Семитски језици

Семитски језици, раније такође познати као сиро-арабијски језици, група су сродних језика који воде порекло из западне Азије. Ове језике говори преко 470 милиона људи у западној Азији, северној Африци, Сомалији, Џибутију, Еритреји и Етиопији, као и у често великим имигрантским заједницама у Северној Америци, Европи и Аустралазији. Они припадају афроазијској језичкој породици. Најзаступљенији семитски језик јесте арапски, којим говори око 300 милиона људи, потом амхарски са 22 милиона говорника, затим хебрејски којим говори око 7 милиона људи, тигриња језик са 6,5 милиона говорника, арамејски који броји приближно 575.000 до једног милиона говорника, и малтешки (483.000 говорника).

семитски
Географска распрострањеност	југозападна Азија, северна Африка, североисточна Африка, Малта
Језичка класификација	афроазијски семитски
Прајезик	прасемитски
Подподела	источносемитски † западносемитски
ISO 639-2 / 5	sem
Глотолог	semi1276
Приближна историјска дистрибуција семитских језика
Хронолошко мапирање семитских језика

Афроазијски језици – распрострањеност семитских језика је означена наранџастом бојом

Семитски језици се појављују у писаном облику од врло раног историјског датума, а источносемитски акадски и еблајски текстови (писани алфабетом прилагођеним из сумерског клинописа) јављају се од 30. века п. н. е. и 25. века п. н. е. у Месопотамији, у северном Леванту. Једини раније атестирани језици су сумерски, еламитски (2800. п. н. е. до 550 године пне) (оба су језички изолати), египатски и неразврстани лулуби из 30. века п. н. е.

Порекло

Дипломатско писмо из 14. века п. н. е. на акадском језику, пронађено у Тел Амарни.

Семитски језици су се у писаној форми појавили веома рано, у 3. веку пре нове ере, у Месопотамији и северном Леванту са акадским и еблаитским текстовима. Назив семитски по први пут су употребили немачки оријенталисти Август Лудвиг фон Шлецер и Јохан Готфрид Ајнхорн, крајем 18. века како би означили арапски, арамејски и хебрејски језик.

Лудвиг фон Шлецер је овај термин извео из имена Сем, једног од три Нојева сина. Пре Шлецера, ови језици су у европској литератури били познати као оријентални језици. У 19. веку, термин семитски постаје конвенционалан, али су понеки писци користили назив сирско-арабљански.

Семитски језици су коренски језици, што значи да се у корену сваке речи налазе три консонанта, а понекад и четири, који су и носиоци значења, односно смисла речи. Појмови се ређе граде додавањем суфикса и префикса, а чешће убацивањем кратких и дугих вокала између коренских консонаната. На пример, у арапском језику корен k-t-b носи значење „писати“. Од овог корена речи се граде додавањем вокала, на пример: kitāb „књига“, kutub „књиге“, kātib „писац“, yaktubu „он пише“, kataba „он је писао“, итд.

Речи у семитским језицима деле се на глаголе, имена и честице. Семитски језици су веома блиски, ближи него индоевропски један другом, с обзиром на то да у неким групама семитских језика постоје укрштања разних особина, зато њихову поделу вршимо на основу њиховог географског положаја. Зато, унутар семитских језика проналазимо три велике групе:

• Североисточносемитски језици
• Северозападносемитски језици
• Југозападносемитски језици

Североистичносемитски језици

• Акадски језик
• Асирски језик
• Вавилонски језик

Једни од најстаријих писаних трагова у историји човечанства сачувани су управо на акадском језику којим су тада говорили Асирци и Вавилонци, односно становници древне Месопотамије. Око другог миленијума пре нове ере, акадски језик се раздвојио у две гране, језака или дијалекта: асирски и вавилонски.

Северозападносемитски језици

Хебрејска библија из 12. века

У ову групу спадају језици данашње Палестине и Сирије, а чине је:

• Канаански језици
• Арамејски језици

Канаански језици настали су крајем 2. миленијума пре нове ере, а деле се на:

• Хебрејски језик
• Фенички језик, који је био у употреби од 10. до 1. века пре нове ере
• Моабитски језик, који се употребљавао у 9. веку

Хебрејски језик је језик Јевреја, уобличио се из старојеврејских племенских дијалеката крајем 2. миленијума пре нове ере. Класичним хебрејским језиком написан је највећи део Старог Завета, а Деборина песма јесте најстарији споменик на хебрејском језику. У 19. веку настао је новохебрејски језик, и он постаје службени језик државе Израел након њеног формирања 1948. године.

