002. Архивирано из оригинала 22. 4. 2016. г. Приступљено 8. 4. 2016. 
  136. ^ Schiller, Gail (24. 4. 2006). „Top 10 Ad Deals”. Ad Week. Архивирано из оригинала 4. 1. 2017. г. Приступљено 8. 4. 2016. 
  137. ^ „Catherine Zeta-Jones + T-Mobile = $20 M”. CBS. Архивирано из оригинала 26. 3. 2013. г. Приступљено 9. 8. 2012. 
  138. ^ Weaver, Hilary (22. 9. 2017). „Catherine Zeta-Jones Lives in a Personal Old Hollywood Fantasy”. Vanity Fair. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. Приступљено 25. 9. 2017. 
  139. ^ а б Scheck, Frank (14. 11. 2017). „Critic's Notebook: An All-Star Cast Performs 'The Children's Monologues' at Carnegie Hall”. The Hollywood Reporter. Приступљено 19. 11. 2017. 
  140. ^ Lane, Harriet (25. 5. 2003). „Review: Ain't Miss Behaving”. The Observer. стр. 5. 
  141. ^ „In pictures: Catherine Zeta-Jones and Michael Douglas”. The Daily Telegraph. 28. 8. 2013. Архивирано из оригинала 24. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  142. ^ „Celebrity couples with large age gaps”. The Daily Telegraph. 17. 7. 2015. Архивирано из оригинала 24. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  143. ^ „Zeta Jones: Chorus girl to Hollywood player”. BBC News. 17. 11. 2000. Архивирано из оригинала 24. 7. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  144. ^ а б в „2000: Hollywood meets Wales in 'wedding of year'”. BBC News. 18. 11. 2000. Архивирано из оригинала 12. 6. 2015. г. Приступљено 27. 7. 2015. 
  145. ^ Horsey, Kirsty; Rackley, Erika (2013). Tort Law. Oxford University Press. стр. 460. ISBN 978-0-19-966189-3. Архивирано из оригинала 17. 2. 2017. г. 
  146. ^ „Pass Notes: No: 1697: Dylan Douglas”. The Guardian. 11. 8. 2000. стр. 3. 
  147. ^ Davies, Hugh; Savill, Richard (23. 4. 2003). „To Zeta Jones with love – a baby girl called Carys”. The Daily Telegraph. стр. 9. 
  148. ^ Driscoll, Rob (1. 2. 2016). „Catherine Zeta-Jones on teaching husband Michael Douglas about British TV classic Dad's Army”. Media Wales. Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. Приступљено 30. 5. 2016. 
  149. ^ Singh, Anita (14. 11. 2012). „Catherine Zeta-Jones speaks out about her battle with manic depression”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 15. 9. 2015. г. Приступљено 27. 7. 2015. 
  150. ^ Smith, Lewis (14. 4. 2011). „Zeta-Jones in clinic suffering depression”. The Independent. стр. 22. 
  151. ^ „Zeta-Jones: couples too quick to give up on marriage”. The Daily Telegraph. 2. 2. 2016. стр. 9. 
  152. ^ Takeda, Allison (28. 8. 2013). „Catherine Zeta-Jones, Michael Douglas "Taking Some Time Apart"”. Us Weekly. Архивирано из оригинала 28. 8. 2013. г. Приступљено 28. 8. 2013. 
  153. ^ Johnson, Zach (17. 4. 2015). „Michael Douglas and Catherine Zeta-Jones Have Officially Reconciled: "We're Back, Stronger Than Ever"”. E!. Архивирано из оригинала 8. 5. 2016. г. Приступљено 8. 4. 2016. 
  154. ^ а б Wang, Julia. „Catherine Zeta-Jones Biography”. People. Архивирано из оригинала 24. 7. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  155. ^ Hiscock, John (21. 10. 2005). „'I owe it all to Zorro'”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 22. 4. 2016. г. Приступљено 8. 4. 2016. 
  156. ^ „Catherine Zeta-Jones named most beautiful British woman”. Daily News and Analysis. 1. 7. 2011. Архивирано из оригинала 12. 8. 2016. г. Приступљено 8. 4. 2016. 
