Хејдар Алијев

Хејдар Алирза оглу Алијев (азер. Heydər Əlirza oğlu Əliyev; 19232003) је био трећи председник Азербејџана, од 24. јуна 1993. до 31. октобра 2003. године.[1] Као национални председник имао је уставна овлашћења, али његов утицај на азербејџанску политику започео је годинама раније. Као младић придружио се Азербејџанском народном комесаријату за државну безбедност (НКГБ) и брзо се успео на чин генерал-мајора.

Хејдар Алијев
Heydar Aliyev 1997.jpg
Хејдар Алијев, 1997.
Биографија
Датум рођења(1923-05-10)10. мај 1923.
Место рођењаНахчиван
СССР
Датум смрти12. децембар 2003.(2003-12-12) (80 год.)
Место смртиКливленд, Охајо
САД
РелигијаИслам, Шиит
СупружникЗарифа Алијева
Децасин Илхам, ћерка Севиљ
УниверзитетАзербејџанска државна нафтна академија, Baku State University
Политичка
партија
Партија Нови Азербејџан
ПотписSignature of Heydar Aliyev.png
24. јун 1993 — 31. октобар 2003.
ПретходникАбулфаз Елчибеј
НаследникИлхам Алијев

Режим који је успоставио Хејдар Алијев у Азеребејџану описиван је као диктаторски,[2][3][4][5][6][7] ауторитаран,[8][9][10][11] и репресиван.[12] Политички коментатори истичу да је Алијев водио опресивну полицијску државу, да је намештао изборе и загушивао штампу,[13][14] док други истичу да је његова уравнотежена политика Азербејџану донела стабилност.[15][16]

БиографијаУреди

Рођен је у граду Нахчивану. Након што је завршио Нахчиванску педагошку школу, од 1939. до 1941. је студирао архитектуру на Азербејџанском индустријском институту (данас Азербејџанска државна нафтна академија).

Придружио се НКГБ-у (претеча КГБ-а) 1944. године. Брзо се успео до чина генерал-мајора и већ 1964. постао заменик шефа, а 1967. шеф Азербејџанског КГБ-а.

Леонид Брежњев је 1969. Алијеву доделио функцију Првог секретара Централног комитета Комунистичке партије Азербејџана. Током свог мандата успешно се борио против корупције. Јуриј Андропов га је 1982. именовао за првог заменика председника Већа министара Совјетског Савеза. Алијев је на овој функцији био Азер који се највише успео у политичкој хијерархији Совјетског Савеза.

Године 1987. био је присиљен да поднесе оставку и оде у пензију због оптужби за корумпираност које је изнео Михаил Горбачов.

До 1990. је живео у Москви, а у току распада Совјетског Савеза вратио се у Азербејџан. До 1993. је био гувернер Нахчивана, а након што је дотадашњи председник Абулфаз Елчибеј сишао с власти након референдума, Алијев је изабран за новог председника у октобру 1993. године.

Марта 1995. против Алијева је покушан државни удар, који је завршио убиством вође пуча, пуковника Ровшана Џавадова.

Здравље је почело да му се погоршава 1999, а лечио се у САД. С функције председника сишао је у октобру 2003, умро је у Кливленду (САД) 12. децембра исте године.

МладостУреди

Хејдар Алијев је рођен је у Нахичевану у кући која се налазила у Пушкиновој улици, познатој као Пушкински поток.[17] Рођен је у породици жељезничког радника као четврто од осморо деце. Породица Алијев је у Нахичеван дошла из азерског села Џомартли у некадашњем Зангезурском ујезду (данашње село Танат код Гориса у јерменији).[18] Мајка његовог оца била је из села Уруд (данас село Воротан у Јерменији).[19] Међу његовим претцима има и оних који су носили почасни наслов kerbalai који се давао оним шијитским муслиманима који су ходочастили у Карбалу у Ираку. У једном интервјуу Алијев је рекао: "Ја по својим коренима припадам муслиманској религији. По националности сам Азер и поносан сам с тим".[20] У његовој је породици било још четверо браће: Хасəн (1907 - 1993), Хусеин (1911 - 1991), Акил (1926 - 2006) и Калал (р. 1928) те три сестре: Сура, Шафика и Рəфика (р. 1932).

