Шлагер
Шлагер (од нем. Schlager, од нем. Schlag — „удар”, уп. енгл. hit) је термин за стил или врсту забавне музике.[2] Настао у првој половини 20. века, имао је знатан утицај на забавну музику. Шлагери су популарне вокалне композиције са једноставном инструменталном пратњом. Шлагери су били популарне арије и песме из оперета извођене ван музичке сцене. Касније настају и оригиналне композиције. Отуда и израз шлагер (немачки Schlag-удар), што значи песма чија мелодија брзо, „на препад“, осваја љубитеље забавне музике, претежно омладину.[3]
| Шлагер | |
|---|---|
| Стилско порекло | Оригинал Накнадно: |
| Културолошко порекло | 1950-те, Западна Немачкиа,[1] Источна Немачкиа и Аустрија |
| Поджанрови | |
| Плесни бенд | |
| Регионалне сцене | |
| Музика Немачке | |
У Југославији су шлагери били веома популарни у периоду од 1960. до 1990. године. У то време је био веома познат музички фестивал Ваш шлагер сезоне у Сарајеву.
Шлагер је позајмљеница из немачког. Дошао је и на неке друге језике (као што су дански, норвешки, шведски, холандски, чешки, мађарски, литвански, летонски, естонски, српски, турски, руски,[4] хебрејски и румунски,[5] на пример), где задржао је значење „(музичког) хита”. Стил је често био заступљен на такмичењу за песму Евровизије[6][7][8] и популаран је од почетка такмичења 1956. године,[2] иако га постепено замењују други стилови поп музике.
Централна Европа
уредиКорени немачког шлагера су стари. Првобитно је то значило погодити или ударити. Прва употреба речи примењена на музику, у њеном првобитном значењу, била је у критици уводне вечери у новинама Виенер Фремден-Блатт 17. фебруара 1867. о Плавом Дунаву од Јохана Штрауса Млађег.[9] Један од предака шлагер музике у њеном садашњем значењу може бити оперета, која је била веома популарна почетком двадесетог века. Током 1920-их и 1930-их, Comedian Harmonists и Руди Шурике су поставили темеље за ову нову музику.[10] Познати шлагер певачи 1950-их и раних 1960-их су Лале Андерсен, Фреди Квин, Иво Робић, Герхард Вендланд, Катарина Валенте, Маргот Ескенс и Кони Фробос . Шлагер је достигао врхунац популарности у Немачкој и Аустрији 1960-их (са Питером Александром и Ројем Блеком ) и почетком 1970-их. Од средине 1990-их до раних 2000-их, шлагер је такође доживео опсежно оживљавање у Немачкој од стране, на пример, Гилда Хорна,[2] Дитера Томаса Куна, Мишел и Петра Перле. Плесни клубови би свирали низ наслова шлагера током вечери, а формирани су и бројни нови бендови специјализовани за шлагер верзије 1970-их и новији материјал.
У Хамбургу 2010-их, обожаватељи шлагера су се и даље окупљали сваке године на стотине хиљада,[11] обучени у одећу из 1970-их за уличне параде под називом „Schlager Move“. Ознака Schlager Move се такође користи за низ мањих музичких журки у неколико већих немачких градова током целе године.[12] (Овај препород се понекад повезује са кичем и кампом.)
Немци виде шлагер као своју кантри музику, а америчка кантри и тексашко-мексичка музика су главни елементи у култури шлагера. („Is this the way to Amarillo (Да ли је ово пут за Амарило)“ се редовно пушта у шлагер контексту, обично у оригиналу на енглеском језику.)
Стилски, шлагер наставља да утиче на немачки „парти поп“ или „парти-шлагер“ (нпр. „Лајла“, 2022):[13] то јест, музика која се најчешће чује у скијалишним баровима и масовним дискотекама Мајорка. Савремени шлагер се често меша са забавном музиком. Ако није део ироничног оживљавања кича, укус за оба музичка стила се обично повезује са народним пабовима, сајмовима забаве и просторима за куглање. На енглеском говорном подручју, најпопуларнија група која је укључила елементе шлагера у свој стил је вероватно ABBA, бенд који је комбиновао традиционалну шведску музику, шлагер и поп-рок да би створио сопствени звук.[14]
Између 1975. и 1981. шлагер у немачком стилу постао је диско оријентисан, на много начина стапајући се са матичном диско музиком тог времена. Певачи као што је Маријан Розенберг снимили су шлагере и диско хитове. Песма „Москва“ немачког бенда Џингис Кан била је једна од најранијих модерних плесних шлагера, која је поново показала како се шлагер из 1970-их и раних 1980-их спојио са матичном диско и евродиско музиком. Џингис Кан, који је првенствено био евродиско бенд, такође је свирао шлагере под утицајем дискотека.[15][16]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Creekmur, Corey K., and Linda Y. Mokdad. The International Film Musical. Edinburgh University Press, 2012.