  157. ^ „No. 59446”. The London Gazette (Supplement). 12. 6. 2010. стр. 7. 
  158. ^ „Catherine Zeta-Jones: Swansea freedom for Hollywood star”. BBC. 24. 7. 2019. Приступљено 27. 7. 2019. 
  159. ^ „Zeta Jones' many talents”. BBC Online. 20. 1. 2003. Архивирано из оригинала 10. 10. 2003. г. Приступљено 17. 9. 2016. 
  160. ^ „Catherine Zeta-Jones”. Encyclopædia Britannica Online. Архивирано из оригинала 11. 10. 2016. г. Приступљено 17. 9. 2016. 
  161. ^ „Star Stories — Catherine Zeta-Jones”. Channel 4. Архивирано из оригинала 23. 7. 2015. г. Приступљено 3. 6. 2015. 
  162. ^ Ebersole, Leo (25. 10. 2004). „See You in Court”. Chicago Tribune. стр. 54. 
  163. ^ „Zeta biography plans shelved”. BBC News. 26. 12. 2003. Архивирано из оригинала 22. 4. 2016. г. Приступљено 8. 4. 2016. 
  164. ^ Zipes, Jack; Greenhill, Pauline (16. 9. 2015). Fairy-Tale Films Beyond Disney: International Perspectives. Routledge. стр. 73. ISBN 978-1-134-62813-1. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. 
  165. ^ Mendelson, Scott (13. 10. 2014). „When Christopher Columbus Flopped At The Box Office... Twice”. Forbes. Архивирано из оригинала 20. 4. 2016. г. Приступљено 6. 4. 2016. 
  166. ^ Canby, Vincent (1. 5. 1993). „Review/Film; Trying to Kill One's Way To a Title”. The New York Times. Архивирано из оригинала 19. 4. 2016. г. Приступљено 6. 4. 2016. 
  167. ^ Maltin, Leonard (2. 9. 2014). Leonard Maltin's 2015 Movie Guide. Penguin Group. стр. 275. ISBN 978-0-698-18361-2. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. 
  168. ^ Engle, John (5. 10. 2015). Surfing in the Movies: A Critical History. McFarland. стр. 179. ISBN 978-1-4766-2284-2. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. 
  169. ^ Muir, John Kenneth (13. 2. 2004). The Encyclopedia of Superheroes on Film and Television, 2d ed. McFarland. стр. 434. ISBN 978-0-7864-3755-9. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. 
  170. ^ Turan, Kenneth (17. 7. 1998). „A Finely Honed Swashbuckler”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 24. 4. 2016. г. Приступљено 9. 4. 2016. 
  171. ^ „Entrapment (1999)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 22. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  172. ^ Maslin, Janet (23. 7. 1993). „Review/Film; Things That Go Bump, and Worse, in the Night”. The New York Times. Архивирано из оригинала 22. 4. 2016. г. Приступљено 6. 4. 2016. 
  173. ^ „High Fidelity Details and Credits”. Metacritic. Архивирано из оригинала 31. 3. 2017. г. Приступљено 9. 4. 2016. 
  174. ^ French, Philip (20. 1. 2001). „Traffic”. The Guardian. Архивирано из оригинала 18. 4. 2016. г. Приступљено 9. 4. 2016. 
  175. ^ Cameron-Wilson, James (1. 11. 2002). Film Review 2002-2003: The Definitive Film Yearbook. Reynolds & Hearn. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. 
  176. ^ Edelstein, David (27. 12. 2002). „Cell Block Tango”. Slate. Архивирано из оригинала 6. 5. 2012. г. Приступљено 9. 12. 2010. 
  177. ^ „Chicago [The Miramax Motion Picture Soundtrack]”. AllMusic. Архивирано из оригинала 18. 3. 2016. г. Приступљено 11. 4. 2016. 
