Ристо Ратковић

Ристо Ратковић (Бијело Поље, 3. септембар 1903Београд, 18. јун 1954) био је српски авангардни књижевник и дипломата.

Ристо Ратковић
Датум рођења(1903-09-03)3. септембар 1903.
Место рођењаБијело Поље
Датум смрти18. јун 1954.(1954-06-18) (50 год.)
Место смртиБеоград

БиографијаУреди

Рођен је у осиромашној трговачкој породици, у Црној Гори у Бијелом Пољу. Гимназију је завршио у Новом Пазару, а 1923. године долази у Београд где се уписује на Филозофски факултет. У периоду од 1927. до 1931. године радио је у Министарству просвете и Министарству иностраних послова, a у дипломатској служби (Француска, Совјетски Савез, Египат) провео је седам година (19381945). У земљу се вратио 1945. године.

Књижевни радУреди

Књижевна оријентацијаУреди

Ратковић припада умерено модернистичкој, а идеолошки левој оријентацији српског експресионизма, која се у даљим токовима међуратне књижевности приближила надреализму и социјалној литератури, ипак оставши самостална. Он је био главна личност те групе и највише је допринео њеном теоријском самоодређењу.

Схватање поезијеУреди

Своје схватање поезије изнео је у програмском чланку О надреализму из мог живота. По облику и намери чланак подсећа на објашњење Суматре Милоша Црњанског, а поезија је објашњена понајвише у мистичном кључу песме Можда спава, Владислава Петковића Диса. Ратковић је надреализам схватио као уношење сна у стварност, а своје песничко опредељење изразио је, помало бруталном, девизом сном силовати стварност. Песма се ствара у сну, она је фотографија сна, а улога разума је споредна, он само организује песнички материјал.

ПесмеУреди

Настављајући Дисову визионарску, сновидовну линију српског песништва Ратковић у свему види тајне везе и неухватљива значења. Слично Дису и Драинцу и он је био дошљак из провинције. У њему је дубоко усађено патријархално осећање живота и мистика примитивног менталитета. На ту основу надоградиле су се идеје 20. века: Фројдова психоанализа, атеизам и марксизам. Овакав сусрет менталитета и образовања доносио је Ратковићевој поезији необичне визије, додире са оностраним светом, општење са непознатим бићима или са умрлим, блиским људима. Те песничке слике конкретизују се у изненадним метафорама и необичним синтаксичким обртима, што утиче на делимично или потпуно одсуство строго схваћене логике.

Језик његове поезије делује неспретно, искидано, као да покушава да нам саопшти неку дубоку тајну или ноћашњи сан.

Те особине посебно су карактеристичне за песме из ранијег периода стваралаштва, у збирци Мртве рукавице и краткој поеми Левијатан. Међу њима се издваја песма Поноћ мене, настала у ноћним бдењима пред сенком мртве жене. У једној другој песми песник је толико уверен у стварност мртвих да је изненађен што му се умрла жена не јавља (,, мртва си, а тебе нема).

Тридесетих година Ратковић пише и социјалне песме, али су оне малобројне и поетски слабије.

Његова дипломатска мисија у Египту донела је и последњу збирку песама Са оријента. У њој је песнички обрађен доживљај сахарске пустиње, оријенталне беде и медитеранског сунца, као и додир са историјом и садашњошћу Истока.

ПрозаУреди

Ратковић је написао и кратки роман Невидбог. То је врста породичне саге, повести о пропадању једних и уздизању других породица у његовом завичају. Роман је компонован као низ више самосталних прича, а међу најбољима су оне о сећањима главног јунака на детињство и његовим доживљајима под аустријском окупацијом.

Писао је и есеје о књижевним питањима и критике појединих књига.

БиблиографијаУреди

  • „Мртве рукавице“ и „Левиатан“ (1927), збирке пјесама,
  • „Ћутања о књижевности“ (1928), есеји
  • „Зорај“ (1929), драма
  • „Невидбог“ (1933), роман
  • „Додири“ (1952), избор из поезије,
  • „Са Оријента“ (1955), путописна проза

Награда Ристо РатковићУреди

Од 1973. године „Ратковићеве вечери поезије” почеле су да додељују и Ратковићеву награду за књигу поезије.[1] Ево списка досадашљих добитника ове награде.

ИзвориУреди

Спољашње везеУреди