Кипријан Керн

Архимандрит Кипријан (Керн) (11. мај 189911. фебруар 1960) био је православни теолог, писац и професор на Институту св. Сергија у Паризу.

Кипријан Керн
Киприан (Керн).jpg
Пуно имеКипријан Керн
Датум рођења(1899-05-11)11. мај 1899.
Место рођењаТула
 Руска Империја
Датум смрти11. фебруар 1960.(1960-02-11) (60 год.)
Место смртиКламар
 Француска

ЖивотУреди

Архимандрит Кипријан (у свету Константин Едуардович Керн) рођен је 11. Маја 1899. године у Тули, у старој племићкој породици. Отац му је био професор и декан Шумарског факултета у Петрограду. Константин је завршио Александровски лицеј (гимназију) и правни факултет Московског универзитета. Учествовао је у грађанском рату у Добровољачкој армији, а 1920. године емигрирао је у Константинопољ, а затим у Србију. Завршио је правни (1922) и богословски (1925) факултет Београдског универзитета. Докторирао је 1945. године на Институту св. Сергија у Паризу на тему ,, Антропологија светог Григорија Паламе“. Млади Константин је учествовао у раду београдског кружока преподобног Серафима, као и у сусретима Руског студентског хришћанског конгреса у Пшерову и Хопову. Био је у јурисдикцији Руске заграничне Цркве. Од 1925. године предаје литургику, апологетику и грчки језик у Битољу. 2. априла 1927. године, на Лазареву суботу, замонашен је, а затим рукоположен 3. и 7. априла од стране митрополита Антонија (Храповицког). Од 1928. године био је старешина Руске духовне мисије у Јерусалиму све до 1930. године. Од 1931. до 1936. поново предаје у Битољу. Године 1936. прелази у Париз, у јурисдикцију Константинопољске патријаршије, код митрополита Евлогија (Георгијевског) и ради као доцент на катедри за литургику на Институту св. Сергија. 1941 – доцент за патрологију, 1945–1960 – професор литургике, патрологије и пастирског богословља. Првих година у Паризу о. Кипријан је служио у манастиру у улици Лурмел, коју је основала монахиња Марија (Скобцова). Године 1940. митрополит Евлогије поставља га за старешину храма св. Константина и Јелене у Кламару, где је служио 20 година. Упокојио се 11. фебруара 1960. године. Сахрањен је на гробљу крај цркве у Кламару. Радови овог еминентног богослова у највећој мери преведени су на српски језик захваљујући труду Слободана Продића.

БиблиографијаУреди

  • Антропологија светог Григорија Паламе, превод: Ђорђе Лазаревић (Краљево: Епархијски управни одбор Епархије жичке, 2012).
  • Изабрана литургичка дела (Шибеник: Истина, 2009).
  • Патрологија, превод: Никола Маројевић, Радисав Маројевић (Врњачка Бања: Пролог, 2006).
  • Епиклеза у првим хришћанским Литургијама, приредио: Слободан Продић (Шибеник: Истина, 2004).
  • Пастирско богословље, превод: Миливој Ранђић, Родољуб Лазић (Врњачка Бања; Београд: Братство Св. Симеона Мироточивог: Богословски факултет СПЦ, 2003).
  • Света Литургија : Практичне напомене и богословско тумачење, превод: Слободан Продић (Шибеник: Истина, 2003).
  • Литургика са химнографијом и хеортологијом (Шибеник: Истина, 2003).
  • Евхаристија, превод: Слободан Продић (Шибеник: Истина, 2000).