Отворите главни мени

Теодора Палеологина Дукина Ватацина

византијска императорка-конзорта

Теодора Дукина Ватацина (грчки: Θεοδώρα Δούκαινα Βατάτζαινα; око 1240 - 4. март 1303), била је последња никејска (до 1261) и византијска царица, супруга Михаила VIII Палеолога. Мајка је византијског цара Андроника II Палеолога, бугарске царице Ирине и трапезунтске царице Евдокије.

Теодора
Theodora Palaiologina.jpg
Теодора
Пуно имеТеодора Дукина Ватацина
Датум рођењаоко 1240.
Место рођењаКонстантинопољ
Византијско царство
Датум смрти4. март 1303.(1303-03-04) (62/63 год.)
Место смртиЦариград
Византијско царство
Гробцрква Светог Јована Крститеља, манастир Липс, Цариград
ДинастијаДуке, Ватаци
ОтацЈован Дука Ватац
МајкаЕвдокија Анђелина
СупружникМихајло VIII Палеолог
Потомствоосморо деце (види доле) укључујући и Андроника II Палеолога
Византијска царица (до 1261. никејска царица)
Период1259-1282
ПретходникЈелена Асенина Бугарска
НаследникИрина од Монферата

Садржај

МладостУреди

Према Георгију Акрополиту, Теодора је била ћерка Јована Дуке Ватаца (рођеног 1215. године) и његове жене Евдокије Анђелине. Њен деда био је Исак Дука Ватац, византијски севастократор (умро 1261.), старији брат Јована III Дуке Ватаца. Теодорин деда по мајци био је протоспатар Јован Комнин Анђео. Његово име говори да је припадао породици Анђела, али се не зна његово породично стабло. Акрополит пише да је Теодорин отац умро у младости. Њена мајка умрла је почетком 1250-тих, остављајући Теодору код ујака Јована III који ју је "волео као ћерку". Јован је 1253. године уговорио брак Теодоре и Михаила Палеолога. Јован је умро 3. новембра 1254. године. Наследио га је јединац, Теодор II Ласкарис, који умире четири године касније. Његов јединац, Јован IV, имао је седам година. Михаило је постао његов регент на челу Никејског царства. Напредовао је корак по корак, постајући најпре деспот, а потом и цар. Године 1259. проглашен је савладарем. Не постоје докази да је Теодора крунисана за царицу 1259. године. Алексије Стратигопул, један од учесника Пелагонијске битке, јула 1261. године ослобађа Цариград, престоницу Византијског царства. Од завршетка Четвртог крсташког рата, Цариград је до 1261. године био престоница Латинског царства. Михаило је ушао у град 15. августа, а убрзо после њега и Теодора и њихова деца. Септембра исте године Михаило је по други пут крунисан за цара у Аја Софији. Пахимер није споменуо крунисање Теодоре[1].

Тада долази до кризе у односима између Теодоре и Михаила. Према Пахимеру, Михаило се заљубио у Ану-Констанцу Хоенштауфен, ћерку светоримског цара Фридриха II и Бјанке Ланцио, која је накратко била у браку са Јованом Ватацом. Нудио јој је да се разведе од Теодоре и да њу ожени. Теодора је, када је сазнала за то, потражила помоћ патријарха Арсенија Авторијана. Патријарх је утицао на Михаила да одбаци своје планове о женидби са Аном. Ана је напустила Цариград децембра 1261. године.

Теодора у СрбијиУреди

 
Теодора и Михаило

Постоји мало доказа да је Теодора учествовала у политици Византије током мужевљеве владавине. Интервенисала је приликом покушаја склапања бракова своје две ћерке, Ане и Ирине. Михаило је покушавао да закључи споразум са Српском краљевином, односно династијом Немањића, против Карла Анжујског, господара Јужне Италије, брата француског краља Луја. Споразум са српским краљем Урошем I је, према Георгију Пахимеру, требало да буде учвршћен династичким браком између његове млађе ћерке Ане и Урошевог млађег сина Милутина (старији Урошев син Драгутин је био ожењен угарском принцезом Катилином). Пошто су окончани међусобни договори, Михаило је послао патријарха и кћер са величанственом царском свитом. Ана је у то време имала око 12 година. Теодора је, након што су стигли у Верију, послала у Србију хартофилакса (патријарховог секретара) Века, а са њим и митрополита Трајанупоља и Кодумна. Требало је да се они подробније распитају о приликама које су владале код Срба и да виде каквим начином живота би принцеза живела у Србији. Сама Теодора је кћери припремила величанствену пратњу уз сву разноврсну раскош.

Свиту је чекало изненађење. Пахимер пише: "Дошавши тамо, они не само да не видеше ништа достојно свите и одговарајуће власти, већ је Урош, гледајући њихову пратњу и послугу, а нарочито евнухе, упитао шта би они требало да буду. А када је чуо да је такав царски ред и да принцези следи таква пратња, он негодујући рече: Е, е, шта је то? Нама није уобичајено такво понашање. И то рекавши, показа на једну младу жену, сиромашно одевену и посвећену предењу и рече: Тако се ми односимо према младима. И све је код њих било припросто и сиромашно, као да животаре о зверињу (лову) и крадући...".

Царска свита се враћала у великом страху јер, пише Пахимер, становници те земље, долазећи у групама, често опкољавају улогорене Византинце и посматрају куда ће даље. Њима је био циљ ноћни напад и пљачка. То се и догодило. Ноћу су Византинцима украдени коњи. Коначно, Византинци су стигли у Охрид, па у Солун и, одуставши од брака, вратише се цару. То је изазвало кризу у односима између Михаила и Уроша. Урош је пришао Михаиловом највећем непријатељу, Карлу Анжујском. Међутим, њихова сарадња није довела до напада на Византију. Урошу су руке биле везане притиском Угара са севера, а Карло Анжујски је био онемогућен покушајима склапања Лионске уније. У случају напада на Византију, против себе би имао папу и остале италијанске владаре. Након пропасти Уније, на Сицилији је дошло до смене на престолу те је рат против Византије пропао[2][3].

После Михаилове смртиУреди

 
Џамија Фенери Исе, некада манастир Липс, задужбина Теодоре Дукине

Након смрти цара Михаила (1282), Теодора је преузела обнову манастира Липс (данас џамија Фенари Исе) која је основана у 10. веку. Манастиру је придодала другу цркву посвећену Светом Јовану Крститељу. Тиме је желела да обезбеди уточиште себи и својим ћеркама у старости, по тадашњим обичајима. Истовремено је себи желела да обезбеди гробно место видевши да је њен супруг ускраћен за хришћанску сахрану. Манастир Липс био је одређен за гробно место Теодоре и њених потомака. Теодора је подстицала писање рукописа. Убрзо по ослобођењу Цариграда, Теодора је монаху Арсенију наложила да на грчки језик преведе дело о геометрији персијског научника Ел-Занатија. Овај трактат чува се у Напуљу (II C 33) уз напомену о Теодори као о патрону. Теодора је умрла 1303. године након краће болести. Њен син, Андроник II Палеолог, приредио јој је величанствен погреб. Сахрањена је у својој задужбини, цркви Јована Крститеља у комплексу манастира Липс, где је, неколико година раније, припремила гробно место. Говор је на сахрани одржао Теодор Метохит.

ПородицаУреди

Михаило и Теодора имали су осморо деце:

РеференцеУреди

ИзвориУреди