- ^ а б в Raykoff & Deam Tobin 2007, стр. 37–58
- ^ „Zabavna muzika- istorija”. sites.google.com. Архивирано из оригинала 29. 10. 2020. г. Приступљено 24. 1. 2019. Историја забавне музике
- ^ Шлягер (Shlyager) in the Great Soviet Encyclopedia, 1969–1978 (in Russian)
- ^ „Dexonline”. Dexonline.ro. Приступљено 8. 7. 2018.
- ^ Jaquin, Patrick (1. 12. 2004). „Eurovision's Golden Jubilee”. European Broadcasting Union. Архивирано из оригинала 11. 8. 2004. г. Приступљено 18. 7. 2009.
- ^ „Eurovision: About us – who we are”. Eurovision Song Contest. Приступљено 28. 6. 2020.
- ^ Sommerlad, Joe (18. 5. 2019). „Eurovision 2019: What exactly is the point of the annual song contest and how did it begin?”. The Independent. Приступљено 27. 6. 2020.
- ^ Norbert Linke. Musik erobert die Welt. Wie die Wiener Familie Strauß die „Unterhaltungsmusik“ revolutionierte. стр. 204. ISBN 3-7008-0361-3.. Herold, Wien 1987, .
- ^ Alsmann, Götz (8. 5. 2008). „Der Schlager hat sich selbst entmannt”. Der Spiegel (на језику: немачки). Приступљено 26. 9. 2015.
- ^ „"Schlagermove" - Atlantic Alliance”. Archive.today. 21. 7. 2012. Архивирано из оригинала 21. 7. 2012. г. Приступљено 20. 11. 2018.
- ^ „Schlagermove - Home”. Schlagermove.de. Приступљено 8. 7. 2018.
- ^ Koch, Tanit; mattwithers (2022-07-27). „Germansplaining: The song of the silly season”. The New European (на језику: енглески). Приступљено 2022-10-10.
- ^ Harrison, A., "Why are ABBA so popular?," BBC Online, 21 October 2014. Retrieved 5 August 2022.
- ^ „Dschinghis Khan: Deutscher Mongolen-Pop beim ESC”. Eurovision Song Contest. Приступљено 24. 1. 2022.
- ^ „Talent in Germany 82: Bringing Home”. Billboard. 26. 12. 1981. Приступљено 13. 1. 2017.
Литература
уреди- Raykoff, Ivan; Deam Tobin, Robert (2007). A Song for Europe: Popular Music and Politics in the Eurovision Song Contest. London England and Burlington, Vt. USA: Ashgate Publishing, Ltd. стр. 37—58. ISBN 9780754658795.
- T.W. Adorno with G. Simpson: 'On Popular Music', Studies in Philosophy and Social Science, ix (1941), 17–48
- D. Brackett: Interpreting Popular Music (Cambridge, 1995)
- Brøvig-Hanssen, Ragnhild & Danielsen, Anne (2016). Digital Signatures: The Impact of Digitization on Popular Music Sound. MIT Press. ISBN 9780262034142
- Larry Freeman. The Melody Lingers on: 50 Years of Popular Song (Watkins Glen, N.Y.: Century House, 1951). 212 p. N.B..: Includes a chronology, "50 Years of Song Hits", on p. 193-215.
- P. Gammond: The Oxford Companion to Popular Music (Oxford, 1991)
- Haddix, Chuck. Rags to Be-bop: the Sounds of Kansas City Music, 1890-1945. [Text by] Chuck Haddix (Kansas City, Mo.: University of Missouri at Kansas City, University Libraries, Marr Sound Archives, 1991). Without ISBN
- P. Hardy and D. Laing: The Faber Companion to 20th-Century Popular Music (London, 1990/R)
- R. Iwaschkin: Popular Music: a Reference Guide (New York, 1986)
- J. Kotarba, B. Merrill, J. P. Williams, & P. Vannini Understanding Society through Popular Music. NY:Routledge, 2013 (second ed.) ISBN 9780415 641951
- Larkin, Colin. The Encyclopedia of Popular Music. ISBN 9780195313734.. Oxford University Press, 2006 (10 volumes)
- R. Middleton: Studying Popular Music (Milton Keynes, 1990)
- Moore, Allan F., ed. (2003). Analyzing popular music. Cambridge University Press..
