Мацуте (Воћин)

За другу употребу, погледајте страницу Мацуте.

Мацуте
Административни подаци
Држава Хрватска
ЖупанијаВировитичко-подравска
ОпштинаВоћин
ОбластСлавонија
Становништво
 — 2011.Пад 33
Географске карактеристике
Координате45° 37′ 19″ СГШ; 17° 37′ 18″ ИГД / 45.622012° СГШ; 17.621731° ИГД / 45.622012; 17.621731
Временска зонаUTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Апс. висина179 м
Мацуте на мапи Хрватске
Мацуте
Мацуте
Мацуте на мапи Хрватске
Мацуте на мапи Вировитичко-подравске жупаније
Мацуте
Мацуте
Мацуте на мапи Вировитичко-подравске жупаније
Остали подаци
Поштански број33522 Воћин
Позивни број+385 33

Мацуте су насељено мјесто у саставу општине Воћин, у Славонији, у Вировитичко-подравској жупанији, Република Хрватска.

ГеографијаУреди

Село Мацуте се налази око 6 км источно од Воћина у долини Воћинске реке (Воћинке) дуж цесте Воћин-Слатина, на северним обронцима планине Папук. Осим Воћинке кроз село протичу и потоци Мартинац и Милошевац који су леве притоке Воћинке. Село се простире на површини од око 19,5 km². На том подручју превладавају буква, храст, граб и врба. Од дивљих животиња најбројнији су јелени, срне, дивље свиње, лисице, зечеви и куне.

ИсторијаУреди

У историјским изворима име села је записивано на различите начине: Maczutte, Maczute, Maczuth, Maczuli, Macsute, Macsoty, Matzoty, Masute.

Подручје Мацута било је насељено још у 3. миленијуму пре нове ере на шта указују уломци грубе и фине керамике, камено оруђе, трагови обраде камена и други трагови насеља касне сопотске културе који су нађени на археолошком налазишту Леније које је смештено уз цесту Бокане-Мацуте, око 1 км западно од Бокана. Јужни део налазишта чине три брежуљка снижена орањем, док северни део налазишта чини благо узвишење пресечено цестом. Заједно са уломцима керамике из бронзаног доба и средњег века упућују на насељавање истог положаја и у каснијим раздобљима. Археолошко налазиште Леније налази се на листи заштићених културних добара Републике Хрватске.[1]

Османлије су освојиле Воћин и његову околину 1543.године [2] и као нахију га припојили санџаку Пожега који је био погранични санџак Османског царства. Муслиманско становништво и турска војска су насељени у Воћину, док су у околна опустошена села насељени Срби пореклом са подручја Ибра, Лима, Пиве,Таре, горње Дрине и Неретве[3] који су као мартолози учествовали заједно са турским четама у чувању границе Османског царства на реци Илови. Свако хришћанско село је у то време бирало свог кнеза.

Када су Турци коначно протерани из Славоније 1691.године, почело је досељавање католика и православаца из Босне. Највећи талас хришћанског становништва је дошао 1697.године.[4]

Мацуте су биле део властелинства Воћин које је цар Леополд I Хабсбуршки даровао грофу Карафију (Caraffi) и његовим потомцима у јануару 1703.године. [5]

По насељавању села, Срби су саградили православну цркву (храм) Успења пресвете Богородице 1714.године, у духу барока (напомена: у запису на табли из 1937. године, постављеној поводом обнове цркве, као година изградње наводи се 1688.). То је једнобродна грађевина са полукружном апсидом и звоником испред прочеља. Грађена је ломљеним каменом и каменим облуцима, а звоник опеком и каменом. Била је надсвођена дрвеним, бачвастим сводом, а покривена двоводним кровом и бибер црепом, а звоник капом од лима. Црква је запаљена и тешко оштећена на Божић 1942. године. Налази се на листи заштићених културних добара Републике Хрватске.[1]

На војној карти Хабсбуршког царства из периода 1781- 1783 [6] уцртан је и крст, који се налази на средини села, поред кога се у прошлости за време празника окупљао народ.

У трећој деценији 19. века, становници села Мартинпоток (Мартин Поток) и Дунђеровци (данас Велике Дунгере) пресељени су у Мацуте и Смуде, а атари тих села припојени су атару Мацута.[7]

Почетком 20. века село Мацуте као православна парохијска филијала припада селу Воћин.

У месту је 1905. године православна црква Успенија Пресвете Богородице из 1714. године.[8]

У селу је 1909. године основана пучка школа.[9]Спомиње се као једноразредна нижа пучка школа 1922. године.

