Филип Павловић
Филип Павловић (1840−1891) каменорезац из Табановића, (Општина Пожега), родоначелник је пожешког каменореза и један од најаутентичнијих мајстора народне уметности, чије дело краси „урођена надареност наивца”.[1]
Филип Павловић | |
---|---|
Лични подаци | |
Надимак | Крезо |
Датум рођења | 1840. |
Место рођења | Табановићи, Кнежевина Србија |
Датум смрти | 1891.50/51 год.) ( |
Место смрти | Табановићи, Краљевина Србија |
Уметнички рад | |
Поље | Клесарство |
Правац | Каменорезаштво западне Србије |
Израђивао је различите грађевине, крајпуташе борцима палим у Српско-турским ратовима (1876-1878) и надгробне споменике богатим домаћинима и члановима њихових породица широм Доњег Драгачева, пожешког, и чачанског краја.[1]
Живот
уредиПотекао је из сиромашне породице која је након њега дала више каменорезаца и градитеља. Не зна се где се описменио. Вероватно је био самоук, јер је при урезивању натписа често примећују словне и правописне грешке.[1]
Временом је израстао у цењеног и траженог мајстора. Четири пута се женио и имао деветоро деце, од којих се другорођени син Јеремија такође бавио каменорезаштвом.[1]
Споменике је израђивао „по свету”, јер код куће није имао каменорезницу. Живео је „часно и поштено”, а наружен и нарушен урођеним и прележаним болестима, умро је у 51. години.[1]
Дело
уредиСпоменике је израђивао од пуховског пешчара, беличастог „кабларца” и „плавог тока”.[1] Потез длета му је сигуран, плохе вешто моделоване, а тек по неки детаљ графицистички наглашен.
На најранијим рукорадима евидентан је утицај најпознатијег драгачевског каменоресца Радосава Чикириза.
У изради ликова одликују га линеарно усецање фигуре, пластично моделовање глава са истуреним надочним сводом, крупним очима и шпицастом брадом која се утапа у широки оковратник, поједностављено приказивање детаља одеће (поготово обуће) и покушај приказа перспективе у неуобичајном приказу војничке пушке која, да би цела била видљива, „пробија” рукав униформе.[1]
Споменике је украшавао религиозним симболима у виду крстова и голубова који зобљу грожђе, војничким знамењима (пушке урезане на боковима споменика), ефектним цик-цак линијама и биљним урезима - појединачним шестолатичним цветовима, изувијаним лозама крупнозрних гроздова или тролисним гранчицама.[1]
Додатну декоративну (као и заштитну функцију) чинила је боја. Филип Павловић је, као и други мајстори тог доба, споменике боји,[2] с тим да се на споменицима најдуже очувала бела, којом су били премазани лице и руке покојника.[1]
Споменике је понекад потписивао: Писао Филип Павловић из Табановића[3] или Писа и реза Вилип Павловић од Пожеге.[1]
Утицај
уредиСвојим женским ликовима, ретким у то време, Филип Табановић извршио је утицај на нешто млађег драгачевског каменоресца Љуба Кукића, који је Филипове нацрте допуњавао ситнијим појединостима.[1]
Филип Павловић занат је предао сину Јеремији, а овај свом сину Ђурђу.[1]
Галерија
уредиЕпитафи
уредиЕпитафи Филипа Павловића су уобичајеног стила и садржаја за то доба. Натписе је започињао карактеристичним дозивом[4] „Прјђј ближе, милј србски, роде, труда немој пожалитј...” или са „Оваи билег показуе лице...”.
Слова је урезивао правилно и дубоко. Рукопис му се лако препознаје јер је често правио словне и правописне грешке. Иза сваке речи стављао запету. Недоследно је користио слова ј и и (воиник, маика, поживј). Препознатљив је и по непознавању слова љ и њ, уместо којих је исписивао л и н (земла, родител, нјегов).[1]
Споменик Цмиљки, ћерки Сима Радојевића (†1871) (Гојна Гора, Гаљенско гробље )
- Пријђји ближе, милј србски, роде
- свога, труда немој, пожалитј:
- тужни спомен овај, прочитај:
- тети, види, ко овде, почива кога,
- ова црн: земла, скрива јме,
- мое, мајци мојо, жалости:
- ЦМИЛКА,
- од 16.г: ученица 4 разреда,
- ћи почившег, сима капетана,
- увену, као питома ружица,
- на велику, тугу мајцј даници
- 19. јули, 1871 г:
- Оваи билег подиже мајка даница.[1]
Споменик Василићима – Милоју (†1876) и Миладину (Доња Краварица – Милекићи)
- Овај билег
- показуие од истока
- краброг воини[ка]
- МИЛОЈА ВАСИЛИЋА
- главног домаћин[а]
- села доне краварице
- кој поживи 35 г
- а јуначкi погинуо
- на мегдану код јавора
- борећи се са Турцима
- 26 август. у 1876. г.
- Писа i реза
- филип павловић
- iз табановића
- МИЛАДИН ВАСИЛИЋ
- каплара стајаће војске[4]
Капуташ Кости Ђуновићу (†1876) (Рошци)
- КОСТА ЂУНОВИЋ
- од 22 г.
