Филиокве

Филиокве (лат. Filioque) је латински израз који значи „и (од) Сина“. Током раног средњег века, овај израз је у западном хришћанству једнострано уметнут у општи Никејско-цариградски симбол вере, тако да је у осмом члану, који гласи: ”И у Духа светога, Господа, животворног, који од Оца исходи“, иза помена Оца додато „и Сина“ чиме је створен исказ: ”који од Оца и Сина исходи“. Додавањем израза Filioque, у Симбол вере је уведено учење о двоструком исхођењу Светог Духа. Православна црква је ово двоисходно учење означила као неправилно, осудивши уметање израза Filioque у Симбол вере. Иако спорно учење није настало у самом Риму, оно је временом преовладало на западу, тако да је почетком 11. века коначно прихваћено и од стране Римске цркве. Због тога је ускоро потом дошло до Великог раскола (1054) и одвајања Рима од васељенске Православне цркве.^[1]

Историја спораУреди

Током раног средњег века поједини западни теолози су поводом извесних питања о међусобним односима Свете Тројице почели да тврде како Свети Дух исходи не само од Оца, као што стоји у Новом завету (Јн. 15:26), већ ”и од Сина” (лат. Filioque). Отуда је њихово учење о двоструком исхођењу названо филиоквистичко или двоисходно.

Визиготско-франачки уметакУреди

Илуминација из 10. века са представом Трећег толедског сабора (589)

До првог званичног уметања израза Filioque у Симбол вере дошло је у Визиготској краљевини. На трећем Толедском сабору, који је одржан 589. године, усвојена су 23 канона, од којих је трећи канон садржао учење о двоструком исхођењу Светог духа. Поред тога, истим каноном је била бачена анатема на све хришћане који не исповедају двоструко исхођење Светог духа од Оца и Сина. Тиме је први пут у историји хришћанства изречена осуда за неприхватање нове догме о двоструком исхођењу, што је непосредно погађало правоверне хришћане, који су према слову Новог завета и Никејско-цариградског симбола вере исповедали исхођење Светог духа од Оца. Поменути канон у изворном латинском тексту гласи: Quicumque Spiritum Sanctum non credet aut non crediderit a Patre et Filio procedere eumque non dixerit coaeternum esse Patri et Filio et coessentialem, eumque non dixerit coaeternum esse Patri et Filio et coessentialem, anathema sit.^[2]

У жељи да Никејско-цариградски симбол вере доведу у склад са својим новим учењем, поборници двоструког исхођења су у исто време одлучили да у осми члан Симбола вере уметну израз Filioque, чиме је створен нови, Толедски симбол вере. Тиме су прекршене одлуке ранијих васељенских сабора о неповредивости Симбола вере. Уметање је извршено без знања и сагласности Римске цркве и источних патријаршија, које су тек касније сазнале за овај проблем.^[3]

Ова новина се током времена постепено одомаћила и у суседној Франачкој краљевини. Поменута питања разматрана су 767. године на Жантијском сабору,^[4] а потом на Франкфуртском сабору одржаном 794. године и Фурланском сабору одржаном 797. године у Чедаду.^[5] У намери да озваничи учење о двоструком исхођењу Светог духа, цар Карло Велики је 809. године сазвао сабор у Ахену, на којем је потврђено уметање израза ”и од Сина” (Filioque) у Симбол вере. Са сабора је упућено посебно изасланство у Рим, код папе Леона III, са молбом за потврду уметка. Међутим, папа није дао сагласност на уметање израза Filioque у Симбол вере, већ је наредио да се правоверни Симбол вере (без спорног уметка) уреже на сребрне плоче, на латинском и грчком језику, те да се исте поставе у Риму као сведочанство о изворном облику Симбола вере.^[6]

Упркос томе, уметак Filioque се временом проширио међу западним хришћанима. Када су поједини западни мисионари покушали да прошире спорна учења и на хришћанском Истоку, међу недавно покрштеним Бугарима и Јужним Словенима, цариградски патријарх Фотије I је подигао глас против учења о двоструком исхођењу Светог духа и уметања израза Filioque у Симбол вере, након чега је та новина званично осуђена на Цариградском сабору који је одржан 867. године.^[7]^[8] Западни одговор је формулисан 868. године на Вормском сабору, који је окупио франачке бискупе, и том приликом је дата пуна подршка учењу о двоструком исхођењу Светог духа, као и употреби уметка Filioque у Симболу вере.^[9]