Арамејске језике делимо на три групе:

• Арамејски језик
• Западноармејски језик
• Источноармејски језик

Арамејски језик грубо можемо поделити на три временске етапе: староарамејски (10–8. век пре нове ере), класични или царски арамејски (7–5. века п. н. е.) и библијско-арамејски (5–2. век п. н. е.), на којем је написан и део Старог Завета. Године 500. нове ере, персијски император Дарије проглашава арамејски језик службеним језиком западног дела свог царства. Од тада па до 7. века н. е., арамејски језик ће суверено владати Левантом и Месопотамијом.

Западноарамејски језик делимо на:

• Набатејски језик (1. век пре нове ере – 3. век нове ере)
• Палмирски (1. век п. н. е. – 3. век н. е.)
• Јудеопалестински језик (1. век н. е.)
• Самарићански језик (4. век н. е.)
• Хришћанскопалестински језик (5–8. век н. е.)

Источноарамејски језик делимо на:

• Сиријачки језик (3–13. век н. е.)
• Вавилонски арамејски језик (5–6. век н. е.)
• Мандејски језик (3–8. век н. е.)

Југозападносемитски језици

Подручје настанка југозападних семитских језика је Арабљанско полуострво и они се деле на:

• Арапски језик
• Етиопски језик

Арапске језике делимо на јужне арапске језике (сабејски, минејски, хадрамаутски и асуански језик) и северноарапски језик, односно арапски језик. Етиопски језици се деле на језик геез, који је био у употреби око првог века нове ере и модерне семитске језике Етиопије, а то су језик харари, језик тигриња и амхарски језик.

Живи семитски језици и број њихових говорника

језик	говорници
Арапски	206,000,000
Амхарски	27.000.000
Тигриња	6.700.000
Хебрејски	5.000.000
Новоарамејски	2.105.000
Силте	830.000
Тигре	800.000
Себат бет гураге	440.000
Малтешки	371.900
Савремени јужно арабљански	360.000
Инор	280.000
Содо	250.000
Харари	21.283

