Отворите главни мени

Социјалистичка партија Југославије

Социјалистичка партија Југославије (СПЈ) је била левичарска странка у Краљевини Југославији, настала издвајањем демократске струје из Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста), у којој је превладала ауторитарна струја која је захтевала револуцију по бољшевичком концепту. Била је противник КПЈ у радничком покрету Југославије између два светска рата.

ОснивањеУреди

Социјалистичка партија Југославије основана је 18. децембра 1921. године, од стране издвојене, демократске струје Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста), Југословенске социјалдемократске странке и Социјалдемократске странке Југославије.

На Првом конгресу, септембра 1923. године, СПЈ је приступила "Радничкој и социјалистичкој интернационали", усвојила програм којим је прогласила да су реформе и дуготрајна легална класна борба једини пут у социјализам, затражила унитаристичку парламентарну републику Југославију са широким самоуправама, заложила се за аграрну реформу и друго.

Међународно чланствоУреди

Била је чланица "Радничке и социјалистичке интернационале" између 1923. и 1929, и поновно између 1934. и 1940. године.[1]

Страначка штампаУреди

Странка је објављивала седмичник "Раднички новине" (Београд). Остали седмични листови су били "Делавец" (Љубљана), "Делавска Политика" (Марибор) и "Радничке новине" (Загреб). Странка је објављивала сваких пола месеца у Марибору лист "Volksstimme" (Глас народа), на немачком језику.[2]

Даљи развојУреди

СПЈ се одржавала захваљујући чврстим упориштима у радничким социјалним установама и синдикатима. Почетком 1928. године имала је око 4.000 чланова, од ​​којих око 300 жена. Омладинска организација странке имала је око 1.500 чланова. Учествовала је на скупштинским изборима 1923. године, добивши два мандата, 1925. и 1927. године, са једним мандатом. Странка је добила око 25.000 гласова на општинским изборима 1927. године и освојила око 100 места у локалним скупштинама широм земље. На парламентарним изборима исте године изабран је један кандидат странке, Јосиф Петејан.[3]

Стално је имала негативан став према свим бољшевичко-комунистичким покретима, сматрајући их теоријском и практичном девијацијом.

Током владавине Милана Стојадиновића, странка се супротставила увођењу фашистичког облика власти, моделованог у Италији и Немачкој.[4]

СПЈ је развијала сарадњу са грађанском опозицијом. На скупштинским изборима 1938. године, кандидати СПЈ су учествовали на листи опозиционог блока, чији је носилац био Влатко Мачек.

Током Другог светског рата, део предратног чланства СПЈ сврстао се уз Јединствени народноослободилачки фронт Југославије, који је постао део Народноослободилачког покрета Југославије, док је страначки функционер Живко Топаловић постао близак сарадник Драгољуба Михаиловића.[5][6]

ЛитератураУреди

  • Мала политичка енциклопедија. „Савремена администрација“, Београд 1966. година.

ИзвориУреди

  1. ^ Kowalski, Werner. Geschichte der sozialistischen arbeiter-internationale: 1923 - 19. Berlin: Dt. Verl. d. Wissenschaften, 1985.
  2. ^ Labour and Socialist International. The Socialist Press - The press of the parties affiliated to the Labour and Socialist International. Series 3 - No. 4. Zurich, April 1933. p. 78
  3. ^ Labour and Socialist International. Kongress-Protokolle der Sozialistischen Arbeiter-Internationale - B. 3.1 Brüssel 1928. Glashütten im Taunus: D. Auvermann, 1974. pp. IV. 79-81
  4. ^ Barlas, Dilek. Etatism and Diplomacy in Turkey: Economic and Foreign Policy Strategies in an Uncertain World, 1929-1939. Leiden: Brill, 1998. p. 39
  5. ^ Pavlowitch, Stevan K. Serbia: The History Behind the Name. London: Hurst & Co, 2001. p. 152
  6. ^ Pavlowitch, Stevan K. Hitler's New Disorder: The Second World War in Yugoslavia. New York: Columbia University Press, 2008. p. 289