Црква Светог Луке у Котору
Црква Светог Луке у Котору је православни храм који припада Митрополији црногорско-приморској, Српске православне цркве. Налази се у Старом граду у Котору, на Тргу Светог Луке.[1]
| Црква Светог Луке у Котору | |
|---|---|
 | |
| Основни подаци | |
| Тип | Православна |
| Епархија | Митрополија црногорско-приморска |
| Оснивање | 1195 |
| Посвећен | Свети Лука |
| Место | Котор |
| Држава | Црна Гора |
Историја
уреди
Црква је саграђена 1195. године као православна црква, у време владавине српске династије Немањића и једна је од најстаријих у Котору. Према сачуваном ктиторском натпису на западној фасади, цркву је подигао Мауро Кацафранги са својом женом Боном. Натпис сведочи да је црква подигнута у доба великог жупана Немање и његовог сина Вукана, краља Дукље, Далмације, Травуније, Топлице и Хвосна.
Убрзо након изградње је црква осликана фрескама од којих су остали само мали фрагменти на јужном зиду.[2]
У периоду док је Котор био под влашћу Млетачке републике, црква је била римокатоличка. Средином 17. вијека црква је враћена православцима, али је задржан римокатолички олтар на јужном зиду, па се једно време служила и литургија и миса. Због тога данас можете чути да је то црква са два олтара, иако је још 1810. године Наполеонова власт уклонила латинске олтаре из свих православних цркава, па и из цркве Св. Луке, од када је она само православна. Пред
Млетачки которски провидур је у Котору, 27. децембра 1768., написао извештај о стању православне цркве у тој крајини. У том документу спомиње српски језик, народ српски, грчки закон (православље), а храм Светог Луке у Котору назива српском црквом: Почињући од града (Котора), у њему се налази једина црква Св. Луке, у којој се сваки дан свршава правило у србскоме језику... Народ србски грчкога закона у Котору... Четири су тутора речене србске цркве, два грађанина и два из Грбља... [3]
За време аустријске власти припадала је Далматинској епархији, а након преуређења црквене управе (1870) припала је новоствореној Бококоторској епархији, у чијем је саставу остала све до 1931. године, када је та епархија укључена у састав Митрополије црногорско-приморске.
Црква Свеог Луке је једна од ретких грађевина која није претрпела значајна оштећења приликом земљотреса у Котору 1979. године.
Као посебне реликвије у цркви се чувају честице моштију Св. Луке, Петозарних мученика и Свете Варваре.
У склопу цркве је у 18. вијеку дозидана капела Светог Спиридона Чудотворца и у обе цркве се редовно врше службе.
Архитектура
уредиЦрква је грађена у византијско-романичком стилу и представља једнобродну грађевину са куполом кружне основе, полукружном апсидом. Карактерише је основа сажетог уписаног крста. Иконостас је дело Димитрија Даскала родоначелника бококоторске сликарске школе Рафаиловић из XVII века.У северну фасаду цркве је у XVIII веку уграђена капела Светог Спиридона.
Под ове цркве је направљен од 17 надгробних плоча. Некада је око цркве било гробље, али је за време аустроугарске владавине измештено ван града.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Кораћ 1997, стр. 63-71.
- ^ „Црква Светог Луке”. Невалидан унос
|dead-url=live(помоћ) - ^ Србско-далматински магазин. Задар. 1868. стр. 132.
Литература
уреди- Благојевић, Милош (2006). „Титуле принчева из куће Немањића у XII и XIII веку”. Манастир Морача. Београд: Балканолошки институт. стр. 33—44.
- Благојевић, Милош (2011). „Немањићи и државност Дукље-Зете-Црне Горе” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 83: 7—24.
- Божић, Иван (1950). „О положају Зете у држави Немањића”. Историски гласник. 3 (1-2): 97—122.
- Бубало, Ђорђе (2011). „Титуле Вукана Немањића и традиција Дукљанског краљевства”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 79—93.
- Бубало, Ђорђе (2016). Српска земља и поморска у доба владавине Немањића. 1. Београд: Филип Вишњић.
- Калић, Јованка (1981). „Борбе и тековине великог жупана Стефана Немање”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 251—262.
- Ковачевић, Јован (1955). „Традиција о Дукљанском краљевству код Немањића”. Историски часопис. 5: 291—294.
- Коматина, Ивана (2016). Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века. Београд: Историјски институт.
- Кораћ, Војислав (1997). „Црква Св. Луке: Структура, облици, стил”. Црква Светог Луке кроз вјекове: Зборник радова. Котор: Српска православна црквена општина. стр. 63—71.
- Милановић, Весна (1997). „Култ и иконографија светог Луке у православљу до средине XV века”. Црква Светог Луке кроз вјекове: Зборник радова. Котор: Српска православна црквена општина. стр. 73—105.
- Мишић, Синиша (2011). „Топлица у титули великог кнеза Вукана Немањића”. Стефан Немања и Топлица (тематски зборник). Ниш: Центар за црквене студије. стр. 19—25.
- Порчић, Небојша (2020). „Вукан Немањић - крунисани и миропомазани краљ?”. Стефан Првовенчани и његово доба. Београд: Историјски институт. стр. 63—80.
- Радовић, Амфилохије (1997). „Бенедиктинска и светосавска традиција у Приморју”. Црква Светог Луке кроз вјекове: Зборник радова. Котор: Српска православна црквена општина. стр. 271—278.
- Синдик, Душан И. (1997). „О политичким и друштвеним приликама у Котору крајем XІІ века”. Црква Светог Луке кроз вјекове: Зборник радова. Котор: Српска православна црквена општина. стр. 13—21.
- Томовић, Гордана (1997). „Натпис на цркви Светога Луке у Котору из 1195. године”. Црква Светог Луке кроз вјекове: Зборник радова. Котор: Српска православна црквена општина. стр. 23—32.
- Тошић, Ђуро (2003). „Српске приморске земље (Зета и Травунија) у XIII вијеку”. Краљ Владислав и Србија XIII века. Београд: Историјски институт. стр. 63—72.
- Ћирковић, Сима (1970). „Зета у држави Немањића” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (1). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 3—93.
- Ћирковић, Сима (1981). „Унутрашње и спољне кризе у време Немањиних наследника”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 263—272.
- Ћирковић, Сима (1997). „Парница о цркви светог Луке у Котору”. Црква Светог Луке кроз вјекове: Зборник радова. Котор: Српска православна црквена општина. стр. 127—138.