Литература

• Afsaruddin, Asma; Zahniser, A. H. Mathias (1997). Humanism, Culture, and Language in the Near East: Studies in Honor of Georg Krotkoff. Winona Lake, Ind.: Penn State University Press. ISBN 978-1-57506-020-0. JSTOR 10.5325/j.ctv1w36pkt. doi:10.5325/j.ctv1w36pkt. 
• Austin, Peter K., ур. (2008). One Thousand Languages: Living, Endangered, and Lost. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-25560-9. 
• Baasten, Martin F. J. (2003). „A Note on the History of 'Semitic'”. Ур.: Baasten, M. F. J.; Van Peursen, W. Th. Hamlet on a Hill: Semitic and Greek Studies Presented to Professor T. Muraoka on the Occasion of His Sixty-fifth Birthday. Peeters. стр. 57—73. ISBN 90-429-1215-4. 
• Bennett, Patrick R. (1998). Comparative Semitic Linguistics: A Manual. Winona Lake, Indiana: Eisenbrauns. ISBN 1-57506-021-3. 
• Blau, Joshua (2010). Phonology and Morphology of Biblical Hebrew. Winona Lake, Indiana: Eisenbrauns. ISBN 978-1-57506-129-0. 
• Coghill, Eleanor (2016). The Rise and Fall of Ergativity in Aramaic: Cycles of Alignment Change. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-872380-6. 
• Davies, John (1854). „On the Semitic Languages, and their relations with the Indo-European Class. Pt I. On the Nature and Development of Semitic Roots”. Transactions of the Philological Society (10). 
• Davies, John (1854). „On the Semitic Languages, and their relations with the Indo-European Class. Pt II. On the Connection of Semitic Roots with corresponding forms in the Indo-European Class of Languages”. Transactions of the Philological Society (13). 
• Dolgopolsky, Aron (1999). From Proto-Semitic to Hebrew. Milan: Centro Studi Camito-Semitici di Milano. 
• Eichhorn, Johann Gottfried (1794). Allgemeine Bibliothek der biblischen Literatur [General Library of Biblical Literature] (на језику: немачки). 6. 
• Brock, Sebastian (1998). „Syriac Culture, 337–425”. Ур.: Cameron, Averil; Garnsey, Peter. The Cambridge Ancient History. 13: The Late Empire, A.D. 337–425. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 708—719. ISBN 0-521-85073-8. 
• Greenberg, Joseph H. (1999). „The Diachronic Typological Approach to Language”. Ур.: Shibatani, Masayoshi; Bynon, Theodora. Approaches to Language Typology. Oxford: Oxford University Press. стр. 145—166. ISBN 0-19-823866-5. 
• Bergsträsser, Gotthelf (1995). Introduction to the Semitic Languages: Text Specimens and Grammatical Sketches. Превод: Daniels, Peter T. Winona Lake, Indiana: Eisenbrauns. ISBN 0-931464-10-2. 
• Garbini, Giovanni (1984). Le lingue semitiche: studi di storia linguistica [Semitic languages: studies of linguistic history] (на језику: италијански). Naples: Istituto Orientale. 
• Garbini, Giovanni; Durand, Olivier (1994). Introduzione alle lingue semitiche [Introduction to Semitic languages] (на језику: италијански). Brescia: Paideia. 
• Goldenberg, Gideon (2013). Semitic Languages: Features, Structures, Relations, Processes. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-964491-9. 
• Hackett, Jo Ann (2006). „Semitic Languages”. Ур.: Keith Brown; Sarah Ogilvie. Concise Encyclopedia of Languages of the World. Elsevier. стр. 929—935. ISBN 9780080877754 — преко Google Books. 
• Harrak, Amir (1992). „The ancient name of Edessa”. Journal of Near Eastern Studies. 51 (3): 209—214. JSTOR 545546. S2CID 162190342. doi:10.1086/373553. 
• Hetzron, Robert (1997). The Semitic Languages. Routledge. ISBN 978-0-415-05767-7. 
• Hetzron, Robert; Kaye, Alan S.; Zuckermann, Ghil'ad (2018). „Semitic Languages”. Ур.: Comrie, Bernard. The World's Major Languages (3rd изд.). London: Routledge. стр. 568—576. ISBN 978-1-315-64493-6. doi:10.4324/9781315644936. 
• Hudson, Grover; Kogan, Leonid E. (1997). „Amharic and Argobba”. Ур.: Hetzron, Robert. The Semitic Languages. New York: Routledge. стр. 457—485. ISBN 0-415-05767-1. 
• Izre'el, Shlomo (1987c), Canaano-Akkadian (PDF) 
• Kiraz, George Anton (2001). Computational Nonlinear Morphology: With Emphasis on Semitic Languages. Cambridge University Press. стр. 25. ISBN 9780521631969. „The term "Semitic" is borrowed from the Bible (Gene. x.21 and xi.10–26). It was first used by the Orientalist A. L. Schlözer in 1781 to designate the languages spoken by the Aramæans, Hebrews, Arabs, and other peoples of the Near East (Moscati et al., 1969, Sect. 1.2). Before Schlözer, these languages and dialects were known as Oriental languages.” 
• Kitchen, A.; Ehret, C.; Assefa, S. (2009). „Bayesian phylogenetic analysis of Semitic languages identifies an Early Bronze Age origin of Semitic in the Near East”. Proceedings. Biological Sciences. 276 (1668): 2703—10. PMC 2839953 . PMID 19403539. doi:10.1098/rspb.2009.0408. 
• Kitto, John (1845). A Cyclopædia of Biblical Literature. London: W. Clowes and Sons. „That important family of languages, of which the Arabic is the most cultivated and most widely-extended branch, has long wanted an appropriate common name. The term Oriental languages, which was exclusively applied to it from the time of Jerome down to the end of the last century, and which is even now not entirely abandoned, must always have been an unscientific one, inasmuch as the countries in which these languages prevailed are only the east in respect to Europe; and when Sanskrit, Chinese, and other idioms of the remoter East were brought within the reach of our research, it became palpably incorrect. Under a sense of this impropriety, Eichhorn was the first, as he says himself (Allg. Bibl. Biblioth. vi. 772), to introduce the name Semitic languages, which was soon generally adopted, and which is the most usual one at the present day. [...] In modern times, however, the very appropriate designation Syro-Arabian languages has been proposed by Dr. Prichard, in his Physical History of Man. This term, [...] has the advantage of forming an exact counterpart to the name by which the only other great family of languages with which we are likely to bring the Syro-Arabian into relations of contrast or accordance, is now universally known—the Indo-Germanic. Like it, by taking up only the two extreme members of a whole sisterhood according to their geographical position when in their native seats, it embraces all the intermediate branches under a common band; and, like it, it constitutes a name which is not only at once intelligible, but one which in itself conveys a notion of that affinity between the sister dialects, which it is one of the objects of comparative philology to demonstrate and to apply.” 
