Отворите главни мени

Краљевина Србија (1718—1739)

покрајина Хабзбуршког царства у централним деловима данашње Републике Србије од 1718. до 1739. године

Краљевина Србија је назив за покрајину Хабзбуршке монархије која је постојала у централним деловима данашње Републике Србије између 1718. и 1739. године.[1]

Краљевина Србија

Србија
Застава
Застава
Serbia1718 1739-sr.png
Краљевина Србија
Географија
Континент Европа
Регија Балкан
Земља  Хабзбуршка монархија
Главни град Београд
Површина око 30.000 km²
Становништво 27.000
Друштво
Званични језици немачки, говорни језик: српски
Религија православље, католицизам
Валута Крајцер
Владавина
Облик владавине монархија
Титула владара краљ
Владар Карло VI
Оснивање 1718.
Престанак 1739.
Статус бивша покрајина
Догађаји
Пожаревачки мир 21. јул 1718.
Аустријско-турски рат 1737–39.
Београдски мир 18. септембар 1739.
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Fictitious Ottoman flag 2.svg Смедеревски санџак (Османско царство) Смедеревски санџак (Османско царство) Fictitious Ottoman flag 2.svg
Despot of Serbia.png Српска деспотовина Кочина крајина Flag of Serbia (1792).svg
Портал:Србија
Грб Трибалије, односно хабзбуршке Краљевине Србије у Доњем граду Београдске тврђаве. У централном пољу налази се прободена вепрова глава, која ће се касније наћи на грбовима и заставама из Првог српског устанка.

Садржај

НазивУреди

Аустријски службени документи тога времена ову територију називају Краљевина Србија, а аустријски цар за себе узима титулу краља. Управник области имао је титулу гувернера, а управа области је названа Војна Командатура Краљевине Србије (нем. Militärkommandatur des Königreichs Serbien) (односно Servien по ондашњем изговору).

Хабзбуршко освајањеУреди

Крајем 17. века, Хабзбуршка монархија је истерала Османлије из већег дела Панонске низије (укључујући Бачку и северозападни Срем), а границе успостављене 1699. године остављају у саставу Турске царевине Банат и југоисточни Срем.

Када је српска етничка територија, 1716—1718, од Далмације, преко Босне и Херцеговине до Београда и Подунавља опет постала поприште новог аустријско-турског рата, који је водио принц Еуген Савојски, Срби су учествовали у борби на страни Аустрије. Османско царство је тада, тзв. Пожаревачким миром изгубило све територије у Подунављу (Банат и део Срема), северне делове данашње централне Србије и северну Босну, делове Далмације, Малу Влашку и Пелопонез. По одредбама Пожаревачког мира 1718. године Хабзбуршка монархија је (између осталог) од Османског царства добила и Београд са северним деловима данашње централне Србије.

УправаУреди

У „Краљевини“ Србији је 1717-20. привремена војна управа на челу са грофом Одвијером, а од 1720. године грађанска управа — Администрација Србије (или Београдска администрација), која је била лично царево власништво. На челу администрације (званична титула је „председник администрације“ а незванична „гувернер“) је фелдмаршал Карл Александар, војвода од Виртемберга са по 2 саветника (грађанин + војник) за административну и за судску власт. Од 1733-36. гувернер Србије је генерал Марули а од 1736. фелдмаршал де Валис (обојица грофови). Административна и судска власт биле су у војним, а финансијска у коморским рукама. Војна власт је била потчињена Дворском ратном већу а коморска — Дворском коморском већу. Администрација Србије доста је зависила од одобрења која су слата из ових већа, али им је понекад неке одлуке и само стављала до знања.

Подручје данашње источне Србије, које је 1718. године такође дошло под аустријску управу, није укључено у састав Краљевине Србије, већ стоји под административном управом Темишвара тј. Тамишког Баната.

Административна поделаУреди

Земља је подељена на 15 дистриката (округа, провизората) којом управља 11 провизора (с тим што поједини првизори управљају са по два дистрикта), који се деле на кнежине, а ове на села. Дистриктом управља провизор уз помоћ ишпана — жупана (као првог помоћника и заменика) и 2-3 ибрајтера, кнежинама оборкнезови а селима кнезови. Провизор врши административну, судску, полицијску и финансијску власт. Оборкнезови и кнезови су задржани из турских времена док су остали новодоведени чиновници који добијају плате из државне благајне. 1/3 села у Србији је пусто. Дажбине се плаћају комори (главна — порез на земљиште), пошто је у Србији једини феудалац држава. Осим „коморских“ постоје и „хајдучка“ села.

Београд је засебан: има немачку и српску општину. Срби имају свој збор угледних људи и општински одбор са кнезом/бировом који је и судија.

Оружане снагеУреди

Седиште војске је у Београду где су смештени гренадири и пешадија. Још 3 коњичке дивизије распоређене су по Шапцу, Ваљеву, Руднику и Јагодини. Поред тога постоји и српска милиција која је организована у капетанате (15) по селима (нису спојена у територијалну целину) и којој је на челу оберкапетан Вук Исаковић. „Хајдучка“ села налазе се углавном уз границу и има их различити број по дистриктима (од 2 до 15). Уживају одређне повластице, а треба да чувају границу, путнике и скоротече.

Крај хабзбуршке управеУреди

Новим ратом и тзв. Београдским миром (1739. године) Османско царство је успело да поврати део територија што је претходним изгубила, укључујући све територије јужно од Дунава и Саве, као и Малу Влашку. Месно српско становништво опет је погодило ратно разарање, прогони и одмазде.

Последњи аустријско-турски рат био је тзв. Дубички рат (1788—1791), у коме је опет Аустрија позивала Хришћане у Босни да се дигну на устанак. Након њега нових аустријско-турских сукоба више није било све до двадесетог века и пропасти обе царевине.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Веселиновић 1986, стр. 106-162.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди