Отворите главни мени

Роберт Оливер Рид (Лондон, 13. фебруар 1938. - Велета 2. мај 1999. ) био је енглески глумац познат по мачо имиџу и порочном начину начину. Запажене улоге остварио је у филмовима The Trap (1966), у Оскаром награђеном мјузиклу Оливер!(1968)гдје је тумачио улогу Билија Сајкса, Заљубљене жене (1969), Ханибал Брукс (1969), Ђаволи (1971), као Атос у филму Три мускетара (1973), Томи (1975), Лав из пустиње (1981), Castaway (1986), Авантуре Барона Михаузена (1988), Смијешне кости (1995) и Гладијатора (2000).

Оливер Рид
Oliver Reed 1968 (cropped).jpg
Оливер Рид 1968. године
Пуно имеRobert Oliver Reed
Датум рођења(1938-02-13)13. фебруар 1938.
Место рођењаЛондон
 Уједињено Краљевство
Датум смрти2. мај 1999.(1999-05-02) (61 год.)
Место смртиВелета
 Малта
СупружникKate Byrne (в. 1959 —  р. 1969)
Josephine Burge (в. 1985 —  његова смрт 1999)
Деца2
Активни период1958-1999
Занимањеглумац
IMDb веза

За улогу Антонија Проксима, старог, грубог тренера гладијатора у филму Ридлија Скота Гладијатор (2000) постхумно је номинован за награду БАФТА за најбољег глумца у споредној улози. На врхунцу каријере, 1971. британци су га изабрали за пету најпопуларнију звјезду на кино-благајнама.[1] Ридов проблем са алкохолом је био познат и широј јавности. Познато је његово пријатељство с Китом Муном из групе Ху, с којим је имао "алкохолне маратоне" због којих су их продуценти мјузикла "Томи" морали држати у различитим хотелима како се не би опијали и упропастили снимање.[2]

Детињство и младостУреди

Рид је рођен у Вимблдону, Лондон Од Оца Питра Рида, спортског новинара и мајке Марсије.[3]

Био је нећак филмског режисера филма Карол Рида и унук агента за глумце сер Herbert Beerbohm Tree и његове љубавнице, Беатрис Меј Пинеј(која је касније преузела презиме Рид),[4] она је била "једина особа која је разумјела, слушала, охрабривала и љубила Оливера".[5] Рид је тврдио да је потомак Петра Великог, цара Русије.[6] Похађао је 14 школа,[7] Његов брат Симон Рид је спортски новинар и ради за британски Еуроспорт.[8]

"Мој отац је мислио да сам само лијен", рекао је Рид касније. "Мислио је да сам јарац."[9]

Рид је радио као боксер, избацивач, таксиста и носач у болници. Обавезни војни рок одслужио је у Медицинском корпусу Краљевске војске.[10] "Војска је помогла", говорио је касније. "Препознао сам да и већина других људи глуми. Био сам у мирнодопској војсци, а сви су нам причали о рату."[9]

КаријераУреди

Рани периодУреди

Након изласка из војске, Рид је започео глумачку каријеру као статиста у филмовима. Као непотписан појавио се у филму Нормана Виздома, "Квадратна пјега" (1958). Некредитовани телевизијски наступи обухватали су епизоде ​​"Невидљивог човјека" (1958), "Четири праведна мушкарца" (1959) и "Трећег човека". Појавио се у документарцу "Здраво Лондон" (1958).

Преломна тачка била је његова улога Ричарда од Глостера у 6-дијелној ББЦ телевизијској серији "The Golden Spur" (1959). Ипак то му није одмах помогло у каријери па је непотписан глумио у филмовима "Капетанов сто" (1959), "Уз и низ степенице" (1959), режија Ралф Томас, "Живот је циркус" (1960), "Љута тишина" (1960), "Лига џентлмена"(1960) и "Beat Girl" (1960). Играо је избацивача у филму "Два лица доктора Џекила" (1960) за "Хамер филм продукција" са којим ће се повезати; директор је био Теренс Фишер.

Рид је глумио и Виздомовом филму, "The Bulldog Breed" (1960), гдје је играо вођу банде Теди бојс која је грубо гледала Виздома у кину. Прву значајнију улогу добио је у филму "Мач Шервудске шуме" (1960), поново у режији Фишера. Затим се вратио се малим улогама. Глумио је у комедији Терија Томаса "Његово и њезино" (1961), "Нема љубави за Џонија" (1961) и "The Rebel" (1961) са Тони Хенкок.