Након завршеног образовања на Педагошкој високој школи 1939. Алијев је отишао да студира архитектуру на Азербајџанском индустријском институту. Међутим, почетак Другог светског рата је прекинуо његово образовање.[21]

Комунистичко раздобљеУреди

Делатност у служби сигурностиУреди

 
Хејдар Алијев као пуковник КГБ-а

Од лета 1941. године Алијев је радио као начелник одјела у Народном комесаријату унутарњих послова Нахичеванске АССР и у Већу народних посланика Нахичеванске АССР. У лето 1944. године премештен је у службу државне сигурности.[21] Био је припадник СМЕРША, војне протуобавјештајне службе, на Украјинском бојишту.[22] У Комунистичку партију СССР-а учланио се 1945. године, а исте године завршио је курс оспособљења у Школи обуке руководства оперативног састава МУП-а СССР-а. Након тога се вратио у Нахичеван где је радио у служби сигурности с чином поручника.[23]

На 30. годишњицу совјетске војске и морнарице, 1948. године, Алијев је одликован јубиларном медаљом, а у то време промовисан је у чин натпоручника.[23] Од те је године водио 5. одељење МУП-а у Азербајџанској ССР.[24] Између 1949. и 1950. године похађао је Школу обуке руководства оперативног састава МУП-а СССР-а ради преквалификовања у Лењинграду коју је завршио с одличним успехом.[25] Након тога вратио се у Баку и убрзо је унапређен у чин капетана.[23] Од 1953. године радио је у Источном одељењу КГБ-а, те је путовао у Пакистан, Иран, Афганистан и Турску.[22]

За заменика шефа КГБ-а у Бакуу именован је 1956. године.[23] Под његовим руководством и непосредним суделовањем спроведене су операције деловања "Двобој", "Алагез", "Природословац" и друге.[25] Упоредно је похађао вечерње одељење Факултета историје Азербајџанског државног универзитета, на којему је дипломирао 1957. године.[22] Због узорне службе КГБ га је одликовао више пута.[25] Од 1960. године био је на челу противбавештајног одела Већа министара Азербајџанске ССР.[26] Замеником председавајућег КГБ-а Азербајџанске ССР именован је 1964. године.[25] На челу азербајџанског КГБ-а био је генерал Семјон Цвигун, помоћник и зет главног секретара КП СССР-а Леонида Брежњева, који је Алијева препоручио на положај првог замјеника.[27] Две године касније завршио је обуку руководитељског састава с одличним успехом на Вишој школи КГБ-а названу по Феликсу Дзержинском.[25]

Цвигун је, након што га је Брежњев именовао замеником шефа КГБ-а, помогао Алијеву да га замени на челу Азербајџанског КГБ-а.[28] Тако је Алијев одлуком Президијума Врховног совјета Азербајџанске ССР именован на дужност шефа азербајџанског КГБ-а 21. јуна 1967. године.[25] Он је био је први Азер на тој дужности након Мира Джафара Багирова.[29] На тој дужности остао је до 14. 7. 1969. године. Као шеф азербајџанског КГБ-а, дао је велик допринос национализацији и обуци обавјештајних стручњака. Унапређен је у чин генерала мајора. Због заслуга у служби, шеф КГБ-а у СССР-у Јуриј Андропов послао му је писмо захвале и вредан поклон.[25]

ГалеријаУреди

ИзвориУреди

  1. ^ „Heydar Aliyev biography”. Архивирано из оригинала на датум 2007-09-13. Приступљено 2007-08-11. 
  2. ^ The Two Faces of Azerbaijan’s Mr. Aliyev // The New York Times, JAN. 11, 2015
  3. ^ Hans Slomp. Europe, A Political Profile: An American Companion to European Politics: An American Companion to European Politics. ABC-CLIO, 2011. ISBN 0-313-39181-5, 9780313391811. P.672
  4. ^ FranCoise Companjen, Laszlo Maracz, Lia Versteegh. Exploring the Caucasus in the 21st Century: Essays on Culture, History and Politics in a Dynamic Context. Amsterdam University Press, 2011. ISBN 90-8964-183-1, 9789089641830. P.121
  5. ^ Thomas Goltz. Azerbaijan Diary: A Rogue Reporter’s Adventures in an Oil-Rich, War-Torn, Post-Soviet Republic. M.E. Sharpe, 1999. ISBN 0-7656-0244-X, 9780765602442. P.66
  6. ^ Elisabeth Precht. Azerbaijan In the Shadow of a Dictatorship //Jarl Hjalmarson Foundation, 2012
  7. ^ В турецком учебнике Гейдар Алиев представлен как диктатор Архивирано 2017-08-20 на сајту Wayback Machine // Сontact.az. 2013 Февраль 09 «В изданной в Турции учебнике „Конституционное права“ для студентов университетов бывший президент Азербайджана Гейдар Алиев назван „диктатором“» (copy)
  8. ^ Rise of Leader's Son Sharpens Azerbaijan's Identity Crisis // Washington Post. August 9, 2003
  9. ^ David J. Kramer and Richard Kauzlarich. It’s time for the United States to act on Azerbaijan // Washington Post, September 8, 2016
  10. ^ Svante E. Cornell Democratization Falters in Azerbaijan // Journal of Democracy 12.2 (2001) 118—131
  11. ^ Борисов Николай Александрович. Институционализация института президентства и перспективы консолидации политических режимов на постсоветском пространстве // «Полития».-2011.-№ 4(63).-С.93-103. «И хотя эта гипотеза ещё нуждается в дополнительной проверке, уместно предположить, что в этих государствах состоялась авторитарная консолидация, причем важнейшим её фактором был институт президентства и сами личности президентов (Сапармурат Ниязов, Эмомали Рахмон, Нурсултан Назарбаев, Гейдар Алиев)»
  12. ^ Encyclopædia Britannica. Heydar Aliyev.

