Наталија Мунк

Наталија Нети Мунк, рођена Тајтачак (Београд, 1864 — Београд, 8. април 1924) била је српска хуманитарна радница добровољна болничарка. Учествовала је у Српско-бугарском рату, оба Балканска и у Првом светском рату. За свој хуманитарни рад у рату и у миру одликована је бројним признањима.[1]

Наталија Мунк
Natalija Munk.jpg
Наталија Мунк
Пуно имеНаталија Нети Мунк (рођена Тајтачак)
НадимакНети
Датум рођења(1864-00-00)1864.
Место рођењаБеоград
 Кнежевина Србија
Датум смрти8. април 1924.(1924-04-08) (59/60 год.)
Место смртиБеоград
 Краљевина СХС
ОдликовањаОрден Карађорђеве Звезде са мачевима
Златна и сребрна Медаља краљице Наталије
два пута Орден Светог Саве
Споменица рата 1885
Споменица на рат 1912
Споменица на рат 1913
Споменица рата за ослобођење и уједињење (1914—1918)
Крст милосрђа
Каснији радЧланица управног одбора Савеза ратних добровољаца
Зграда Јеврејског женског друштва у улици Високог Стевана 2 на Дорђолу. У њој је данас смештен Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију Универзитета у Београду

Живот Наталије МункУреди

Наталија Нети Мунк, рођена је 1864. године у Београду, у породици Натана Тајтачака, сиромашног београдског занатлије. Као дете је запамтила Српско-турске ратове (1876–1878) и можда је баш то преживљавање определило њен будући добровољни рад.[1]

Као добровољна болничарка пријавила се први пут са 20 година, у време Српско-бугарског рата 1885.[1] и касније учествовала у свим ратовима које је Србија водила за независност, ослобођење и уједињење.[2]

По завршетку Првог светског рата наставила је да се бави хуманитарним радом. Била је чланица Управног одбора Јеврејског женског друштва, Савеза ратних добровољаца[3] и српског Црвеног крста.[1] За свој хуманитарни рад одликована је Медаљом Црвеног крста и Крстом милосрђа.[3]

Била је удата за Гутмана Мунка, кројача који се у Београд доселио из Аустрије. Гутман је држао малу кројачку радњу у улици Вука Караџића и код њега су шили одела виђенији београдски трговци гросисти.[4] Гутман и Наталија Мунк имали су седморо деце.[1]

Наталија Мунк умрла је у Београду, 8. априла 1924. године. Почев од 1885. године, па све до до своје смрти била је један од најагилнијих чланова српскога друштва. Зато је њена сахрана била врло свечана. До вечне куће испратили су је грађани и војска, многобројне корпорације и добровољци.[2] Поводом њене смрти Београдском дневном листу „Политика“ осванула је следећа објава:[1]

Добровољно ангажовање у ратовимаУреди

Наталија Мунк први пут се као добровољна болничарка пријавила у време Српско-бугарског рата 1885. године, када јој је било 20 година.[1]

Српско-бугарски ратУреди

 
Сребрна медаља краљице Наталије

Током свог првог ангажовања као добровољне болничарке, у време Српско-бугарског рата (1885), Наталија Мунк у болници у Доњем Граду негује рањенике и болеснике Захваљујући самопрегорном раду и пожртвованости убрзо је постала главна надзорница. Одликована је Сребрном медаљом краљице Наталије.[2]

Од тога доба име Наталије Мунк није скидано са позорнице добротворнога и хуманога рада у свим правцима друштвеног живота Краљевине Србије. Сва хумана друштва, Добровољачко удружење а нарочито Српски црвени крст имали су у њој једну сарадницу ненадмашне енергије.[2]

Балкански ратовиУреди

У време балканских ослободилачких ратова, 1912—1913. године, Наталија Мунк наставља свој хуманитарни рад. У Четрнаестој резервној болници, као добровољна болничарка, неговала је оболеле од тифуса и колере. Тада је и сама добила трбушни тифус.[3] Чим је мало прездравила почела је са прикупљањем ратног санитетског материјала и наставила свој хумани посао добровољне болничарке.[1]

Први светски ратУреди

По избијању Првог светског рата Наталија Мунк поново се ангажује као добровољна болничарка и већ 1914. поново се разбољева, током епидемије пегавог тифуса,[3] што је ни овога пута није спречило да настави са радом чим је прездравила. Већ наредне године, у време повлачења српске војске, Нети је сама, без ичије помоћи прикупила нешто материјала и средстава и организовала у Крушевцу војну болницу, где је покушала да се задржи до повратка српске војске у земљу. Међутим, за време окупације, због присмотре и анонимних дојава била је привођена и затварана.[1] Два пута је оптуживана, да би најзад била изведена и предсуд под оптужбом да је „прикупљала прилоге за снабдевање српских комита”.[3]

 
Орден Карађорђеве звезде

ОдликовањаУреди

За свој добровољни рад милосрдне сестре болничарке Наталија Нети Мунк је добила бројна признања и одликовања. за свој предани рад одликована Златном и Сребрном медаљом краљице Наталије, два пута Орденом Светог Саве, Споменицама свих ратова од 1885. до 1918. године, Медаљом Црвеног крста и Крстом милосрђа.[1] Добила је и највеће српско војничко одликовање, Карађорђеву звезду с мачевима. Захваљујући своме раду, Нети је без претходне најаве била примана код старог краља Петра I Карађорђевића.[5]

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и Савић, Маја (17. 1. 2012). „Српске добровољне болничарке — следбенице Флоренс Најтингејл”. Пројекат Растко. Приступљено 13. 9. 2016. 
  2. ^ а б в г „Munk Neti”. EL MUNDO SEFARAD. Приступљено 13. 9. 2016. 
  3. ^ а б в г д „Неимари српско-јеврејског братства: Наталија Нети мунк”. Кратка историја јеврејског народа. Приступљено 13. 9. 2016. [мртва веза]
  4. ^ Tajtacak, David. „BEOGRADSKI JEVREJI I NJIHOVA ZANIMANJA (OD KRAJA 19. VEKA DO II SV. RATA)”. makabijada.com/. Приступљено 13. 9. 2016. 
  5. ^ Никитовић, Мирослав. „Neti Munk Prva Srpska Dobrovolna Bolnicarka”. PRVI SVETSKI RAT. Originalni tekst objavljen u "Politici", 8. 9. 1991.. Приступљено 13. 9. 2016. 

ЛитератураУреди

  • Milošević, Mihailo B. (1995). Jevreji za slobodu Srbije : 1912-1918. Beograd: "Filip Višnjić". ISBN 978-86-7363-151-6. 
  • Jovanović, Nebojša (1992). „Pregled istorije beogradskih Jevreja do sticanja građanske ravnopravnosti”. Zbornik. Beograd: Savez jevrejskih opština Jugoslavije; Jevrejski istorijski muzej. 6. ISSN 0353-0612. 
  • „NOVI OMANUT 124 5 "Srbi Mojsijeve vjere" u ratovima za otadžbinu Lica iz spomenice” (PDF). NOVI OMANUT: Prilog židovskoj povijesti i kulturi. Godina XXI. br. 4 (124). Zagreb: Kulturno društvo “Miroslav Šalom Freiberger”: 5. 2014. Приступљено 13. 9. 2016. 

Види јошУреди

Спољашње везеУреди