Водећи човјекУреди

Ридова прва главна улога догодила се када га је Хамер филм поставио као централног лика у филму "Проклетство вукодлака" (1961) у режији Теренса Фишера. Хамер филмсу се допадао Рид и ускоро је услиједила солидна споредна улога у филму "Пирати Крваве ријеке" (1962) у режији Џона Гилинга; "Капетан Клег" (1962), кријумчарска прича са Питер Кушингом; "Проклети" (1963), научнофантастични филм; "Параноик" (1963), психолошки трилер режисера Фредија Френциса; и "Црвена оштрица" (1963); За то време појављивао се у неким филмовима ITV Playhouse productions, „Murder in Shorthand“ (1962) и „Други кувар“ (1962), а појавио се и као гост у епизоди "The Saint." Такође је имао главну улогу у хорору, који није био у продукцији Хамер филма, у који није био Хаммер, "The Party's Over" (направљен 1963, објављен 1965), у режији Гај Хамилтона.

Мајкл Винер и Кен РаселУреди

У првом од шест филмова које је режирао Мајкл Винер глумио је 1964. Био је то филм "Систем". Филм је гледао Кен Расел који је након тога ангажовао Рида у главној улози у филму "The Debussy Film" (1965), телевизијске биографије Клод Дебисија.[11] Рид је касније истицао да је то било пресудно за његову каријеру, јер "то је био први пут да сам срео Кена Расела и то је био први пут након што ми је лице исјечено у тучи да ме је неко запослио. Сви су мислили да сам богаљ."[9] То је уједно и први пут да се одвојио од улога негативаца. "До тада су мислили да сам неолитски отпад," говорио је Рид.[12] Увијек је истицао да су га Хамер филмови покренули, да му је Мајкл Винер био хљеб, а да му је Кен Расел поклонио његову (мисли се на Рида) умјетност.[13] Био је наратор у Раселовом филму "Увијек у недјељу" (1965). У Хамер филмс Рид се вратио са филмом "Кандахарски пљачкаш" (1965), глумивши Индијца. Касније је говорио да је то био најгори филм који је снимио за Хамер.[14]

Као гост се појавио у серијама "It's Cold Outside" и "Војни суд", потоњу је режирао Сет Холт. Сталну улогу имао је у серији "R3" (1965). Такође тумачио је главну улогу у филму британско-канадске копродукције - "Замка" (1966) заједно са Rita Tushingham. Каријера му је кренула узлазном путањом након његове улоге у популарној комедији "The Jokers" (1966), његовом другом филму који је урадио са Винером, глумивши заједно са Michael Crawford. Након улоге у хорору "The Shuttered Room" (1967) снима и трећи фим са Винером, "I'll Never Forget What's'isname" (1967), глумећи заједно са Орсоном Велсом. Своју сарадњу са Раселом наставио је у филму "Dante's Inferno" (1968), играјући Дантеа Габријела Росетија.[15]

Оливер! и звијездаУреди

Рид је постао глумачка звијезда глумећи Била Сајкса у мјузиклу "Оливер!" (1968), заједно са Роном Мудијем, Shani Wallis, Марком Лестером, Џек Вајлдом и Harry Secombe, у екранизацији Ридовог ујака Карол Рида. Био је то велики филмски хит, а Ридов интерпретација је била изузетна и хваљена.

Након тога глумио је у црној комедији "Биро за атентате д.о.о." (1969) са Дајаном Риг и Телијем Саваласом, у режији Базила Дирдена;[16] и у ратном филму Мајкла Винера, "Ханибал Брукс" (1969).[17] Успјешнији од било ког другог, био је његов четврти филм који је снимио сарађујући са Раселом. Била је то филмска адаптација књиге "Заљубљене жене" (1969), у којој се наг хрвао испред камина са Аланом Бејтсом.[18] Interstate Theatres му је 1969. додјелио награду "Међународна звијезда године".[19]

У еротској комедији "Take a Girl Like You" (1970) засновану на роману Кингслија Амиша глумио је са Хајли Милс;[20] да би ускоро услиједио и трилер "The Lady in the Car with Glasses and a Gun" (1970) у режији Анатолија Литвака.[21] Наредне године Рид се појављује у контроверзном филму "Ђавољи " (1971) (У СФРЈ приказиван као "Демони"), са Ванесом Редгрејв. И овај филм је режирао Расел.[22]

Постојала је могућност да Рид буде изабран за улогу Џејмс Бонда. Наиме, 1969. продуценти франшизе Алберт Броколи и Хари Салтзман тражили су замјену за Шон Конерија, и Рид (који је у то вријеме глумио сналажљивог убицу у филму "Биро за атентате д.о.о.") спомињао се могући избор за ту улогу, а Тимоти Далтон и Роџер Мур као остали избори.[23] Без обзира на разлог, Рид никада није играо Бонда. Након његове смрти, Гардиан Анлимитед је одлуку о избору глумца назвао "једном од великих пропуштених прилика послијератне британске филмске историје".[24]

