Миланчић Миљевић

миланчић миљевић
миланчић миљевић
	Миланчић Миљевић
Лични подаци
Датум рођења	15. август 1909.
Место рођења	Јелашиновци, код Санског Моста, Аустроугарска
Датум смрти	28. септембар 1983. (74 год.)
Место смрти	Бања Лука, СР Босна и Херцеговина, СФР Југославија
Професија	војно лице
Деловање
Члан КПЈ од	јула 1942.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије; Југословенска народна армија; 1941 — 1963.
Чин	генерал-мајор
Херој
Народни херој од	20. децембра 1951.
Одликовања

Милан Миланчић Миљевић (Јелашиновци, код Санског Моста, 15. август 1909 — Бања Лука, 28. септембар 1983) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-мајор ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија уреди

Рођен је 16. августа 1909. године у селу Јелашиновци, код Лушци Паланке, у близини Санског Моста. У родном селу је завршио основну школу и бавио се земљорадњом све до почетка Другог светског рата.^[1]

Након окупације Краљевине Југославије и стварања Независне Државе Хрватске (НДХ), када су почели усташки злочини над српским становништвом, Миланчић се већ крајем јула и почетком августа 1941. године нашао у првим устаничким одредима. Био је један од водећих људи у организацији напада на усташке посаде и борбама за одбрану села од усташа. Када су јаке усташко-домобранске снаге предузеле офанзиву и разбиле устанички фронт у овом делу Подгрмеча, то је довело до појаве колебања и страха међу устаницима.^[1]

Уз Петра Шкундрића, Миланчић је био један од најутицајнијих поборника формирања чвршћих устаничких јединица и настављања оружане борбе. Био је иницијатор партизанских акција на непријатељске посаде и комуникације, а посебно на железничкој прузи Приједор—Дрвар. У свим овим акцијама истицао се својом храброшћу, чиме је веома брзо стекао углед и поверење бораца, али и народа. Када је у јесен 1941. године, након интервенције италијанских окупационих снага против устаничких снага у Босанској крајини, дошло до поделе међу устаничким снагама на партизане и четнике, Миланчић се, иако се до рата није бавио политиком, определио за Народноослободилачки покрет (НОП), који је предводила Комунистичка партија Југославије (КПЈ).^[1]

Убрзо потом, када је дошло до реорганизације устаничких снага и стварања чвршћих партизанских јединица, Миланчић је био постављен за заменика командира Санске партизанске чете. Јануара 1942. године је био постављен за заменика команданта Првог батаљона Првог крајишког партизанског одреда. За своје заслуге у организовању устанка, као и због истицања у борби, јула 1942. године био је примљен у чланство Комунистичке партије.^[1]

Био је командант 6. крајишке ударне бригаде. Дана 22. априла 1945, Шеста крајишка бригада, на челу са командантом Миланчићем Миљевићем, умарширала је тријумфално у Бањалуку, ослободивши је од фашиста.

Познат је и по томе што је његова бригада једина од свих партизанских јединица успела да зароби неког немачког команданта — носиоца Хитлеровог крста првог реда, племића Хаберлејна. Миљевић је 22. априла 1944. организовао и прву фудбалску утакмицу, основао први фудбалски клуб у бившој Југославији — Подгрмеч из Санског Моста.^[2]

Након ослобођења Југославије, Миланчић је наставио војну каријеру у Југословенској народној армији (ЈНА). Налазио се на дужности команданта града Бања Луке, начелника војног округа и другим дужностима. Године 1963. је пензионисан и преведен у резерву у чину генерал-мајора.^[3]

Након одласка у пензију, посветио се организовању борби бикова на Грмечкој кориди. Био је и страствени ловац и возио је Москвича. Преминуо је 28. септембра 1983. године у Бања Луци, где је и сахрањен.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја, одликован је 20. децембра 1951. године.^[3]^[4]