Поред села је крајем лета 1944. године направљен импровизован аеродром који је добио име Мацуте. Са овог аеродрома је од краја лета до почетка јесени те године евакуисано близу 1500 рањеника партизанских јединица у базу Бари у Италији.[10]

У селу постоје два православна гробља од којих је једно поред цркве и на њему се врше сахране, а друго, које се више не користи, у близини Дунгера.

До територијалне реорганизације у Хрватској насеље се налазило у саставу бивше општине Подравска Слатина.

СтановништвоУреди

Први попис у Славонији, након протеривања Турака, спровели су Аустријанци 1698. године. Мацуте су тада припадале котару Воћин. Према попису у селу је било 10 домаћинстава и пописана су следећа презимена: Osztoich, Czetkovich, Milenovich, Grabich, Marinovich, Millischevich, Boszanac. [11]

У попису становништва и властелинства у Славонији из 1736. године, Мацуте имају 20 домаћинстава и пописана су презимена: Grabich, Dokmanovich, Milankovich, Putkovich, Karanovich, Dmitrovich, Zorichich, Ostoich, Possanacz, Pantelich, Popovich, Halavukovich, Vidakovich, Bogetich, Sivkovich, Karatovich.[5]

Према попису пореских обвезника у Угарској 1828. у селу је било 38 домаћинстава и пописана су следећа презимена: Dogmanacz, Miscsevics, Gergur, Karanovics, Pavlovics, Balacs, Popovics, Grabics, Stojanovics, Stanivukovics, Batkovics, Radmilovics, Pantelics, Radoszavljevics, Radanovics, Alavuk, Ostoics, Szoricza, Orozevics, Kovacs, Smolianacz.[12]

Мацуте су према попису из 2011. године имале 33 становника.[13]

Националност[14] 1991. 1981. 1971. 1961.
Срби 278 289 318 419
Хрвати 6 9 10 16
Југословени 1 3 1
остали и непознато 1 2 1 3
Укупно 286 303 330 438
Демографија[14]
Година Становника
1857. 374
1869. 393
1880. 355
1890. 461
1900. 530
1910. 618
1921. 604
1931. 651
1948. 428
1953. 461
1961. 438
1971. 330
1981. 303
1991. 286
2001. 79
2011. 33

[15]

Попис 1991.Уреди

На попису становништва 1991. године, насељено место Мацуте је имало 286 становника, следећег националног састава:

Попис 1991.‍
Срби
  
278 97,20%
Хрвати
  
6 2,09%
Југословени
  
1 0,34%
регион. опр.
  
1 0,34%
укупно: 286

РеференцеУреди

  1. ^ а б „Регистар културних добара Републике Хрватске”. Архивирано из оригинала на датум 06. 07. 2020. Приступљено 1. 12. 2019.  Невалидан унос |dead-url=dead (помоћ)
  2. ^ Popis sandžaka Požega 1579. Osijek: Državni arhiv u Osijeku. 2001. 
  3. ^ Pavičić, Stjepan (1953). Podrijetlo hrvatskih i srpskih naselja i govora u Slavoniji. Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti. стр. 168. 
  4. ^ Mažuran, Ive (1988). Popis naselja i stanovništva u Slavoniji 1698 godine. Osijek: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti. 
  5. ^ а б Мажуран, Иве (1993). Становништво и властелинства у Славонији 1736. године и њихова економска подлога. Осијек: Хрватска академија знаности и умјетности. стр. 518. 
  6. ^ „First Military Survey- Provinz Slavonien”. 1781—1783. Приступљено 25. 1. 2020. 
  7. ^ Гавриловић, Славко (1964). „Прилози историји сељачких немира у Хрватској и Славонији 1778-1848”. Хисторијски зборник. 17: 146. 
  8. ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Сремски Карловци 1910.
  9. ^ Цувај, Антун (1913). Грађа за повијест школства краљевина Хрватске и Славоније. Загреб: Одјел за богоштовље и наставу. 
  10. ^ Ковачевић, Вељко (1989). Ратна сјећања. Београд: Војноиздавачки и новински центар РОИД "Стварност". стр. 481. 
  11. ^ Смичиклас, Таде (1891). Двијестогодишњица ослобођења Славоније, други део. Загреб: Југославенска академија знаности и умјетности. стр. 76. 
  12. ^ „Vagyonosszeiras, Veroce megye”. Приступљено 3. 12. 2019. 
  13. ^ „Попис становништва 2011.”. Државни завод за статистику РХ. 2011. Приступљено 29. 4. 2013. 
  14. ^ а б Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
  15. ^ „Насеља и становништво Републике Хрватске 1857.-2001.”. Приступљено новембар 2019.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)

Спољашње везеУреди