Управа државне безбедности

Управа државне безбедности (скраћ. УДБ, верз. скраћ. Удба; мкд. Управа за државна безбедност, словен. Uprava državne varnosti) била је цивилна обавештајна служба Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ) и Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) од 1946. до 1966. године.^[1]^[2]

Формирана је 1946. реорганизацијом Одељења за заштиту народа (ОЗН) на цивилни и војни одсек. Тада је од Првог и Другог одсека Одељења за заштиту народа, при Министарству унутрашњих послова ФНРЈ, формирана Управа државне безбедности, док је од Трећег одсека, при Министарству народне одбране, формирана Контраобавештајна служба (КОС) Југословенске армије.

Функционисала је на сличним принципима као совјетски Комитет државне безбедности (КГБ). Као цивилна контраобавјештајна служба налазила у саставу Министарства унитрашњих послова (касније Савезни секретеријат за унутрашње послове), и састојала се од четири главна одсека која су се бавили:

унутрашњим непријатељем;
емиграцијом;
страним обавјештајним службама;
техником праћења и прислушкивања.

У првим поратним годинама, Удба се бавила елиминацијом непријатеља нове власти, најчешће из редова странака и политичких опција поражених у Другом светском рату. Од 1948. године, један од главних задатака Удбе била је елиминација „унутрашњег непријатеља”, што је укључивало чак и чланове Комунистичке партије Југославије (КПЈ), за које се сумњало да подржавају Резолуцији Информбироа и одржавају тајне везе са Совјетским Савезом. Захваљујући томе, Удба је стекла огромну моћ, која је почела угрожавати чак и самог председника СФРЈ Јосипа Броза Тита и довела до Брионског пленума ЦК СКЈ, јула 1966. године, на коме је са свих дотадашњих функција смијењен Александар Ранковић.

Управа државне безбедности је тада реорганизована и име јој је промењено у Служба државне безбедности (СДБ), а од 1967. је федерализована, односно, свака република је добила властиту службу безбедности, док је на федералном ниву остала Савезна служба државне безбедности, чија су се овлашћења све више смањивала.

Жртве УДБе уреди

Година	Држава	Име убијеног
1946	Италија	Иво Протулипац, Андреј Уршич
1948	Аустрија	Илија Абрамовић
1960	Аргентина	Динка Доманчиновић
1962	Аргентина	Рудолф Кантоци
1966	Канада	Мате Миличевић
1967	Западна Немачка	Јозе Јелић, Миле Јелић, Владо Мурат, Бардош Гервала, Анђелко Пернар, Маријан Шимундић, Петар Томинац
1968	Аустрија	Јосип Крталић
	Аустралија	Перо Човић
	Француска	Недјељко Мркоњић
	Француска	Андрија Лончарић
	Италија	Анте Знаор
	Западна Немачка	Ђуро Кокић, Вид Маричић, Миле Рукавина, Крешимир Тољ, Хрвоје Урса
1969	Западна Немачка	Мирко Ћурић, Нахид Куленовић, Ратко Обрадовић
1969	Шпанија	Вјекослав (Макс) Лубурић
1971	Аргентина	Иво Богдан
	УК	Максим Крстуловић
	Западна Немачка	Мирко Шимић
	Шведска	Мијо Лијић
1972	Италија	Розмари Бахорић, Стјепан Шево, Татјана Шево
1972	Западна Немачка	Иван Михалић, Јосип Сенић
1973	Западна Немачка	Јосип Буљан-Микулић
1974	Западна Немачка	Мате Јозак, Благој Шамбевски, Јаков Љотић
1974	УК	Максим Крстуловић
1975	Аустрија	Никола Мартиновић
	Белгија	Матко Брадарић, Петар Валић, Бора Благојевић
	Данска	Винко Ељуга
	Западна Немачка	Ивица Миошевић, Никола Пенава, Илија Вучић
	Шведска	Стипе Микулић
1976	Француска	Иван Туксор
1976	Белгија	Миодраг Бошковић, Урош Миленковић
1977	Јужна Африка	Јозо Ореч
	Западна Немачка	Иван Вучић
	САД	Драгиша Кашиковић и Иванка Милошевић
1978	Француска	Бруно Бушић
1978	САД	Крижан Бркић
1979	Канада	Цвитко Цицварић, Горан Шећер
1979	САД	Маријан Рудела, Звонко Шимац
1980	Западна Немачка	Мирко Дескер, Никола Миличевић
1981	Француска	Мате Колић
	Западна Немачка	Петар Биланџић, Иво Фурлић, Иван Јуришић, Младен Јуришић, Анте Костић, Јусуф Гервала, Бардош Гервала, Кадри Зека
	Швајцарска	Станко Нижић
1983	Западна Немачка	Стјепан Ђурековић, Фрањо Микулић, Ђуро Загајски, Милан Жупан
1984	Западна Немачка	Славко Логарић
1984	Аустрија	Томислав Каталениц
1986	САД	Фрањо Машић
1987	Канада	Дамир Ђурековић
1987	Западна Немачка	Иван Хлевњак
1990	Белгија	Енвер Хадри