    Azerbaijani politician who, was one of the most powerful men in Azerbaijan for more than 30 years, as deputy chairman (1964-67) and chairman (1967-69) of the regional KGB, as secretary (1969-87) of the Communist Party of Azerbaijan, and from 1993 as the repressive and autocratic president of independent Azerbaijan.

  13. ^ „Heidar Aliev, maestro of the Caucasus”. The Economist. 2000-08-31. ISSN 0013-0613. Приступљено 2017-09-03.  "There is stability, because Mr Aliev is an acute tactician who runs a heavy-handed police state. Opposition leaders who decline to be co-opted are in jail, in exile or bullied. Elections are rigged, the media muzzled."
  14. ^ Kucera, Joshua (2008-05-20). „Travels in the Former Soviet Union”. Slate (на језику: енглески). ISSN 1091-2339. Приступљено 2017-09-03. 
  15. ^ Aslanli, Araz. „AZERBAIJAN-RUSSIA RELATIONS: IS THE FOREIGN POLICY STRATEGY OF AZERBAIJAN CHANGING?” (PDF). 
  16. ^ „why-so-much-stability-an-overview-of-the-azerbaijani-political-system” (PDF). 
  17. ^ Речь Президента Азербайджана Гейдара Алиева на церемонии открытия памятника гениальному русскому поэту А.С.Пушкину (na ruskom). Хејдар Алијев irsi, 9. travnja 2000. Pristupljeno 2. svibnja 2014.
  18. ^ De Wall, 2004., str. 306.
  19. ^ Ahundova, 2007., str. 19. - 29.
  20. ^ Gusman, 2005., str. 95.
  21. ^ а б Hajdar Alirza oglu Alijev - Nacionalni vođa azerbajdžanskog naroda. Хејдар Алијев irsi. Pristupljeno 2. 5. 2014.
  22. ^ а б в Altstadt, 1992., str. 177.
  23. ^ а б в г Алиев, Гейдар (na ruskom). Lenta. Pristupljeno 8. 5. 2014.
  24. ^ Алиев Гейдар Алиевич (Алиев Гейдар Алирза-оглу) (na ruskom). Kommersant, 15. 12. 2003. Pristupljeno 8. 5. 2014.
  25. ^ а б в г д ђ е Heads of special services of Azerbaijan: Aliyev Heydar Alirza ogly: June, 1967 – July, 1969 Архивирано на сајту Wayback Machine (8. мај 2014) (na engleskom). Ministarstvo nacionalne sigurnosti Republike Azerbajdžan. Pristupljeno 8. 5. 2014.
  26. ^ Гейдар Алиев – архитектор современного Азербайджана ("Твой выходной") (na ruskom). Golos Rossii, 12. 5. 2013. Pristupljeno 8. 5. 2014.
  27. ^ Mihail Makejev: "Филипп Борков или диверсионный характер "холодной войны"", КТО есть КТО (na ruskom), br. 6 (15). Ruski biografski institut, Moskva, 1999. Pristupljeno 8. 5. 2014.
  28. ^ Altstadt, 1992., str. 177. - 178.
  29. ^ Altstadt, 1992., str. 178.

Спољашње везеУреди


Претходник:
Абулфаз Елчибеј
Председник Азербејџана
1993—2003.
Наследник:
Илхам Алијев