  178. ^ „Catherine Zeta Jones interview: Sinbad: Legend Of The Seven Seas”. BBC. 28. 11. 2008. Архивирано из оригинала 26. 9. 2009. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  179. ^ Wise, Damon (1. 1. 2011). „Empire's Intolerable Cruelty Movie Review”. Empire. Архивирано из оригинала 3. 10. 2013. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  180. ^ Scott, A. O. (18. 6. 2004). „An American's Paradise Lost and Found”. The New York Times. Архивирано из оригинала 19. 4. 2016. г. Приступљено 7. 4. 2016. 
  181. ^ Clinton, Paul (10. 12. 2004). „Review: 'Ocean's Twelve' high-spirited fun”. CNN. Архивирано из оригинала 20. 4. 2016. г. Приступљено 7. 4. 2016. 
  182. ^ „The Legend of Zorro Details and Credits”. Metacritic. Архивирано из оригинала 14. 11. 2012. г. Приступљено 9. 4. 2016. 
  183. ^ Ebert, Roger (25. 7. 2007). „No Reservations Movie Review & Film Summary (2007)”. RogerEbert.com. Архивирано из оригинала 23. 7. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  184. ^ Harvey, Dennis (13. 9. 2007). „Review: ‘Death Defying Acts’”. Variety. Архивирано из оригинала 20. 4. 2016. г. Приступљено 9. 4. 2016. 
  185. ^ „The Rebound (2009)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 20. 4. 2016. г. Приступљено 9. 4. 2016. 
  186. ^ Fine, Marshall (3. 2. 2013). „Movie Review: Lay the Favorite”. The Huffington Post. Архивирано из оригинала 23. 4. 2016. г. Приступљено 9. 4. 2016. 
  187. ^ Bradshaw, Peter (14. 6. 2012). „Rock of Ages – review”. The Guardian. Архивирано из оригинала 18. 4. 2016. г. Приступљено 9. 4. 2016. 
  188. ^ „Tom Cruise Covers Guns N' Roses, Russell Brand Sings Jefferson Starship on 'Rock of Ages' Soundtrack”. The Hollywood Reporter. 1. 5. 2012. Архивирано из оригинала 7. 2. 2015. г. Приступљено 9. 12. 2014. 
  189. ^ „Playing for Keeps (2012)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 21. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  190. ^ McCarthy, Todd (16. 1. 2013). „Broken City Review”. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала 27. 7. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  191. ^ French, Philip (10. 3. 2013). „Side Effects – review”. The Guardian. Архивирано из оригинала 2. 4. 2016. г. Приступљено 9. 4. 2016. 
  192. ^ „Red 2 (2013)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 22. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  193. ^ Bray, Catherine (27. 1. 2016). „Film Review: ‘Dad’s Army’”. Variety. Архивирано из оригинала 29. 3. 2016. г. Приступљено 7. 4. 2016. 
  194. ^ Adato, Allison (28. 4. 2014). „My Life in Pictures: Colin Firth”. People. Архивирано из оригинала 2. 6. 2016. г. Приступљено 9. 4. 2016. 
  195. ^ Leggott, James; Taddeo, Julie (11. 12. 2014). Upstairs and Downstairs: British Costume Drama Television from The Forsyte Saga to Downton Abbey. Rowman & Littlefield Publishers. стр. 48. ISBN 978-1-4422-4483-2. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. 
  196. ^ „Catherine Zeta-Jones: Her Style Timeline”. Allure. Архивирано из оригинала 23. 4. 2016. г. Приступљено 9. 4. 2016. 
  197. ^ Tucker, Ken (2. 12. 1994). „The Return of the Native”. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала 18. 11. 2015. г. Приступљено 6. 4. 2016. 
  198. ^ Goble, Alan (1. 1. 1999). The Complete Index to Literary Sources in Film. Walter de Gruyter. стр. 93. ISBN 978-3-11-095194-3. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. 
  199. ^ Nesselson, Lisa (26. 2. 1995). „Review: Catherine The Great”. Variety. Архивирано из оригинала 18. 4. 2016. г. Приступљено 5. 4. 2016. 
  200. ^ Anderson, D. Brian (22. 3. 2005). The Titanic in Print and on Screen: An Annotated Guide to Books, Films, Television Shows and Other Media. McFarland. стр. 106—108. ISBN 978-0-7864-1786-5. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. 