На новом Цариградском сабору, који је одржан током 879. и 880. године, осуђен је сваки покушај промене изворног Никејско-цариградског симбола вере, било путем одузимања или додавања појединих речи или израза. Ова одлука је била усмерена против уметања израза Filioque у Симбол вере, односно против западног учења о двоструком исхођењу Светог духа.^[10] Одлуке овог сабора потврдио је и тадашњи римски папа Јован VIII.^[11]

Римско прихватање уметкаУреди

Римокатоличка представа двоструког исхођења Светог духа, од Оца и Сина (лат. Filioque). Слика из средине 15. века

Коначно прихватање уметка Filioque од стране Римске цркве догодило се тек на почетку 11. века, око 1014. године,^[12] што је недуго потом довело до нових спорова и сукоба. Цариградски патријарх Михајло Керуларије је осудио учење о двоструком исхођењу Светог духа, као и уметање израза Filioque у Симбол вере.^[13] Након Великог раскола (1054) и одвајања од Православне цркве, теолози Римокатоличке цркве су покушали да пронађу разна оправдања за прихватање учења о двоструком исхођењу Светог Духа и уметање израза Filioque у Симбол вере. У појединим западним круговима се чак веровало да је израз Filioque био део изворног Симбола вере,^[14] али такве екстремне заблуде нису биле званично прихваћене ни у самом Риму. На Другом лионском сабору (1274), Римокатоличка црква је донела званичну одлуку којом се потврђује уметак Filioque и осуђује свако оспоравање учења о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина, чиме је био учињен даљи корак ка продубљивању раздора.^[15]

Уметак Filioque је током позног средњег века постало проблематичан и за односе унутар саме Римокатоличке цркве, пошто се поставило питање да ли и од сопствених унијата треба захтевати да користе симбол вере са уметком, или им треба дозволити да употребљавају изворни симбол без уметка. Римокатолички теолози су такође покушали да пронађу оправдање за уметак Filioque у учењу о послању Светог Духа од стране Сина, али Православна црква је тим поводом указивала на чињеницу да се морају јасно разликовати два теолошка питања: превечно исхођење Светог Духа од Оца, и потоње послање Светог Духа од Сина.

Уочивши исти проблем, поједини западни теолози су већ током позног средњег века почели да преиспитују учење о двоструком исхођењу Светог духа. Један од најистакнутијих италијанских хуманиста Лоренцо Вала је средином 15. века довео у питање западно учење о двоструком исхођењу Светог духа, као и уметање израза Filioque у Симбол вере, указавши тим поводом на одсуство потврде за такво учење у светом предању.^[16] Међутим, у званичним круговима Римокатоличке цркве није постојала спремност за суштинско преиспитивање овог проблема, тако да су и потоњи римокатолички теолози наставили да траже оправдања за филиоквистичко учење. На другој страни, већина старокатоличких и англиканских теолога је прихватила ставове Православне цркве, тако да је у старокатоличким и англиканским црквама у току процес постепеног уклањања уметка Filioque из богослужбене употребе.

На великом сабору који је одржан 1848. године у Цариграду, Православна црква је једногласно потврдила све раније одлуке којима се учење о двоструком исхођењу Светог духа проглашава за јерес, поновивши том приликом и осуду уметка Filioque.^[17]

Међународна теолошка комисија при Светском савету цркава је 1979. године усвојила закључак којим се свим хришћанским црквама препоручује уклањање уметка Filioque и враћање на изворни Симбол вере.^[18]

Види јошУреди

РеференцеУреди

^ Поповић 2007, стр. 331-336.
^ Martínez-Díez & Rodriguez 1992, стр. 79.
^ Siecienski 2009, стр. 68-69.
^ Siecienski 2009, стр. 89-90.
^ Siecienski 2009, стр. 93-94.
^ Siecienski 2009, стр. 98-100.
^ Острогорски 1969, стр. 228-229.
^ Поповић 1983, стр. 191-211.
^ Siecienski 2009, стр. 104-105.
^ Острогорски 1969, стр. 235.
^ Siecienski 2010, стр. 103-104.
^ Siecienski 2009, стр. 113.
^ Пузовић 2008.
^ Siecienski 2009, стр. 92.
^ Острогорски 1969, стр. 431.
^ Nauta 2009, стр. 199-202.
^ Meyendorff 1996, стр. 89-90.
^ Vischer 1981, стр. 3-18.