- воиник прве класе
- Оваи б:
- показуие, краброг воиника
- прве, класе
- Коста, Ђуновац,
- села Рожаца
- кои поживи, 22 г:
- а погинуо, на, боином полиу,
- шуматовцу, 20. септебр
- 1876. г: борећи с са турцима,
- Оваи билег, подижему, рођак,
- Станислав, и маика, перуника,
- и брат, ми:
- стаи брате и види
- гди сам погинуо[а]
Споменик Тодору Божанићу (†1876) (Село Гуча)[б]
- Овде почива раб Божи
- ТОДОР Божанић
- Главни домаћин
- и дунђер села Гуче
- кои поживио 46 година
- а престависе
- 14 септембра 1876. г:
- Оваи спомен
- подигошему синови
- Миљко Чедомир и Младен[4]
Епитафи браћи Тривуновић – Милији (†1876) и Милети (†1878) Доња Краварица[в]
- Овај спомен показује лице
- са севера краброг војника
- МИЛИЈА ТРИВУНОВИЋ
- села Краварице
- који [поживе] 36. г:
- А погинуо 28. августа 1876. г:
- код Шиљеговца
- борећи се са Турцима
- Овај споменик подиже му
- син Милосав и синовац Милутин.
- Оваи спомен показује од [ј]уга
- лице краброг војника
- МИЛЕТА ТРИВУНОВИЋ
- из Краварице
- поживио 34 год.
- а умре 16 августа 1878.
- Оваи спомен подиже му
- супруга Милосава и син Милутин[4]
Споменик Јеврему Затеги (†1883) (Пухово)
- Војник прве класе
- ЈЕФРЕМ ЗАТЕГА
- од 27 г:
- Оваи белег показује лице,
- краброг , војнјка,
- прве, класе, н: в:
- ЈЕФРЕМ ЗАТЕГА
- главни, домаћин,
- села, пуова,
- кој, поживј 37. г:
- а умре
- 24 вебруара 1883. г:
- ранијо се
- борећи се са турцима
- Оваи билег
- подижему
- негова верна
- супруга аница, и
- мила, кћи јелка[3]
Споменик Јеврем Богдановић (†1885) (Рошци)
- Овде почива раб, божи
- ЈЕВРЕМ БОГДАНОВИЋ,
- Главни домаћин ј
- жител села рожац:
- кој поживј без, порода
- 52 године
- а преставј се,
- 18 марта 1885. г:
- вечна му, п:
- Оваи спомен подижему
- нјегова тужна саморана
- маика митра
- и нјегова верна супруга аница.[1]
Споменик младићу Димитрију Смиљанићу (†1885) (Годовик)
- Прјђј ближе, мили србски, роде
- свога, труда не пожали,
- види ко, овде почива,
- кога ова, црна, земла, скрива
- у најлепшем милу, веку моме,
- моје тјело, већ, труне у мраку
- јме моје, доста је познато вам
- ДРАГОЛЈУБ
- син од оца, п: попа
- Димитрија Смиланића
- и мајке Анђе,
- бивши ученак основние
- србски велики школа 5 разред:
- гимназије 4 разреда богословие,
- кои поживијо 19. годин:
- а увену пре времена,
- као питома, ружа у ливади,
- на велику тугу,
- своје ојађене мајке, Анђе
- 23. марта 1885 год:
- Вјечна му памат[1]
Споменик девојци Цвијети (†1885) (Лорет)
- Овде почива раба, божи
- ЦВЈЕТА
- лепа, девојка, кћи,
- е Луке, Обреновића,
- јз села Табановића,
- и која, поживи, 18 годи
- увену, пре времена ј
- као, питома, ружа
- на велику, тугу,
- свој родитела
- 22 маја 1885 г:[1]
Напомене
уреди- ^ Текст преписан директно са споменика.
- ^ Сада у Лапидаријуму у Гучи.
- ^ Сада у Лапидаријуму у Гучи.
Извори
уреди- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- ^ Кулишић, Шпиро; Петровић, Петар Ж.; Пантелић, Никола (1970). Српски митолошки речник. Београд: Нолит.
- ^ а б Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе : Просвета. ISBN 86-07-00900-1.
- ^ а б в г Стојић, Никола Ника (2011). Драгачевски епитафи : записи са надгробника и крајпуташа (2. допуњено изд.). Чачак: Међуопштински историјски архив. ISBN 978-86-80609-45-4.
Литература
уреди- Кулишић, Шпиро; Петровић, Петар Ж.; Пантелић, Никола (1970). Српски митолошки речник. Београд: Нолит.
- Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе : Просвета. ISBN 86-07-00900-1.
- Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- Стојић, Никола Ника (2011). Драгачевски епитафи : записи са надгробника и крајпуташа (2. допуњено изд.). Чачак: Међуопштински историјски архив. ISBN 978-86-80609-45-4.
- Николић, Радојко (2018). Камена књига предака : о натписима са надгробних споменика западне Србије (2, допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.