Нестанак хероја на крају миленијума у српској драми и друштву (књига)

Нестанак хероја на крају миленијума у српској драми и друштву
Нестанак хероја на крају миленијума у српској драми и друштву
Настанак и садржај
Аутор	Златко М. Грушановић
Земља	Србија
Језик	српски
Издавање
Издавач	Задужбина Андрејевић
Датум	2021.

Нестанак хероја на крају миленијума у српској драми и друштву је научна монографија др Златка М. Грушановића, објављена 2021. године у Београду. Књига је настала по докторској дисертацији „Типологија хероја у српској култури и друштву од 1990. до 2000.: (српска драма)“. Књигу је објавила Задужбина Андрејевић у Библиотеци Educatio, бр. 69.

О књизи

Књига је резултат истраживања током две деценије. Грушановић у континуитету објављује научно-стручне студије из области филологије, драматургије, театрологије, педагогије и српске културне историје. Након дипломирања 2003. године на Филолошком факултету Универзитета у Београду на групи за српску књижевност и језик са општом књижевношћу, магистрирао је 2007. на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду, тезом „Драматургија Љубомира Симовића”, да би на истом факултету наставио докторске студије на теми „Типови хероја у српској култури и друштву од 1990. до 2000. (српска драма). Докторирао је 2018. године на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Овај његов докторски рад о херојима у српској драми деведесетих година 20. века резултирао је бројним публикацијама, укључујући чланке у престижним часописима као што су Књижевност и језик, Театрон, Зборник Матице српске за књижевност и језик и Књижевна историја, да би 2021. био објављен целовито, као високо оцењена монографија Нестанак хероја на крају миленијума у српској драми и друштву.

Зоран Стефановић каже: „Грушановић је темељно обрадио феномен дехероизације српске културе у постјугословенском периоду, и његови резултати су високо релевантни са аспекта филологије, драматургије, театрологије, културне антропологије и психологије. (...) Грушановић је успешно дао метод, модел и почетне резултате, који би се сада могли пренети на изучавање питања хероја у српској прози, филму, стрипу, радио драми“^[1]

Извори

Грушановић, Златко (2018): Докторска дисертација „Типологија хероја у српској култури и друштву од 1990. до 2000. (српска драма); The typology of the hero in Serbian culture and society 1990-2000 (Serbian drama); Типология героя в сербской культуре и обществе 1990-2000 (Сербская драма)“. Универзитет у Београду, Филолошки факултет. Ментор: проф. др Мило Ломпар. Датум одбране: 25. 9. 2018.
Грушановић, Златко (2021): Нестанак хероја на крају миленијума у српској драми и друштву. Београд: Задужбина Андрејевић (Библиотека Educatio, 69).
Стефановић, Зоран (2024): „Кроз сва неминовна шипражја: Приступ у драмски свет Златка Грушановића”. У: Грушановић, Златко (2024): У драмском шипражју I-II. Београд: Дом културе Студентски град; Удружење драмских писаца Србије.

Напомене

^ Цео пасаж гласи: „Особито је у научном опусу драгоцена докторска дисертација која анализира драме на размеђи епоха, чији су аутори или сaм крем српске драматургије или су барем били видљивији него други — Александар Поповић, Вида Огњеновић, Душан Ковачевић, Слободан Селенић, Синиша Ковачевић, Миладин Шеварлић, Небојша Ромчевић, Горан Марковић, Светлана Велмар-Јанковић, Стеван Копривица и Биљана Србљановић — јер је истраживач ту препознао врх леденог брега који ће засигурно бити предмет будућих капитално важних истраживања његових колега. Грушановић је темељно обрадио феномен дехероизације српске културе у постјугословенском периоду, и његови резултати су високо релевантни са аспекта филологије, драматургије, театрологије, културне антропологије и психологије. На другој страни, тамо где се аутор наслањао на туђа тумачења, савремену српску политичку историографију, социологију и политичке науке, које су до скора била норма у београдским академским круговима, постоји дубока потреба да се неки његови закључци ревидирају. Наиме, управо су идеологизоване друштвене науке биле главни (и ненаучни) инструмент који је голом силом политичког притиска над самом уметношћу, али и студијама уметности, наметнуо дехероизаторски процес на смени епоха као главни ток у српском позоришту (мада, не и у целокупној драми). Упркос неким манама у политичко–историјском тумачењу, што није његова кривица, Грушановић је успешно дао метод, модел и почетне резултате, који би се сада могли пренети на изучавање питања хероја у српској прози, филму, стрипу, радио драми. Не постоји важнији задатак у српским наукама о уметностима но што је анализа социјалног инжењеринга којем смо подвргнути кроз уметност и културне моделе, што и даље генерише друштвену нестабилност у Региону.“ Стефановић, Зоран (2024): „Кроз сва неминовна шипражја: Приступ у драмски свет Златка Грушановића”. У: Грушановић, Златко (2024): У драмском шипражју I-II. Београд: Дом културе Студентски град; Удружење драмских писаца Србије, стр. 10-11.

Спољашње везе

[1] Цео пасаж гласи: „Особито је у научном опусу драгоцена докторска дисертација која анализира драме на размеђи епоха, чији су аутори или сaм крем српске драматургије или су барем били видљивији него други — Александар Поповић, Вида Огњеновић, Душан Ковачевић, Слободан Селенић, Синиша Ковачевић, Миладин Шеварлић, Небојша Ромчевић, Горан Марковић, Светлана Велмар-Јанковић, Стеван Копривица и Биљана Србљановић — јер је истраживач ту препознао врх леденог брега који ће засигурно бити предмет будућих капитално важних истраживања његових колега. Грушановић је темељно обрадио феномен дехероизације српске културе у постјугословенском периоду, и његови резултати су високо релевантни са аспекта филологије, драматургије, театрологије, културне антропологије и психологије. На другој страни, тамо где се аутор наслањао на туђа тумачења, савремену српску политичку историографију, социологију и политичке науке, које су до скора била норма у београдским академским круговима, постоји дубока потреба да се неки његови закључци ревидирају. Наиме, управо су идеологизоване друштвене науке биле главни (и ненаучни) инструмент који је голом силом политичког притиска над самом уметношћу, али и студијама уметности, наметнуо дехероизаторски процес на смени епоха као главни ток у српском позоришту (мада, не и у целокупној драми). Упркос неким манама у политичко–историјском тумачењу, што није његова кривица, Грушановић је успешно дао метод, модел и почетне резултате, који би се сада могли пренети на изучавање питања хероја у српској прози, филму, стрипу, радио драми. Не постоји важнији задатак у српским наукама о уметностима но што је анализа социјалног инжењеринга којем смо подвргнути кроз уметност и културне моделе, што и даље генерише друштвену нестабилност у Региону.“ Стефановић, Зоран (2024): „Кроз сва неминовна шипражја: Приступ у драмски свет Златка Грушановића”. У: Грушановић, Златко (2024): У драмском шипражју I-II. Београд: Дом културе Студентски град; Удружење драмских писаца Србије, стр. 10-11.

[1]