Севернохерцеговачки партизански одред

Севернохерцеговачки народноослободилачки партизански одред био је јединица у саставу НОВЈ од новембра 1943. до јуна 1944, када су његови борци прешли у 10. и 11. херцеговачку бригаду НОВЈ.

Севернохерцеговачки партизански одред
Југословенска партизанска застава
Постојање	23. новембар 1943-18. јун 1944 Место формирања: источна Херцеговина
Формација	3 батаљона
Јачина	око 300 бораца
Део	Народноослободилачке војске Југославије

Позадина

Главни чланак: Херцеговина у Народноослободилачкој борби

После капитулације Италије, септембра 1943, створени су у источној Херцеговини повољнији услови за масовну мобилизацију и разбијање четника. У јесен 1943. 10. херцеговачка бригада формирала је низ малих НОП одреда, јачине 30-100 бораца, издвајајући из својих редова за њих само по једног руководиоца. Тако су у септембру и октобру формирани: Влаховићки, Поповски, Шумски, Дабарски (Миро Попара), Билећки (Баљачки), Столачки и Удрежањски, а у новембру Невесињска пушка, Бишина, Дулићки (Гатачки), Бјелимићки и Планински НОП одред. Главни задатак тих одреда био је мобилизација бораца за јединице НОВ, политички рад, организација народне власти, обавештајна служба и извођење диверзија и напада на комуникације. Територија тих одреда, због њихове мале снаге, није одређивана. Ослонац им је обично био село или предео по којем су носили име. Углавном, дејствовали су самостално, али и у саставу ударних група (касније бригада). Значајније самосталне акције имали су Билећки (заузимање Билеће), Дабарски (разбијање једне колоне од 150 италијанских војника и четника) и Столачки (одбијање немачке чете из села Пребиловаца).

Ратни пут Одреда

Коњиц

Калиновик

Гацко

Билећа

Дабар

Дулићи

Мостар

Јахорина

Трескавица

Невесиње

Љубиње

Пребиловци

Бјелимићи

Влаховићи

Зеленгора

Столац

Удрежње

Подручје активности Одреда на мапи БиХ. Усташка упоришта обележена су црно, а партизанска црвено. Укрштени мачеви показују место највећих борби.

Севернохерцеговачки НОПО формиран је 23. новембра 1943. обједињавањем дотадашњих мањих одреда: Миро Попара, Невесињска пушка, Бишина, Дулићког и Површког. Крајем новембра имао је 3 батаљона: Миро Попара, Невесињска пушка и Вуле Скоко, укупно 300 бораца. У почетку је дејствовао на територији срезова Гацко и Невесиње, и дабарске општине столачког среза. Потом проширује дејства у северном делу мостарског, коњичком и калиновичком срезу. Месец дана касније, Одреду је припојен и билећки срез, у којем су били формирани Ситнички батаљон и Билећка чета. Задаци одреда били су: мобилизација, обезбеђење слободне територије и борба против четника. С обзиром на то да се 29. херцеговачка дивизија НОВЈ на његовој територији дуже задржала, батаљони Севернохерцеговачког НОПО дејствовали су, углавном, на помоћним правцима Дивизије и обезбеђивали извршење задатака појединих њених бригада. У јануару 1944. су обновљени батаљони Миро Попара (истоимени батаљон раније је ушао у састав 12. херцеговачке бригаде) и Вуле Скоко, који се у децембарским одбрамбеним борбама осуо.

До пролећа 1944. Одред се поново омасовио, па је у то време успешно дејствовао на комуникацији Мостар-Невесиње. У јуну батаљон Миро Попара и Вуле Скоко упућени су у 11, а батаљон Невесињска пушка у 10. херцеговачку бригаду. Од осталих јединица формиран је батаљон Команде I војног подручја, док је Ситнички батаљон прерастао у самостални Ситнички одред.

Одред је расформиран је 18. јуна 1944.

Литература

• Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (том 3). Београд: Војноиздавачки завод.