Хаџи Продан Глигоријевић
Продан Глигоријевић, познат као Хаџи Продан (1760–1825) био је војвода Првог српског устанка, Српске револуције, Грчког рата за независност против Османског царства. Водио је побуну 1814. под називом Хаџи Проданова буна.[1], која је иницирала Други српски устанак.
| Хаџи Продан Глигоријевић | |
|---|---|
 Илустрација из Илустроване историје српског народа Косте Мандровића | |
| Датум рођења | 1760. |
| Место рођења | Неваде код Такова Османско царство |
| Датум смрти | 1825. (64/65 год.) |
| Године службе | 1806—1825 |
| Битке/ратови | списак
|
БиографијаУреди
Продан Глигоријевић (*око 1760. у селу Неваде код Такова — †око 1825) је био војвода из Првог српског устанка. Учествовао је и истакао се у борбама 1806.-те године. Епитет хаџи, произлази из почасне титуле, која се давала хришћанима који заврше ходочашће у Светој Земљи (Јерусалиму).[2] Учествовао је у биткама код Сјенице, Нове Вароши, Пријепоља, Бијелог Поља и Суводола (1809). После пропасти устанка одржао се са својим одредом још око месец дана у Мучњу.[1] Предао се Турцима и населио у манастир Трнаву код Чачка.
Како су обновљени турски зулуми, ставио се на чело побуне у пожешкој нахији. Његов недовољно припремљени устанак против Турака (Хаџи Проданова буна) 1814. године у чачанском крају је био брзо угушен.[3] Он је побегао прво у Аустрију, затим у Влашку, гдје је 1821. године учествовао у грчком устанку против Турака.[4]
Како се након пораза од Турака Продан склонио једно време и у Васојевиће, по њему је добио име један крај у којем је живео, на гори Превији, испод Јериње-главе, наспрам Андријевице.[5] По њему је у Београду названа Улица Хаџи Проданова.
РеференцеУреди
- ^ а б „Знаменити Срби 19.-тог века”. стр. 98—99. Архивирано из оригинала на датум 8. 5. 2014. Приступљено 8. 5. 2014.
- ^ „Jerusalem and Ancient Temples (in Greek)”. apologitis.com. Архивирано из оригинала на датум 13. 03. 2013. Приступљено 4. 5. 2010.
- ^ „Хаџи Продан”. Српски легат. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ Капела Свете Петке и црква Ружица. Београд: Издавачки фонд Српске православне цркве Архиепископије београдско-карловачке. 2010. стр. 93—95.
- ^ Ровински 1998, стр. 63.
ЛитератураУреди
- Аполонович Ровински, Павел (1998). Етнографија Црне Горе, том II. ЦИД - Подгорица.
