Филиокве

Филиокве (лат. Filioque) је латински израз који значи „и (од) Сина“. Током раног средњег века, овај израз је у западном хришћанству једнострано уметнут у општи Никејско-цариградски симбол вере, тако да је у осмом члану, који гласи: ”И у Духа светога, Господа, животворног, који од Оца исходи“, иза помена Оца додато „и Сина“ чиме је створен исказ: ”који од Оца и Сина исходи“. Додавањем израза Filioque, у Симбол вере је уведено учење о двоструком исхођењу Светог Духа. Православна црква је ово двоисходно учење означила као неправилно, осудивши уметање израза Filioque у Симбол вере. Иако спорно учење није настало у самом Риму, оно је временом преовладало на западу, тако да је почетком 11. века коначно прихваћено и од стране Римске цркве. Због тога је ускоро потом дошло до Великог раскола (1054) и одвајања Рима од васељенске Православне цркве.^[1]

Историја спораУреди

Током раног средњег века поједини западни теолози су поводом извесних питања о међусобним односима Свете Тројице почели да тврде како Свети Дух исходи не само од Оца, као што стоји у Новом завету (Јн. 15:26), већ ”и од Сина” (лат. Filioque). Отуда је њихово учење о двоструком исхођењу названо филиоквистичко или двоисходно.^[2]

Визиготско-франачки уметакУреди

Илуминација из 10. века са представом Трећег толедског сабора (589)

До првог званичног уметања израза Filioque у Симбол вере дошло је у Визиготској краљевини. На трећем Толедском сабору, који је одржан 589. године, усвојена су 23 канона, од којих је трећи канон садржао учење о двоструком исхођењу Светог духа. Поред тога, истим каноном је била бачена анатема на све хришћане који не исповедају двоструко исхођење Светог духа од Оца и Сина. Тиме је први пут у историји хришћанства изречена осуда за неприхватање нове догме о двоструком исхођењу, што је непосредно погађало правоверне хришћане, који су према слову Новог завета и Никејско-цариградског симбола вере исповедали исхођење Светог духа од Оца. Поменути канон у изворном латинском тексту гласи: Quicumque Spiritum Sanctum non credet aut non crediderit a Patre et Filio procedere eumque non dixerit coaeternum esse Patri et Filio et coessentialem, eumque non dixerit coaeternum esse Patri et Filio et coessentialem, anathema sit.^[3]

У жељи да Никејско-цариградски симбол вере доведу у склад са својим новим учењем, поборници двоструког исхођења су у исто време одлучили да у осми члан Симбола вере уметну израз Filioque, чиме је створен нови, Толедски симбол вере. Тиме су прекршене одлуке ранијих васељенских сабора о неповредивости Симбола вере. Уметање је извршено без знања и сагласности Римске цркве и источних патријаршија, које су тек касније сазнале за овај проблем.^[4]

Ова новина се током времена постепено одомаћила и у суседној Франачкој краљевини. Поменута питања разматрана су 767. године на Жантијском сабору,^[5] а потом на Франкфуртском сабору одржаном 794. године и Фурланском сабору одржаном 797. године у Чедаду.^[6] У намери да озваничи учење о двоструком исхођењу Светог духа, цар Карло Велики је 809. године сазвао сабор у Ахену, на којем је потврђено уметање израза ”и од Сина” (Filioque) у Симбол вере. Са сабора је упућено посебно изасланство у Рим, код папе Леона III, са молбом за потврду уметка. Међутим, папа није дао сагласност на уметање израза Filioque у Симбол вере, већ је наредио да се правоверни Симбол вере (без спорног уметка) уреже на сребрне плоче, на латинском и грчком језику, те да се исте поставе у Риму као сведочанство о изворном облику Симбола вере.^[7]

Упркос томе, уметак Filioque се временом проширио међу западним хришћанима. Када су поједини западни мисионари покушали да прошире спорна учења и на хришћанском Истоку, међу недавно покрштеним Бугарима и Јужним Словенима, цариградски патријарх Фотије I је подигао глас против учења о двоструком исхођењу Светог духа и уметања израза Filioque у Симбол вере, након чега је та новина званично осуђена на Цариградском сабору који је одржан 867. године.^[8]^[9] Западни одговор је формулисан 868. године на Вормском сабору, који је окупио франачке бискупе, и том приликом је дата пуна подршка учењу о двоструком исхођењу Светог духа, као и употреби уметка Filioque у Симболу вере.^[10]

На новом Цариградском сабору, који је одржан током 879. и 880. године, осуђен је сваки покушај промене изворног Никејско-цариградског симбола вере, било путем одузимања или додавања појединих речи или израза. Ова одлука је била усмерена против уметања израза Filioque у Симбол вере, односно против западног учења о двоструком исхођењу Светог духа.^[11] Одлуке овог сабора потврдио је и тадашњи римски папа Јован VIII.^[12]