Урадио је низ акционих филмова: "Ловачка дружина" (1971), вестерн сниман у Шпанији са Џин Хекманом; "Лака мета" (1972), гангстерски филм; и "Z. P. G" (1972), научнофантастични филм са Geraldine Chaplin. У марту 1971. најавио је снимање филма "Понуда" који је требао ко-ауторизирати и продуцирати али тај филм никад није снимљен.[25] Снимио је и "Троструки одјек" (1972) у режији Michael Apted, заједно са Глендом Џексон.

Појавио се и у италијанским филмовима: "Прљави викенд" (1973), са Марчелом Мастројанијем; "Једно руско љето" (1973.) са Клаудијом Кардинале; и "Револвер" (1973). Велики успјех остварио је у филмовима "Три мускетара" (1973) и "Четири мускетара" (1974) као Атос. Неакредитовани дио имао је у Раселовом филму "Малер"(1974), који је говорио о животу аустријског композитора Густава Малера. Главне улоге тумачио је у филмовима "Плава крв" (1973) и "And Then There Were None" (1974), чији је продуцент био Harry Alan Towers.

Наредни пројекат са Кеном Раселом био је "Томи", гдје је играо Томијевог окрутног очуха. Филм је заснован на концептуалном албуму Томи групе Ху из 1969. Водећу улогу у филму имао је пјевач групе Ху, Роџер Далтри. "Флеш ројал" (1975) у којем је глумио Ото фон Бизмарка, га је поново спојио са Ричардом Лестером и Џорџом МекДоналдом Фрејзером са којима је сарађивао у филму "Три мускетара". Имао је улогу и у Раселовој "Листоманији" (1975).

Појавио се у филму "The New Spartans" (1975), а затим је глумио заједно са Карен Блек, Бети Дејвис и Burgess Meredith у Дан Картисовом хорор филму "Burnt Offerings" (1976). Појавио се у "The Sell Out"(1976)и "The Great Scout & Cathouse Thursday" (1976) са Ли Марвином.

Након Assault in Paradise (1977)) снимио је филм "Crossed Swords" базиран на књизи Марк Твена "Краљевић и просјак" (1977), у улози сер Мајлеса Хендона, заједно са Ракел Велч и Марк Лестером.

Рид је урадио "Tomorrow Never Comes" (1978) за Питера Колинса и "The Big Sleep" (1978) са Винером. Он и Џексон поново сарађују у "The Class of Miss MacMichael" (1978), а затим је у Канади снимио филм "The Mad Trapper" који је остао недовршен. Жанру хорора вратио се 1979. као др Хал Раглан у филму Дејвид Кроненберга - "The Brood". Деценију је завршио са комедијом "Додир сунца" (1979).

`80-те и `90-теУреди

Од 1980-их па надаље, Ридови филмови имали су имали мање успјеха. Направио је комедију за Charles B. Griffith, "Dr. Heckyl and Mr. Hype" (1980), а глумио је генерала Родолфо Грацијанија у "Лав из пустиње" (1981), заједно са Ентони Квином. Филм приказује грчевит отпор италијанској окупацији Либије. ИСИЛ је 20. јануара 2016. искористио исјечак из филма "Лав из пустиње" као дио пропагандног видеа у којем се Италији пријетило терористичким нападима.[26] Био је негативац у Дизнијевом "Condorman" (1981), снимио је и хорор "Отров црне мамбе" (1981). Такође негативац је био и у филму "Жалац II" (1983), а појавио се у филму "Sex, Lies and Renaissance" (1983). Играо је и као потпуковник Gerard Leachman у ирачком историјском филму "Al-Mas'ala Al-Kubra" (енг. Clash of Loyalties) (1983). Филм се бави Лехмановим подвизима током револуције 1920. у Месопотамији (данашњи Ирак). Затим су услиједили филмови "Spasms" (1983), "Двије душе" (1983), ТВ серија "Masquerade" (1984), "Кристофер Коломбо" (1985), "Црна стријела" (1985) и "Captive" (1986). Каже да је размишљао о одустајању од глуме када га је Nicolas Roeg одабрао за "Castaway" (1986) гдје је глумио средовјечног Џералда Кингсленда, који рекламира за "супругу" (коју глуми Amanda Donohoe) да живи са њим на пустињском острву годину дана.[9] Глумио је у филму Бригада неприлагођених (1987), али и у многим филмовима које је продуцирао Harry Alan Towers. Филмови су снимани у Јужној африци за вријеме апартхејда и нису приказивани у кинима већ су директно пуштани у продају на видеокасетама. Појавио се у филму Тери Гилијама "Авантуре барона Михаузена" (1988)(као бог Вулкан) и "Повратак мускетара" (1989). Током деведесетих запаженији филмови у којима је глумио били су: "Острво са благом" (1990) са Чарлтон Хестоном; "Дух у Монте Карлу" (1990); "Унајмљен да убије" (1990); "Панамски шећер" (1990) итд.