ЛитератураУреди

Василиадис, Панајотис (1996). „Друга Фотијева патријаршија (1. део)” (PDF). Теолошки погледи. 29 (1-4): 87—131.
Василиадис, Панајотис (1997). „Друга Фотијева патријаршија (2. део)” (PDF). Теолошки погледи. 30 (1-4): 3—84.
Vischer, Lukas, ур. (1981). „The Filioque Clause in Ecumenical Perspective”. Spirit of God, Spirit of Christ: Ecumenical Reflections on the Filioque Controversy. London: Society for Promoting Christian Knowledge. стр. 3—18.
Јакшић, Душан Н. (1931). Лично својство Светог Духа по учењу Православне цркве, с обзиром на римски догмат Filioque. Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија.
Јевтић, Атанасије (1973). „Увод у теологију кападокидијских отаца о Светоме Духу” (PDF). Теолошки погледи. 6 (1): 22—36.
Јевтић, Атанасије (2012). „Свети Васељенски Сабори: Осми (879–880. г.) и Девети (1351. г.)” (PDF). Теолошки погледи. 45 (1): 69—90.
Martínez-Díez, Gonzalo; Rodriguez, Felix (1992). Colección canónica hispana. 5. Madrid: Consejo Superior de Investigaciones Científicas.
Матић, Златко, ур. (2012). Filioque: Историјски и теолошки аспекти једног проблема. Пожаревац: Епархија браничевска.
Meyendorff, John (1996). The Orthodox Church: Its Past and Its Role in the World Today (Revised 4th изд.). Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press.
Nauta, Lodi (2009). In Defense of Common Sense: Lorenzo Valla's Humanist Critique of Scholastic Philosophy. Cambridge, MA: Harvard University Press.
Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
Поповић, Радомир В. (1983). „Свети Фотије патријарх цариградски и његово доба” (PDF). Теолошки погледи. 16 (4): 191—211.
Поповић, Радомир В.; Перовић, Давид, ур. (2005). 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204): Међународни научни симпосион. Београд: Православни богословски факултет.
Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336.
Пузовић, Владислав (2008). Црквене и политичке прилике у доба Великог раскола 1054. године. Београд: Хришћански културни центар.
Пузовић, Владислав (2008). „Врхунац црквене кризе (1053-1054): Папски легати у Константинопољу” (PDF). Богословље. 48 (2): 147—163.
Пузовић, Владислав; Николић, Богдана (2014). „Антиохијски патријарх Петар III (1052–1056) и црквена криза 1054. године”. Зборник радова Византолошког института. 51: 71—92.
Siecienski, Anthony Edward (2009). The Filioque: History of a Doctrinal Controversy. Oxford-New York: Oxford University Press.

Спољашње везеУреди

Овај чланак везан за хришћанство је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

[FOOTNOTEПоповић2007331-336-1] Поповић 2007, стр. 331-336.

[FOOTNOTEMartínez-DíezRodriguez199279-2] Martínez-Díez & Rodriguez 1992, стр. 79.

[FOOTNOTESiecienski200968-69-3] Siecienski 2009, стр. 68-69.

[FOOTNOTESiecienski200989-90-4] Siecienski 2009, стр. 89-90.

[FOOTNOTESiecienski200993-94-5] Siecienski 2009, стр. 93-94.

[FOOTNOTESiecienski200998-100-6] Siecienski 2009, стр. 98-100.

[FOOTNOTEОстрогорски1969228-229-7] Острогорски 1969, стр. 228-229.

[FOOTNOTEПоповић1983191-211-8] Поповић 1983, стр. 191-211.

[FOOTNOTESiecienski2009104-105-9] Siecienski 2009, стр. 104-105.

[FOOTNOTEОстрогорски1969235-10] Острогорски 1969, стр. 235.

[FOOTNOTESiecienski2010103-104-11] Siecienski 2010, стр. 103-104.

[FOOTNOTESiecienski2009113-12] Siecienski 2009, стр. 113.

[FOOTNOTEПузовић2008-13] Пузовић 2008.

[FOOTNOTESiecienski200992-14] Siecienski 2009, стр. 92.

[FOOTNOTEОстрогорски1969431-15] Острогорски 1969, стр. 431.

[FOOTNOTENauta2009199-202-16] Nauta 2009, стр. 199-202.

[FOOTNOTEMeyendorff199689-90-17] Meyendorff 1996, стр. 89-90.

[FOOTNOTEVischer19813-18-18] Vischer 1981, стр. 3-18.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]