Римско прихватање уметкаУреди

Папа Бенедикт "VIII" (1012-1024), који је 14. фебруара 1014. године озваничио употребу уметка Filioque
у литургијској пракси Римске цркве (позна гравира из 16. века)

Коначно прихватање спорног уметка Filioque од стране Римске цркве догодило се тек на почетку 11. века, у време римског папе Бенедикта VIII (1012-1024), који је 14. фебруара 1014. године озваничио употребу поменутог уметка у обредној (литургијској) пракси Римске цркве.^[13]

Та одлука је имала вишеструке и далекосежне последице, пошто је недуго потом допринела избијању нових спорова и сукоба. Цариградски патријарх Михајло Керуларије је осудио учење о двоструком исхођењу Светог духа, као и уметање израза Filioque у Симбол вере.^[14]

Након Великог раскола (1054) и одвајања од Православне цркве, теолози Римокатоличке цркве су покушали да пронађу разна оправдања за прихватање учења о двоструком исхођењу Светог Духа и уметање израза Filioque у Симбол вере. У појединим западним круговима се чак веровало да је израз Filioque био део изворног Симбола вере,^[15] али такве екстремне заблуде нису биле званично прихваћене ни у самом Риму. На Другом лионском сабору (1274), Римокатоличка црква је донела званичну одлуку којом се потврђује уметак Filioque и осуђује свако оспоравање учења о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина, чиме је био учињен даљи корак ка продубљивању раздора.^[16]

Уметак Filioque је током позног средњег века и раног новог века постао проблематичан и за односе унутар саме Католичке цркве, пошто се поставило питање да ли и од сопствених унијата треба захтевати да користе симбол вере са уметком, или им треба дозволити да употребљавају изворни симбол без уметка, али уз обавезно прихватање учења о двоструком исхођењу Светог Духа.^[17]

Римокатоличка представа двоструког исхођења Светог духа, од Оца и Сина (лат. Filioque). Слика из средине 15. века

Римокатолички теолози су такође покушали да оправдање за уметак Filioque пронађу у учењу о послању Светог Духа од стране Сина, али Православна црква је тим поводом указивала на чињеницу да се морају јасно разликовати два теолошка питања: превечно исхођење Светог Духа од Оца, и потоње послање Светог Духа од Сина.

Уочивши исти проблем, поједини западни теолози су већ током позног средњег века почели да преиспитују учење о двоструком исхођењу. Један од најистакнутијих италијанских хуманиста Лоренцо Вала је средином 15. века довео у питање западно учење о двоструком исхођењу Светог духа, као и уметање израза Filioque у Симбол вере, указавши тим поводом на одсуство потврде за такво учење у светом предању.^[18]

Међутим, у званичним круговима Римокатоличке цркве није постојала спремност за суштинско преиспитивање овог проблема, тако да су и каснији римокатолички теолози наставили да траже оправдања за филиоквистичко учење. На другој страни, већина старокатоличких и англиканских теолога је прихватила ставове Православне цркве, тако да је у старокатоличким и англиканским црквама у току процес постепеног уклањања уметка Filioque из богослужбене употребе.

На великом сабору који је одржан 1848. године у Цариграду, Православна црква је једногласно потврдила све раније одлуке којима се учење о двоструком исхођењу Светог духа проглашава за јерес, поновивши том приликом и осуду уметка Filioque.^[19]

Међународна теолошка комисија при Светском савету цркава је 1979. године усвојила закључак којим се свим хришћанским црквама препоручује уклањање уметка Filioque и враћање на изворни Симбол вере.^[20]

Види јошУреди

РеференцеУреди

^ Поповић 2007, стр. 331-336.
^ Кнежевић 2011, стр. 20-43.
^ Martínez-Díez & Rodriguez 1992, стр. 79.
^ Siecienski 2009, стр. 68-69.
^ Siecienski 2009, стр. 89-90.
^ Siecienski 2009, стр. 93-94.
^ Siecienski 2009, стр. 98-100.
^ Острогорски 1969, стр. 228-229.
^ Поповић 1983, стр. 191-211.
^ Siecienski 2009, стр. 104-105.
^ Острогорски 1969, стр. 235.
^ Siecienski 2010, стр. 103-104.
^ Siecienski 2009, стр. 113.
^ Пузовић 2008.
^ Siecienski 2009, стр. 92.
^ Острогорски 1969, стр. 431.
^ Siecienski 2009, стр. 185.
^ Nauta 2009, стр. 199-202.
^ Meyendorff 1996, стр. 89-90.
^ Vischer 1981, стр. 3-18.