Његова последња улога била је стари трговац робљем и гладијаторима Проксимо у филму "Гладијатор" (2000), у којем је играо заједно са Расел Кроуом и Ричард Харисом.[27] Харис је био глумац којем се Рид дивио не само на екрану него и ван њега.[28] Филм је објављен након његове смрти. У Милу су израдили његовог дигиталног двојника како би га замијенио у преосталним сценама у којима се појављује Проксимо снимајући дигиталног двојника у сени и дигитално маскирајући Ридово лице у преосталим сценама[29]. Филм је посвећен успомени на Рида.[30]

МузикаУреди

Рид је волио музику. Поред бављења глумом успио је да објави и неколико синглова који су имали ограничен успјех: "Wild One"/"Lonely for a Girl" (1961), "Sometimes"/"Ecstasy" (1962), "Baby It's Cold Outside" (дует са Joyce Blair) и "Wild Thing" (1992) (дует са професионалним играчем снукера Алекс Хигинсом). Био је наратор у пјесми "Валпургијска ноћ" италијанске хејви метал групе Death SS.[31]

Приватни животУреди

 
Broome Hall, кућа гдје је Рид живио од краја 60-тих до 80-тих година

Рид се 1959. оженио са Kate Byrne.[32] Са њом је прије развода 1969. добио једног сина Марка. Приликом снимања мјузикла Оливер упознао је Jacquie Daryl професионалну плесачицу која му је била љубавница и са којом је имао кћерку Сару.[33] Са Josephine Burge се оженио 1985. Када су се упознали она је имала 16 а он 42 године.[34] Њих двоје су последњих година живјели у Чурчтауну, Ирска.

Рид се 1964. сукобио са групом мушкараца у клубу Лестер Сквер. Сукоб је завршио тако што је је Рид отишао одбацујући њихове примједбе. Ипак, они су сачекали док он није отишао у тоалет, гдје су га слиједили и напали са разбијеним флашама. Добио је 63 посјекотине а на једној страни му је трајно остао велики ожиљак због чега је мислио да је његова филмска каријера трајно завршена. Његов каскадер и дублер га је неуспјешно тужио 1993. због наводне повреде кичме коју је добио на снимању филма "Castaway".[35]

Тврдио је да је одбацио главне улоге у два холивудска филма, укључујући i "Жалац" (мада се појавио у наставку из 1983 "Жалац"). Када је влада Велике Британије повећала порез на лични доходак, Рiд је у почетку одбио да се придружи егзодусу главних британских филмских звезда у Холивуд и у друга мјеста гдје је био повољнији порез. Ипак крајем 70тих Рид се преселио у Guernsey у својеврни порески егзил. Неколико година раније продао је своју велику кућу, Broome Hall, између села Колдхарбур и Окли и првобитно је боравио у хотелу "Војвода од Нормандије" у Сент Питер Порт.[36] Писац Роберт Селерс је 2013. објавио његову ауторизовану биографију What Fresh Lunacy Is This? – The Authorised Biography of Oliver Reed.[37]

АлкохолизамУреди

Рид је био познат по свом алкохолизму.[38] Постоје бројне анегдоте, попут оне када су Рид и његових 36 пријатља у току једне ноћи испили 60 галона пива, 32 флаше вискија, 17 флаша џина, четири гајбе вина и флашу Babycham. Касније је тврдио да је у дводневном пијанчењу попио 106 пинти пива прије него што се оженио са Josephine Burge. Стив Маквин је испричао да је 1973. отпутовао у Велику Британију да би са Ридом разговарао о једном филмском пројекту. Њих двојца су потом посјетила један лондонски клуб[39] Сусрет се завршио тако што се након цјелоноћног пијанчења Рид исповраћао на Маквина.[39]

 
Оливер Рид и Кејт Милет у емисији "After Dark".

Постао је близак пријатељ и партнер у опијању са Кит Муном, бубњарем групе Ху док су 1974. сарађивали на филмској верзији "Томија".[40] Њих двојца су имали доста тога заједничког, а обојица су себи као узора поставили глумца Роберта Њутона.[41] Сер Кристофер Ли, Ридов пријатељ и колега, прокоментарисао је 2014. његов алкохолизам: „када је почео, послије осмог пића, постајао је потпуно чудовиште. Било је грозно за гледати.“[42]

Нервирало га је што су његови наступи у ТВ емисијама сконцентрисани на његов проблем са пићем, а не на његове најновије филмове и глумачку каријеру. Тако је 26. септембра 1975, пред Џонијем Карсоном у емисији "The Tonight Show", разјарен Реед бацио чашу вискија према Шели Винтерс (Винтерс је била узнемирена његовим погрдним коментарима упућеним женама).[43] Дејвид Летерман је. 5. августа 1987. морао да пусти рекламу након што је Рид побјеснио добивши превише питања о његовом пијанчењу. Иако је Летермановом истраживачу претходно сугерисано да Рид не жели да разговара о пићу током свог наступа у "Касно навече са Дејвидом Летерманом".


Дјелимично је одговоран за пропаст Би-Би-Сијевог "Sin on Saturday" након неколико за њега типичних коментара на тему пожуде и гријеха.Пред крај живота довођен је у емисије које су говориле о алкохолизму. Напримјер за потребе емисије "The Word" му је намјерно стављен алкохол у гардеробу да би могао бити тајно снимљен како се опија. Морао је да напусти сет емисије "After Dark" на Channel 4 након што је дошао пијан и покушао да пољуби књижевницу и феминисткињу Кејт Милет са ријечима: Дај ми пољубац, велика сисо".[тражи се извор]

СмртУреди

Оливер Рид преминуо је у поподневним часовима 2. маја 1999. од посљедица срчаног удара током паузе од снимања филма "Гладијатор" у Валети на Малти.[44] Према свједоцима, он је попио осам пинти њемачког лагер пива, десетак чашица рума, пола боце вискија и неколико чашица Хенеси коњака,[45] у такимињењу ко може више попити са групом морнара са брода HMS Cumberland који су дошли у локални паб. Његов цех у пабу износио је нешто више од 270 малтешких лира (готово 450 британских фунти; око 594,72 америћких долара). Након што је у обарању руке побиједио пет много млађих морнара Краљевске морнарице, Рид се изненада срушио и умро на путу до болнице у возилу хитне помоћи.[46] Имао је 61 годину.

Глумац Omid Djalili, који је такође био на Малти снимајући "Гладијатор", током интервјуа 2016. рекао је: "Мјесецима није попио пиће прије него што је почело снимање филма ... ... Сви су говорили да је отишао како је желио... тријезан, али то није истина. То је јако трагично. Био је у Ирском пабу гдје је био под притиском да се такмичи у испијању. Требао је да оде, али није."[47]

Сахрањен је у Черчтауну, Корк (округ), Ирска.[48] гдје је провео последње године живота. Сахрањен је на гробљу Bruhenny.[49] На његовом надгробном споменику пише: "He made the air move".[50]

ИзјавеУреди

Као једна од најконтроверзнијих звијезда свог времена имао је бројне изјаве од којих су неке узбуркале јавност, а некима је опет испољио своје екстремне конзервативне ставове: "Вјерујем да моја жена не треба да има посао ван нашег дома. Кад дођем кући уморан од цјелодневног снимања, очекујем од ње да буде ту и да се побрине да ми све буде по вољи. Да ми напуни каду и намјести кревет, такве ствари. То је посао какав треба да обавља, а заузврат може да ми роди дјецу и ако јој неки мушкарац каже нешто ружно, ја ћу да га ударим."

"Једино за чиме жалим у животу је што нисам искапио сваки бар и спавао са сваком женом на свијету."

"Не живим у свијету трезних људи."

"Користим жене као сексуалне објекте, то вјероватно значи да сам особен. Али са друге стране, волим мало и да причам са њима."

"Не бих волио да видим своју рибу како се љубака с неким типом на екрану. Вероватно су и моје девојке јако повређене када виде мене да то радим."

"Имао сам много озбиљних изјава, али не могу да се сетим ниједне. Биће да нису биле толико битне."[51]

ФилмографијаУреди

Филмографија глумца Оливер Рид
Год. Назив Улога
1950.-те
1955. Value for Money Екстра (непотписан)
1958. Квадратна пјега (непотписан)
1959. Капетанов стол (непотписан)
1959. Уз и низ степенице путник у возу(непотписан)
1960.-те
1960. Живот је циркус гледалац (непотписан)
1960. Љута тишина Мик (непотписан)
1960. Лига џентлмена Babes in the Woods Chorus Boy (непотписан)
1960. Два лица доктора Џекила Tough (непотписан)
1960. Beat Girl Plaid Shirt
1960. The Bulldog Breed Teddy Boy у биоскопској тучи (непотписан)
1960. Мач Шервудске шуме лорд Мелтон (непотписан)
1960. Здраво Лондон новинарски фотограф
1961. Његово и њезино Поет
1961. Нема љубави за Џонија човјек са кофом на глави (непотписан)
1961. The Rebel умјетник у кафеу
1961. Проклетство вукодлака Леон
1962. Пирати Крваве ријеке Brocaire - гусар
1962. Капетан Клег Хери Кобтри
1963. Проклети Краљ
1963. Параноик Симон Ешби
1963. Црвена оштрица капетан Том Силвестер
1964. Систем Тинкер
1965. The Debussy Film Клод Дебиси
1965. Кандахарски пљачкаш Ели Кан
1965. The Party's Over Моиз
1966. Замка Ла Бет
1967. The Jokers David Tremayne
1967. The Shuttered Room Јоханес Франциска
1967. I'll Never Forget What's'isname
1967. ’’Dante's Inferno: The Private Life of Dante Gabriel Rossetti, Poet and Painter’ Данте Габријел Росети
1968. Оливер! Бил Сајкс
1969. Take a Girl Like You Патрик Стандиш
1969. Биро за атентате д.о.о. Иван Драгомироф
1969. Ханибал Брукс Стефан "Ханибал" Брукс
1969. Заљубљене жене Gerald Crich
1970.-те
1970. The Lady in the Car with Glasses and a Gun Michael Caldwell
1971. Демони Urbain Grandier
1971. Ловачка дружина Френк Калдер
1972. Лака мета Хери Ломарт
1972. Z.P.G. Рас МекНил
1973. Троструки одјек наредник
1973. Прљави викенд Фабрицио
1973. Једно руско љето Palizyn
1974. Револвер Вито Кипријани
1974. Три мускетара Атос
1974. Малер Кондуктер у возу (непотписан)
1974. And Then There Were None Хју Ломбард
1974. Четири мускетара филм
1975. Плава крв Том
1975. Томи Френк
1975. Краљевски флеш Ото фон Бизмарк
1975. Листоманија слуга принцезе Каролин (непотписан)
1975. The New Spartans пуковник Ланселот
1976. Burnt Offerings Бен Ролф
1976. The Sell Out Габријел Ли
1976. The Great Scout & Cathouse Thursday Џо Кнокс
1977. Ransom Ник МекКормик
1977. Crossed Swords Мајлс Хендон
1978. Tomorrow Never Comes Џим Вилсон
1978. The Big Sleep Еди Марс
1978. The Class of Miss MacMichael Терен Сатон
1978. The Mad Trapper
1978. The Brood др Хал Раглан
1979 Додир сунце Капетан Данијел Нелсон
1980.-те
1980. Dr. Heckyl and Mr. Hype Dr. Henry Heckyl / Mr. Hype
1981. Лав из пустиње генерал Родолфо Грацијани
1981. Condorman Кроков
1982. Отров црне мамбе Дејв
1983. Жалац II Lonnegan
1983. Al-Mas'ala Al-Kubra (енг. Clash of Loyalties) пуковник Лихман
1983. Fanny Hill Mr. Edward Widdlecome
1983. Spasms Jason Kincaid
1983. Двије душе Beasley
1985. Црна стријела сер Данијел
1985. Кристофер Коломбо (ТВ серија) Martin Pinzon
1986. Captive Грегори Ла Веј
1986. Castaway Џералд Кингсленд
1987. Бригада неприлагођених генерал
1987. Гор Сарм
1987. Master of Dragonard Hill Captain Shanks
1987. Dragonard Captain Shanks
1988. Skeleton Coast капетан Давид Симпсон
1988. Blind Justice Ian Ballinger
1988. Авантуре барона Минхаузена Вулкан
1988. Captive Rage генерал Белмондо
1988. Rage to Kill генерал-мајор Едвард Тарнер
1989. The Revenger Џек Фишер
1989. The House of Usher Roderick Usher
1989. The Return of the Musketeers Атос
1990.-те
1990. Острво са благом Били Боунс
1990. Дух у Монте Карлу The Rajah
1990. Унајмљен да убије Michael Bartos
1990. Панамски шећер генерал
1991. The Pit and the Pendulum кардинал
1991. Затвореници части Gen. de Boisdeffre
1992. Severed Ties Dr. Hans Vaughan
1993. Return to Lonesome Dove Gregor Dunnigan
1995. Funny Bones Доли Хопкинс
1995. Руски рулет - Москва 95
1995. Luise knackt den Jackpot Матијас
1996. The Bruce бискуп Вишартон
1998. Невјероватне авантуре Марка Пола капетан Корнелијус Донован
1998. Jeremiah (ТВ филм) General Safan
1999. Parting Shots Џејми Кемпбел Стјуарт Campbell-Stewart
2000.-те
2000 Гладијатор Проксимо
2000. Orpheus & Eurydice наратор

РеференцеУреди

  1. ^ Waymark, Peter (30. 12. 1971). „Richard Burton top draw in British cinemas”. The Times: 2. 
  2. ^ „Muškarac "starog kova" ili najobičniji sadist i alkoholičar: Nova knjiga otkriva zanimljive detalje o glumačkoj legendi”. index.hr. 6. 7. 2013. Приступљено 13. 9. 2019. 
  3. ^ Reed, Oliver (1981). Reed All About Me. Coronet; New Ed edition. стр. 7. ISBN 978-0340260142. 
  4. ^ http://archive.spectator.co.uk/article/12th-may-1979/19/mummer-and-daddy
  5. ^ Milligan, Spike (22. 4. 2013). „LIFE AS the son of a hellraiser”. Irish Independent. INM Website. Приступљено 13. 9. 2019. 
  6. ^ „Books”. OliverReed.net. Архивирано из оригинала на датум 8. 9. 2008. 
  7. ^ King, Norman (3. 5. 1999). „Oliver Reed obituary”. The Guardian. Guardian News & Media Limited. Приступљено 13. 9. 2019. 
  8. ^ „Simon Reed”. Eurosport Tennis. Приступљено 13. 9. 2019. 
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 OLIVER REED: ONE AMONG MANY PRETENDERS Luaine Lee, Knight. Chicago Tribune 23 Oct 1987: R.
  10. ^ „Ex-army corporal who served with Oliver Reed wants to track down old comrades”. South Wales Argus. Gannett Company. 10. 3. 2015. Приступљено 13. 9. 2019. 
  11. ^ Oliver Burns--at the Stake and at Film Critics Kramer, Carol. Chicago Tribune 22 Aug 1971: e3.
  12. ^ 'The Jokers' Wild With Oliver Reed Marks, Sally K. Los Angeles Times 4 Aug 1967: d11.
  13. ^ Reed, Oliver (1981). Reed All About Me. Coronet; New Ed edition. стр. 124. ISBN 978-0340260142. 
  14. ^ Reed, Oliver (1981). Reed All About Me. Coronet; New Ed edition. стр. 127. ISBN 978-0340260142. 
  15. ^ Reed, Oliver (1981). Reed All About Me. Coronet; New Ed edition. стр. 127. ISBN 978-0340260142. 
  16. ^ Kürten, Jochen (22. 11. 2016). „100 years after his death, a new look at author Jack London”. Deutsche Welle. Приступљено 16. 9. 2019. 
  17. ^ Vincent, Alice (21. 1. 2013). „Michael Winner: His best films”. Telegraph. Telegraph Media Group Limited. Приступљено 16. 9. 2019. 
  18. ^ Child, Ben (16. 9. 2019). „How Women in Love's nude wrestling scene romped past the 1960s censors”. The Guardian. Guardian News & Media Limited. Приступљено 3. 4. 2019. 
  19. ^ Oliver Reed Honored by Interstate Theaters Los Angeles Times 27. 6. 1969: d15.
  20. ^ Brunson, Matt (5. 7. 2018). „Blockers, The Curse of the Cat People, Let's Make Love among new home entertainment titles”. Creative Loafing Charlotte. Womack Digital, LLC. Приступљено 16. 9. 2019. 
  21. ^ Greenspun, Roger (26. 12. 1970). „screen: 'The Lady in the Car With Glasses and Gun':Samantha Eggar Stars in Mystery Story”. NY Times. The New York Times Company. Приступљено 16. 9. 2019. 
  22. ^ Kemp, Stuart (15. 11. 2011). „'The Devils' With Oliver Reed and Vanessa Redgrave Scares Up U.K. DVD Release”. Hollywood Reporter. Приступљено 16. 9. 2019. 
  23. ^ Alikhan, Anvar (28. 5. 2017). „Was Roger Moore the best James Bond ever? Or the worst?”. Scroll.in. Приступљено 2. 4. 2019. 
  24. ^ „Devil of an actor”. The Guardian. London: Guardian News & Media Limited. 7. 5. 1999. Приступљено 16. 9. 2019. 
  25. ^ Reed's Formula for Success Murphy, Mary B. Los Angeles Times 27 Mar 1971: a9.
  26. ^ Lee, Benjamin (20. 1. 2016). „Oliver Reed movie used by Isis to threaten Italy”. The Guardian. Приступљено 16. 9. 2019. 
  27. ^ Delaney, Tim; Madigan, Tim (22. 7. 2015). The Sociology of Sports: An Introduction (2nd изд.). McFarland Publishing. стр. 68. ISBN 9780786497676. 
  28. ^ Collings, Mark (31. 3. 2014). „When Stars Collide: Richard Harris On Drinking With Ollie Reed”. Sabotage Times. Приступљено 16. 9. 2019. 
  29. ^ „Oliver Reed Resurrected On Screen”. IMDB.com. 12. 4. 2000. Приступљено 16. 9. 2019. 
  30. ^ Schwartz, Richard (2001). The Films of Ridley Scott. Praeger Publishers. стр. 142. ISBN 978-0275969769. 
  31. ^ „Oliver Reed”. IMDb. Приступљено 16. 9. 2019. 
  32. ^ Edgar, Kathleen J.; Kondek, Joshua (1998). Contemporary Theatre, Film and Television. 20. GALE Group. стр. 346. ISBN 9780787620585. 
  33. ^ Sellers, Robert (19. 2. 2009). Hellraisers: The Life and Inebriated Times of Burton, Harris, O'Toole and Reed. Random House. стр. 149. ISBN 9781409050100. 
  34. ^ Jane, Warren. „Shy schoolgirl who stole the heart of Oliver Reed”. Express. Приступљено 16. 9. 2019. 
  35. ^ Sad' Oliver Reed cleared of blame for stand-in's broken back Weale, Sally. The Guardian 17 Dec 1993.
  36. ^ „When Oliver Reed lived in Guernsey”. Dukeofnormandie.com. Приступљено 18. 9. 2019. 
  37. ^ Rees, Jasper (4. 7. 2013). „What Fresh Lunacy is This? The authorised biography of Oliver Reed by Robert Sellers, review”. The Daily Telegraph. Telegraph Media Group Limited. Приступљено 18. 9. 2019. 
  38. ^ Prone, Terry (20. 7. 2013). „In good spirits: why actor Oliver Reed was always drunk but never bored”. Irish Examiner. Приступљено 18. 9. 2019. 
  39. 39,0 39,1 Cliff Goodwin (2011). "Evil Spirits: The Life of Oliver Reed". p. 141. Random House
  40. ^ „'Moon the Loon' tops poll as rock's most excessive rogue”. The Independent. 15. 7. 2015. 
  41. ^ Angus Konstam (2008) Piracy: The Complete History p.313. Osprey Publishing, Retrieved 11 October 2011
  42. ^ Festival del film Locarno. „Festival del film Locarno”. pardolive.ch. 
  43. ^ Sellers, Robert (2008). Hellraisers, Preface Publishing, p. 128; ISBN 1906838364.
  44. ^ „Oliver Reed, Diverse Actor For Film and TV, Dies at 61”. The New York Times. 3. 5. 1999. 
  45. ^ Adam (5. 5. 2014). „Oliver Reed's last drink in Malta”. Air Malta. Приступљено 17. 9. 2019. 
  46. ^ Blackstock, Colin (3. 5. 1999). „Oliver Reed dies after last drink”. The Guardian. Guardian News and Media Limited. Приступљено 17. 9. 2019. 
  47. ^ "The day Oliver Reed grabbed me by the balls" by Omid Djalili, The Guardian, 24 January 2016
  48. ^ Oliver, Ted (16. 5. 1999). „Ten-day farewell to king of hellraisers”. The Guardian. Guardian News and Media Limited. Приступљено 17. 9. 2019. 
  49. ^ Hogan, Dick (17. 5. 1999). „Oliver Reed given a rousing send-off in Cork”. Irish Times. Приступљено 17. 9. 2019. 
  50. ^ Gallagher, Paul (3. 10. 2016). „'I died in a bar of a heart attack': Oliver Reed predicts his own death in a TV interview from 1994”. Dangerous Minds. Приступљено 17. 9. 2019. 
  51. ^ „"ŽENA TREBA DA MI UDOVOLJAVA, A ZAUZVRAT MOŽE DA MI RODI DECU": Izjave ovog glumca su NAJLUĐE!”. Srbija danas. 25. 9. 2016. Приступљено 18. 9. 2019.