Лондонска конференција (1912—1913)

Представници балканских држава на Лондонској конференцији.

Лондонска конференција, позната и као Лондонска мировна конференција или Конференција амбасадора, била је међународни самит шест велесила тога времена (Аустроугарска, Италија, Њемачка, Русија, Уједињено Краљевство и Француска) сазвана у децембру 1912. због успјеха чланица Балканског савеза у борбама против Османског царства током Првог балканског рата. У ствари, конференција је за циљ имала посредовање између зараћених страна због поделе територије, као и да се одреди будућност Албаније, која је прогласила независност током ратних дешавања.

Територијалне претензије и приједлози током Конференције.

ИсторијаУреди

Примирје у Првом балканском рату је проглашено 3. децембра 1912. године. Лондонској конференцији су присуствовали представници земаља Балканског савеза (укључујући Грчку) који нису потписали примирје, као и Османско царство.

 
Потписивање мировног споразума 30. маја 1913. године.

Конференција је почела у септембру 1912. у палати Сент Џејмс, а њом је руководио Едвард Греј.[1] Сљедеће сједница је почела 16. децембра 1912, а завршила се 23. јануара 1913, када је изведен државни удар у Османском царству (познат и као напад на Високу порту).[2] Вођа државног удара Енвер-паша је повукао османске представнике са конференције.

Без представника Османског царства, 30. маја 1913. године, потписан је Лондонски мир, уговор којим се Османско царство одриче свих територија западно од линије Енос—Мидија. Након жустре расправе, амбасадори су постигли формални договор 29. јула 1913. године, којим се дозвољава успостављање Кнежевине Албаније као суверене државе независне од Османског царства.[3]

Као резултат доњетих одлука, а и због пристиска Србије и Грчке, половина територије Независне Албаније и између 30 %[4] и 40 % албанског становништва нашло се изван новоосноване Кнежевине Албаније.[5]

Посебна гранична комисија је послата на границу између Албаније и Грчке. Међутим, због немогућности да се граница одреди по етнографској основи, процес је пропао, што је довело до одлуке Лондонске конференције да већину спорних области препусти Албанији. Овај сплет догађаја довео је до устанка локалног грчког становништва, који су прогласили Аутономну Републику Сјеверни Епир.[6]

Види јошУреди

ИзвориУреди

  1. ^ Michael Graham Fry; Erik Goldstein; Richard Langhorne (1. 03. 2004). Guide to International Relations and Diplomacy. Continuum International Publishing Group. стр. 144. ISBN 978-0-8264-7301-1. Приступљено 29. 05. 2012. 
  2. ^ The Treaty of London, 1913
  3. ^ Elsie, Robert. „The Conference of London”. Архивирано из оригинала на датум 11. 02. 2011. Приступљено 5. 01. 2012. 
  4. ^ Elsie, Robert (2010), „Independent Albania (1912—1944)”, Historical dictionary of Albania, Lanham: Scarecrow Press, стр. lix, ISBN 978-0-8108-7380-3, OCLC 454375231, Приступљено 4. 02. 2012, »... about 30 percent of the Albanian population were excluded from the new state« 
  5. ^ Janusz Bugajski (2002). Political Parties of Eastern Europe: A Guide to Politics in the Post-Communist Era. M.E. Sharpe. стр. 675. ISBN 978-1-56324-676-0. Приступљено 29. 05. 2012. »Roughly half of the predominantly Albanian territories and 40% of the population were left outside the new country's borders« 
  6. ^ Draper, Stark. „The conceptualization of an Albanian nation” (PDF). Ethnic and Racial Studies. Volume 20, Number 1. стр. 4—5. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 20. 03. 2012. Приступљено 2. 02. 2012.