  201. ^ „SNL Season 31 Episode 03-Catherine Zeta-Jones/Franz Ferdinand”. NBC. Приступљено 18. 3. 2019. 
  202. ^ Stanhope, Kate (16. 8. 2016). „Catherine Zeta-Jones Joins Ryan Murphy's FX Drama 'Feud'”. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала 17. 8. 2016. г. Приступљено 16. 8. 2016. 
  203. ^ Nguyen, Hanh (20. 1. 2018). „‘Cocaine Godmother’ Review: Brownface Casting Is Just One of Many Insults in This Schlocky ‘Narcos’ Knockoff”. IndieWire. Приступљено 21. 1. 2018. 
  204. ^ Evans, Greg (10. 9. 2018). „Catherine Zeta-Jones Series ‘Queen America’ Sets Facebook Watch Premiere Date”. Deadline Hollywood. Приступљено 12. 9. 2018. 
  205. ^ Plays International. Chancery Publications Limited. 1998. стр. 16. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. 
  206. ^ Seeley, Robert; Bunnett, Rex; Rust, Brian A. L. (1989). London musical shows on record, 1889-1989: a hundred years of London's musical theatre. General Gramophone Publications. стр. 35. ISBN 978-0-902470-30-9. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. 
  207. ^ Noticias. Editorial Perfil. 1999. стр. 66. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. 
  208. ^ London Theatre Record. I. Herbert. 1986. стр. 83. Архивирано из оригинала 3. 1. 2014. г. 
  209. ^ Vanity Fair. Vanity Fair Publishing Company. јануар 2001. стр. 149—150. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. 
  210. ^ Lemmon, David (1989). British Theatre Yearbook. C. Helm. стр. 16. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. 
  211. ^ „Catherine Zeta Jones biography”. BBC. 14. 6. 2010. Архивирано из оригинала 26. 9. 2009. г. Приступљено 5. 4. 2016. 
  212. ^ Hischak, Thomas S. (2. 6. 2008). The Oxford Companion to the American Musical: Theatre, Film, and Television. Oxford University Press. стр. 892. ISBN 978-0-19-533533-0. Архивирано из оригинала 17. 2. 2017. г. 
  213. ^ Hayden, Jacki (1. 9. 2014). A Map of Love: Around Wales with Dylan Thomas. Y Lolfa. стр. 75. ISBN 978-1-907476-04-4. 
  214. ^ Prentice, Claire (14. 12. 2009). „A Little Night Music at the Walter Kerr Theatre, review”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 23. 8. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  215. ^ „King of the World; People's Pick: Award Shows”. Daily Record. 27. 5. 1999. Архивирано из оригинала  4. 5. 2016. г. Приступљено 11. 4. 2016 — преко HighBeam Research. 
  216. ^ Rice, Andrew (9. 6. 1999). „Sci-Fi Saturnalia in La-La Land”. Wired. Архивирано из оригинала 20. 4. 2016. г. Приступљено 11. 4. 2016. 
  217. ^ а б „1999 MTV Movie Awards”. MTV. Архивирано из оригинала 30. 6. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2015. 
  218. ^ Churi, Maya; Hernandez, Eugene (10. 12. 1999). „Rudolph at Sundance; Almodovar Wins; Doc Project in Texas”. Indiewire. Архивирано из оригинала 21. 4. 2016. г. Приступљено 10. 4. 2016. 
  219. ^ „Razzies finger film flops”. BBC. 15. 2. 2000. Архивирано из оригинала 31. 7. 2016. г. Приступљено 28. 4. 2016. 
  220. ^ „Blockbuster Entertainment Award winners”. Variety. 9. 5. 2000. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 11. 4. 2016. 
  221. ^ „Nominees Announced for 'Sixth Annual Blockbuster Entertainment Awards' to Air in June on FOX”. PR Newswire. 8. 2. 2000. Архивирано из оригинала 9. 2. 2015. г. Приступљено 9. 2. 2015. 
  222. ^ „7th Annual Screen Actors Guild Awards”. Screen Actors Guild. Архивирано из оригинала 17. 3. 2016. г. Приступљено 7. 4. 2016. 
  223. ^ „Golden Globe Awards for 'Catherine Zeta-Jones'”. Hollywood Foreign Press. Архивирано из оригинала 20. 4. 2016. г. Приступљено 7. 4. 2016. 
  224. ^ „Nominees Announced for Seventh Annual Blockbuster Entertainment Awards”. PR Newswire. 26. 1. 2001. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 11. 4. 2016. 
  225. ^ Hevrdejs, Judy; Wilmington, Michael (27. 2. 2001). „Chicago Film Critics honor Tom Hanks, Ellen Burstyn and others”. Chicago Tribune. Архивирано из оригинала  3. 5. 2016. г. Приступљено 5. 4. 2016 — преко HighBeam Research. 
  226. ^ „Area critics name 'Traffic' best movie” . The Dallas Morning News. 6. 1. 2001. Приступљено 11. 4. 2016. 
  227. ^ „Empire Awards: Nominations Announced”. Empire. 25. 1. 2002. Архивирано из оригинала 19. 7. 2017. г. Приступљено 11. 4. 2016. 
  228. ^ „Boston crix key up ‘Pianist’”. Variety. 15. 12. 2002. Архивирано из оригинала 23. 2. 2016. г. Приступљено 11. 4. 2016. 
  229. ^ а б Horwitch, Lauren (20. 1. 2003). „B’cast Crix pick ‘Chicago’”. Variety. Архивирано из оригинала 22. 4. 2016. г. Приступљено 11. 4. 2016. 
  230. ^ Leitch, Luke (3. 2. 2003). „30th British Film Awards: The winners”. London Evening Standard. Архивирано из оригинала 7. 4. 2017. г. Приступљено 11. 4. 2016. 
  231. ^ а б King, Susan (10. 3. 2003). „Daniel Day-Lewis, Renee Zellweger Win Top SAG Awards”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 25. 4. 2016. г. Приступљено 10. 4. 2016. 
  232. ^ „D-FW Film Critics give crown to King” . The Dallas Morning News. 6. 1. 2004. Приступљено 11. 4. 2016. 
  233. ^ „2002 Awards (6th Annual)”. Online Film Critics Society. Архивирано из оригинала 18. 04. 2016. г. Приступљено 10. 4. 2016. 
  234. ^ „Critics’ Choice Awards nominees”. Variety. 9. 1. 2005. Архивирано из оригинала 21. 4. 2016. г. Приступљено 10. 4. 2016. 
  235. ^ Rabinowitz, Nancy (11. 2. 2005). „Zeta-Jones named Hasty woman of the year”. USA Today. Приступљено 28. 4. 2016. 
  236. ^ „People's Choice Awards Nominees & Winners 2006”. People's Choice Awards. Архивирано из оригинала 9. 2. 2015. г. Приступљено 10. 4. 2016. 
  237. ^ „2007 EDA Awards Nominees Announced”. Alliance of Women Film Journalists. 11. 12. 2007. Архивирано из оригинала 8. 12. 2015. г. Приступљено 28. 4. 2016. 
  238. ^ Gans, Andrew (17. 5. 2010). „Memphis, La Cage, Zeta-Jones, Finneran and More Are Outer Critics Circle Award Winners”. Playbill. Архивирано из оригинала 23. 4. 2016. г. Приступљено 10. 4. 2016. 
  239. ^ Gans, Andrew (24. 5. 2010). „Zeta-Jones wins Drama Desk top honours”. Daily Express. Архивирано из оригинала 7. 4. 2017. г. Приступљено 7. 4. 2016. 
  240. ^ „Catherine Zeta Jones wins Tony Award”. BBC. 14. 6. 2010. Архивирано из оригинала 8. 4. 2011. г. Приступљено 28. 1. 2011. 
  241. ^ „Women’s Image Awards nominations: ‘Mary Queen of Scots,’ ‘Little Women’ lead”. Gold Derby. 21. 12. 2018. Приступљено 22. 12. 2018. 

Спољашње везе

уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кетрин_Зита_Џоунс&oldid=28632930”