ЛитератураУреди

Василиадис, Панајотис (1996). „Друга Фотијева патријаршија (1. део)” (PDF). Теолошки погледи. 29 (1-4): 87—131.
Василиадис, Панајотис (1997). „Друга Фотијева патријаршија (2. део)” (PDF). Теолошки погледи. 30 (1-4): 3—84.
Vischer, Lukas, ур. (1981). „The Filioque Clause in Ecumenical Perspective”. Spirit of God, Spirit of Christ: Ecumenical Reflections on the Filioque Controversy. London: Society for Promoting Christian Knowledge. стр. 3—18.
Јакшић, Душан Н. (1931). Лично својство Светог Духа по учењу Православне цркве, с обзиром на римски догмат Filioque. Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија.
Јевтић, Атанасије (1973). „Увод у теологију кападокидијских отаца о Светоме Духу” (PDF). Теолошки погледи. 6 (1): 22—36.
Јевтић, Атанасије (2012). „Свети Васељенски Сабори: Осми (879–880. г.) и Девети (1351. г.)” (PDF). Теолошки погледи. 45 (1): 69—90.
Кнежевић, Микоња (2011). „Поредак (τάξις) личности Свете Тројице у Аподиктичким словима Григорија Паламе” (PDF). Богословље. 70 (1): 20—43.
Martínez-Díez, Gonzalo; Rodriguez, Felix (1992). Colección canónica hispana. 5. Madrid: Consejo Superior de Investigaciones Científicas.
Матић, Златко, ур. (2012). Filioque: Историјски и теолошки аспекти једног проблема. Пожаревац: Епархија браничевска.
Meyendorff, John (1996). The Orthodox Church: Its Past and Its Role in the World Today (Revised 4th изд.). Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press.
Nauta, Lodi (2009). In Defense of Common Sense: Lorenzo Valla's Humanist Critique of Scholastic Philosophy. Cambridge, MA: Harvard University Press.
Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
Поповић, Радомир В. (1983). „Свети Фотије патријарх цариградски и његово доба” (PDF). Теолошки погледи. 16 (4): 191—211.
Поповић, Радомир В.; Перовић, Давид, ур. (2005). 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204): Међународни научни симпосион. Београд: Православни богословски факултет.
Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336.
Пузовић, Владислав (2008). Црквене и политичке прилике у доба Великог раскола 1054. године. Београд: Хришћански културни центар.
Пузовић, Владислав (2008). „Врхунац црквене кризе (1053-1054): Папски легати у Константинопољу” (PDF). Богословље. 48 (2): 147—163.
Пузовић, Владислав; Николић, Богдана (2014). „Антиохијски патријарх Петар III (1052–1056) и црквена криза 1054. године”. Зборник радова Византолошког института. 51: 71—92.
Siecienski, Anthony Edward (2009). The Filioque: History of a Doctrinal Controversy. Oxford-New York: Oxford University Press.

Спољашње везеУреди

[FOOTNOTEПоповић2007331-336-1] Поповић 2007, стр. 331-336.

[FOOTNOTEКнежевић201120-43-2] Кнежевић 2011, стр. 20-43.

[FOOTNOTEMartínez-DíezRodriguez199279-3] Martínez-Díez & Rodriguez 1992, стр. 79.

[FOOTNOTESiecienski200968-69-4] Siecienski 2009, стр. 68-69.

[FOOTNOTESiecienski200989-90-5] Siecienski 2009, стр. 89-90.

[FOOTNOTESiecienski200993-94-6] Siecienski 2009, стр. 93-94.

[FOOTNOTESiecienski200998-100-7] Siecienski 2009, стр. 98-100.

[FOOTNOTEОстрогорски1969228-229-8] Острогорски 1969, стр. 228-229.

[FOOTNOTEПоповић1983191-211-9] Поповић 1983, стр. 191-211.

[FOOTNOTESiecienski2009104-105-10] Siecienski 2009, стр. 104-105.

[FOOTNOTEОстрогорски1969235-11] Острогорски 1969, стр. 235.

[FOOTNOTESiecienski2010103-104-12] Siecienski 2010, стр. 103-104.

[FOOTNOTESiecienski2009113-13] Siecienski 2009, стр. 113.

[FOOTNOTEПузовић2008-14] Пузовић 2008.

[FOOTNOTESiecienski200992-15] Siecienski 2009, стр. 92.

[FOOTNOTEОстрогорски1969431-16] Острогорски 1969, стр. 431.

[FOOTNOTESiecienski2009185-17] Siecienski 2009, стр. 185.

[FOOTNOTENauta2009199-202-18] Nauta 2009, стр. 199-202.

[FOOTNOTEMeyendorff199689-90-19] Meyendorff 1996, стр. 89-90.

[FOOTNOTEVischer19813-18-20] Vischer 1981, стр. 3-18.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]