• Kogan, Leonid (2012). „Proto-Semitic Phonology and Phonetics”. Ур.: Weninger, Stefan. The Semitic Languages: An International Handbook. Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-025158-6. 
• Kuntz, Marion Leathers (1981). Guillaume Postel: Prophet of the Restitution of All Things His Life and Thought. The Hague: Nijhoff. ISBN 90-247-2523-2. 
• Kogan, Leonid (2011). „Proto-Semitic Phonology and Phonetics”. Ур.: Weninger, Stefan. The Semitic Languages: An International Handbook. Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-025158-6. 
• Levine, Donald N. (2000). Greater Ethiopia: The Evolution of a Multiethnic Society (2. изд.). University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-22967-6. 
• Lipiński, Edward (2001). Semitic Languages: Outline of a Comparative Grammar (2nd изд.). Leuven: Peeters. ISBN 90-429-0815-7. 
• Mustafa, Arafa Hussein. 1974. Analytical study of phrases and sentences in epic texts of Ugarit. (German title: Untersuchungen zu Satztypen in den epischen Texten von Ugarit). Dissertation. Halle-Wittenberg: Martin-Luther-University.
• Moscati, Sabatino (1969). An Introduction to the Comparative Grammar of the Semitic Languages: Phonology and Morphology. Wiesbaden: Harrassowitz. 
• Moscati, Sabatino (1958). „On Semitic Case-Endings”. Journal of Near Eastern Studies. 17 (2): 142—144. S2CID 161828505. doi:10.1086/371454. 
• Müller, Hans-Peter (1995). „Ergative Constructions In Early Semitic Languages”. Journal of Near Eastern Studies. 54 (4): 261—271. JSTOR 545846. S2CID 161626451. doi:10.1086/373769. 
• Nebes, Norbert (2005). „Epigraphic South Arabian”. Ур.: Uhlig, Siegbert. Encyclopaedia Aethiopica. Wiesbaden: Harrassowitz. ISBN 978-3-447-05238-2. 
• Ullendorff, Edward (1955). The Semitic Languages of Ethiopia: A Comparative Phonology. London: Taylor's (Foreign) Press. 
• Owens, Jonathan (2013). The Oxford Handbook of Arabic Linguistics. Oxford University Press. ISBN 978-0199344093. 
• Phillipson, David (2012). Foundations of an African Civilization, Aksum and the Northern Horn 1000 BC-AD 1300. Boydell & Brewer. ISBN 9781846158735. Приступљено 6. 5. 2021. „The former belief that this arrival of South-Semitic-speakers took place in about the second quarter of the first millennium BC can no longer be accepted in view of linguistic indications that these languages were spoken in the northern Horn at a much earlier date.” CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Ruhlen, Merritt (1991). A Guide to the World's Languages: Classification. Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 0-8047-1894-6. „The other linguistic group to be recognized in the eighteenth century was the Semitic family. The German scholar Ludwig von Schlozer is often credited with having recognized, and named, the Semitic family in 1781. But the affinity of Hebrew, Arabic, and Aramaic had been recognized for centuries by Jewish, Christian and Islamic scholars, and this knowledge was published in Western Europe as early as 1538 (see Postel 1538). Around 1700 Hiob Ludolf, who had written grammars of Geez and Amharic (both Ethiopic Semitic languages) in the seventeenth century, recognized the extension of the Semitic family into East Africa. Thus when von Schlozer named the family in 1781 he was merely recognizing genetic relationships that had been known for centuries. Three Semitic languages (Aramaic, Arabic, and Hebrew) were long familiar to Europeans both because of their geographic proximity and because the Bible was written in Hebrew and Aramaic.” 
• Sánchez, Francisco del Río (2013). Monferrer-Sala, Juan Pedro; Watson, Wilfred G. E., ур. Archaism and Innovation in the Semitic Languages. Selected Papers. Córdoba: Oriens Academic. ISBN 978-84-695-7829-2. 
• Smart, J. R. (2013). Tradition and modernity in Arabic language and literature. Smart, J. R., Shaban Memorial Conference (2nd : 1994 : University of Exeter). Richmond, Surrey, U.K.: Taylor & Francis. ISBN 978-1-13678-812-3. 
• Versteegh, Kees (1997). The Arabic Language. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-11152-2. 
• Waltke, Bruce K.; O'Connor, Michael Patrick (1990). An Introduction to Biblical Hebrew Syntax. 3. Winona Lake, Indiana: Eisenbrauns. ISBN 0-931464-31-5. 
• Watson, Janet C. E. (2002). The Phonology and Morphology of Arabic (PDF). New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-824137-2. Архивирано из оригинала (PDF) 2016-03-01. г. — преко Wayback Machine. 
• Woodard, Roger D., ур. (2008). The Ancient Languages of Syrio-Palestine and Arabia (PDF). Cambridge: Cambridge University Press. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 11. 2020. г. Приступљено 08. 01. 2019. 
• Wright, William; Smith, William Robertson (1890). Lectures on the Comparative Grammar of the Semitic Languages. Cambridge: Cambridge University Press.  [2002 edition: ISBN 1-931956-12-X]

Спољашње везе

• Semitic genealogical tree (as well as the Afroasiatic one), presented by Alexander Militarev at his talk "Genealogical classification of Afro-Asiatic languages according to the latest data" (at the conference on the 70th anniversary of Vladislav Illich-Svitych, Moscow, 2004; short annotations of the talks given there
• Pattern-and-root inflectional morphology: the Arabic broken plural
• Ancient snake spell in Egyptian pyramid may be oldest Semitic inscription
• Swadesh vocabulary lists of Semitic languages Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (9. јануар 2019) (from Wiktionary's Swadesh-list appendix)