Википедија

Краљевина Србија (1718—1739)

покрајина Хабзбуршког царства у централним деловима данашње Републике Србије од 1718. до 1739. године
(преусмерено са Српска краљевина (1718—1739))
За друге употребе погледајте страницу Краљевина Србија (вишезначна одредница).

Краљевина Србија је назив за покрајину Хабзбуршке монархије која је постојала у централним деловима данашње Републике Србије између 1718. и 1739. године.[1]

Краљевина Србија
1718.—1739. (21 год.)
Застава
Застава

Краљевина Србија
Главни градБеоград
РегијаБалкан
Земља Хабзбуршка монархија
Површинаоко 30.000 км2
Становништво27.000
Догађаји
Статусбивша покрајина
Владавина
 • Обликмонархија
Краљ 
• 
Карло VI
Историја 
• Успостављено
1718.
21. јул 1718.
1737–39.
18. септембар 1739.
• Укинуто
1739. (21 год.)
Претходник		 Следбеник
Смедеревски санџак (Османско царство)
Српска деспотовина
Смедеревски санџак (Османско царство)
Кочина крајина
Грб Трибалије, односно хабзбуршке Краљевине Србије у Доњем граду Београдске тврђаве. У централном пољу налази се прободена вепрова глава, која ће се касније наћи на грбовима и заставама из Првог српског устанка.

Назив уреди

Аустријски службени документи тога времена ову територију називају Краљевина Србија, а аустријски цар за себе узима титулу краља. Управник области имао је титулу гувернера, а управа области је названа Војна Командатура Краљевине Србије (нем. Militärkommandatur des Königreichs Serbien) (односно Servien по ондашњем изговору).

Хабзбуршко освајање уреди

Крајем 17. века, Хабзбуршка монархија је истерала Османлије из већег дела Панонске низије (укључујући Бачку и северозападни Срем), а границе успостављене 1699. године остављају у саставу Турске царевине Банат и југоисточни Срем.

Када је српска етничка територија, 1716–1718, од Далмације, преко Босне и Херцеговине до Београда и Подунавља опет постала поприште новог аустријско-турског рата, који је водио принц Еуген Савојски, Срби су учествовали у борби на страни Аустрије. Османско царство је тада, тзв. Пожаревачким миром изгубило све територије у Подунављу (Банат и део Срема), северне делове данашње централне Србије и северну Босну, делове Далмације, Малу Влашку и Пелопонез. По одредбама Пожаревачког мира 1718. године Хабзбуршка монархија је (између осталог) од Османског царства добила и Београд са северним деловима данашње централне Србије.

Управа уреди

У „Краљевини“ Србији је 1717–20. привремена војна управа на челу са грофом Одвијером, а од 1720. године грађанска управа — Администрација Србије (или Београдска администрација), која је била лично царево власништво. На челу администрације (званична титула је „председник администрације“ а незванична „гувернер“) је фелдмаршал Карл Александар, војвода од Виртемберга са по 2 саветника (грађанин + војник) за административну и за судску власт. Од 1733–36. гувернер Србије је генерал Марули а од 1736. фелдмаршал де Валис (обојица грофови). Административна и судска власт биле су у војним, а финансијска у коморским рукама. Војна власт је била потчињена Дворском ратном већу а коморска — Дворском коморском већу. Администрација Србије доста је зависила од одобрења која су слата из ових већа, али им је понекад неке одлуке и само стављала до знања.[2]

Подручје данашње источне Србије, које је 1718. године такође дошло под аустријску управу, није укључено у састав Краљевине Србије, већ стоји под административном управом Темишвара тј. Тамишког Баната.

Административна подела уреди

Земља је подељена на 15 дистриката (округа, провизората) којом управља 11 провизора (с тим што поједини првизори управљају са по два дистрикта), који се деле на кнежине, а ове на села. Дистриктом управља провизор уз помоћ ишпана — жупана (као првог помоћника и заменика) и 2-3 ибрајтера, кнежинама оборкнезови а селима кнезови. Провизор врши административну, судску, полицијску и финансијску власт. Оборкнезови и кнезови су задржани из турских времена док су остали новодоведени чиновници који добијају плате из државне благајне. 1/3 села у Србији је пусто. Дажбине се плаћају комори (главна — порез на земљиште), пошто је у Србији једини феудалац држава. Осим „коморских“ постоје и „хајдучка“ села.

Београд је засебан: има немачку и српску општину. Срби имају свој збор угледних људи и општински одбор са кнезом/бировом који је и судија.

Оружане снаге уреди

Седиште војске је у Београду где су смештени гренадири и пешадија. Још 3 коњичке дивизије распоређене су по Шапцу, Ваљеву, Руднику и Јагодини. Поред тога постоји и српска милиција која је организована у капетанате (15) по селима (нису спојена у територијалну целину) и којој је на челу оберкапетан Вук Исаковић. „Хајдучка“ села налазе се углавном уз границу и има их различити број по дистриктима (од 2 до 15). Уживају одређене повластице, а треба да чувају границу, путнике и скоротече.

Крај хабзбуршке управе уреди

Новим ратом и тзв. Београдским миром (1739. године) Османско царство је успело да поврати део територија што је претходним изгубила, укључујући све територије јужно од Дунава и Саве, као и Малу Влашку. Месно српско становништво опет је погодило ратно разарање, прогони и одмазде.

Последњи аустријско-турски рат био је тзв. Дубички рат (1788—1791), у коме је опет Аустрија позивала Хришћане у Босни да се дигну на устанак. Након њега нових аустријско-турских сукоба више није било све до двадесетог века и пропасти обе царевине.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Веселиновић 1986, стр. 106-162.
  2. ^ П. Васић, Барок у Београду 1718–1739. године, у: Историја Београда 1, Београд 1974 , 577

Литература уреди

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Краљевина_Србија_(1718—1739)&oldid=27687902”