- M. Sorce Keller: "Continuing Opera with Other Means: Opera, Neapolitan song, and popular music among Italian immigrants overseas", Forum Italicum, Vol. XLIX(2015), No 3, 1- 20.
- Arnold, Denis (1983). The New Oxford Companion Music, Volume 1: A-J. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-311316-9.
- Arnold, Denis (1983). The New Oxford Companion to Music, Volume 2: K-Z. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-311316-9.
- Philip Tagg (1982). „Analysing popular music: theory, method and practice” (PDF). Popular Music. 2: 37—67. CiteSeerX 10.1.1.628.7469
. S2CID 35426157. doi:10.1017/S0261143000001227. Архивирано (PDF) из оригинала 2019-04-12. г. Приступљено 2018-10-13. - Lashua, Brett (2014). Sounds and the City: Popular Music, Place and Globalization. Basingstoke: Palgrave Macmillan. ISBN 9781137283115.
- Furlong, Andy (2013). Youth Studies: An Introduction. London: Routledge. ISBN 9780203862094.
- Christgau, Robert (1984). „Popular Music”. Ур.: Halsey, William Darrach. Collier's Encyclopedia. Архивирано из оригинала 20. 6. 2020. г. Приступљено 19. 6. 2020 — преко robertchristgau.com.
- Middleton, Richard; Manuel, Peter (2001). „Popular Music”. Grove Music Online. Oxford Index. стр. 30. ISBN 9781561592630.
- Middleton, Richard (1990). Studying Popular Music. Philadelphia: Open University Press. ISBN 978-0335152759.
- BALLANTINE, CHRISTOPHER (17. 4. 2020). „Against Populism: Music, Classification, Genre”. Twentieth-Century Music. Cambridge University Press (CUP). 17 (2): 247—267. ISSN 1478-5722. S2CID 218800213. doi:10.1017/s1478572220000043.
- Stephen L. Betts, Jon Freeman; Betts, Stephen L.; Freeman, Jon (2. 7. 2019). „10 Essential Reggae Covers of Country Classics”. Rolling Stone. Приступљено 28. 8. 2022.
- Lang, Pippa (2015). „Do Problem Music Subcultures [Heavy Metal & Hip-Hop] Cause Deviant Behaviour?”. Unpublished. doi:10.13140/RG.2.2.20835.60967. Приступљено 28. 8. 2022.
- Eisentraut, Jochen (2012). The Accessibility of Music: Participation, Reception and Contact. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9781139616294.
- Law, Wing-Wah; Ho, Wai-Chung (2015-08-01). „Popular music and school music education: Chinese students' preferences and dilemmas in Shanghai, China”. International Journal of Music Education. 33 (3): 304—324. ISSN 0255-7614. S2CID 55980020. doi:10.1177/0255761415569115. hdl:10722/229528 .
- Christgau, Robert (1981). „The Guide”. Christgau's Record Guide: Rock Albums of the Seventies. Ticknor & Fields. ISBN 0899190251. Архивирано из оригинала 30. 3. 2019. г. Приступљено 30. 3. 2019 — преко robertchristgau.com.
- Christgau, Robert (1981). „The Decade”. Christgau's Record Guide: Rock Albums of the Seventies. Ticknor & Fields. ISBN 0899190251. Приступљено 6. 4. 2019 — преко robertchristgau.com.
- Middleton, Richard (1990). Studying Popular Music. Philadelphia: Open University Press. стр. 46. ISBN 978-0335152759.
- Sadie, Stanley, ур. (2001). „Popular Music: Form”. The New Grove Dictionary of Music and Musicians. 20. New York: Grove. стр. 142—144. ISBN 978-0333608005.
- Christgau, Robert (1981). „The Decade”. Christgau's Record Guide: Rock Albums of the Seventies. Ticknor & Fields. ISBN 0899190251. Архивирано из оригинала 2. 4. 2019. г. Приступљено 6. 4. 2019 — преко robertchristgau.com.
- Napier, Kathleen; Shamir, Leor (2018). „Quantitative Sentiment Analysis of Lyrics in Popular Music”. Journal of Popular Music Studies. 30 (4): 161—176. S2CID 116615809. doi:10.1525/jpms.2018.300411. Архивирано из оригинала 5. 5. 2019. г. Приступљено 7. 4. 2019.
