Црногорски говори српског језика

Црногорски говори српског језика су говори, односно субдијалекти српског језика који се говоре на подручју Црне Горе. Иако припадају различитим дијалектима, зетско-рашком и источно-херцеговачком, субдијалекти српског језика на подручју Црне Горе чине јединствену демолингвистичку категорију, засновану на територијалном принципу. Сви говори српског језика на подручју Црне Горе припадају штокавском наречју и ијекавском изговору.[1][2]

За друге употребе, погледајте Црногорски говори (вишезначна одредница).

Овим субдијалектима говоре Срби у Црној Гори, као и они етнички Црногорци који се још увијек изјашњавају као говорници српског језика. Насупрот њима, поборници црногорског језика инсистирају на етнолингвистичкој посебности свог језика,[3] који је заснован првенствено на говорима, односно субдијалектима са подручја Старе Црне Горе, тако да је њихов црногорски језик по својим својствима знатно ужи у односу на укупан корпус који чине сви црногорски говори српског језика.

У склопу проучавања црногорских говора српског језика, истраживачи су вршили различите подјеле и груписања према локалним језичким особинама појединих говора, односно субдијалеката,[4][5] тако да се у лингвистичкој литератури срећу различити називи за поједине субдијалекте, који су најчешће именовани према обласним или традиционалним племенским називима.

Према подјели српског лингвисте Милоша Окуке, говори српског језика на подручју Црне Горе су: цетињско-барски, бјелопавлићко-васојевићки, озринићко-броћански (припадају зетско-рашком дијалекту) и западно-црногорски (припада источно-херцеговачком дијалекту).[6]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Ивић 1956.
  2. ^ Миловић 1984.
  3. ^ Шћепановић 2017, стр. 105-130.
  4. ^ Ивић 1984, стр. 31-47.
  5. ^ Ивић 1991, стр. 250-255.
  6. ^ Okuka 2008, стр. 73-75, 183-185.

ЛитератураУреди