Апсолутна монархија
Апсолутна или апсолутистичка монархија је облик власти који се у Европи јавио у Француској у 17. веку за време Луја XIV, који је рекао: „Држава, то сам ја“.[1][2] Сматра се да су идеје о апсолутизму настале од првих француских кардинала (премијера) Ришељеа и Мазарена.[3]
Државе са полупредсједничким системом.
Парламентарне републике са извршним предсједништвом бираним у парламенту.
Парламентарна република са церемонијалним предсједником, гдје предсједник владе представља извршну власт.
Уставне монархије у којима извршну власт припада монарху, а обично је врши предсједник владе.
Уставне монархије, које имају одвојеног шефа владе али краљевска породица држи политичку моћ.
Апсолутне монархије.
Једнопартијске државе.
Војне диктатуре.
Владар има апсолутну власт, а влада уз помоћ бирократског апарата (моћ пера) - чиновници и уз помоћ репресивног апарата (моћ мача) - полиција и војска. Владар је био потпуно заштићен и подржаван и имао је своју армију. Позната апсолутистичка монархија била је и Шпанија, којом је управљао Карло I који је говорио да у његовој земљи "сунце никада не залази" јер је он био цар Светог римског царства и Шпаније. Његов наследник, Филип II, организовао је бројне војне походе и живео раскошним животом.
Последња апсолутна монархија у Европи, не рачунајући Ватикан, је била Краљевина Југославија за време краљеве диктатуре од 1929. године до формирања Септембарског устава 1931. године, а може се и рећи да је данас Лихтенштај апсолутна монархија јер је 2003. године на референдуму већина је гласала да се кнезу да већа "иницијатива" односно да се принц де факто прогласи апсолутним монархом те земље како преноси ВВС. Венецијанска комисија Европског Савета је 2012. године рекао како то не потпада под евопске стандарде демократије. Просвећени апсолутизам долази до изражаја у Аустрији (Марија Терезија). Војна апсолутна монархија долази до изражаја у Османском цартсву што је уједно и прва и последња таква европска апсолутна монархија.[4][5][6][7]
Савремени трендови уреди
Многе нације које су раније имале апсолутне монархије, као што су Јордан, Кувајт и Мароко, кренуле су ка уставној монархији. Међутим, у овим случајевима монарх и даље задржава огромну моћ, чак и до те мере да се по неким мерама утицај парламента на политички живот сматра занемарљивим.[а][9][10]
У Бутану је влада прешла са апсолутне монархије на уставну монархију након планираних парламентарних избора за Чогду 2003. и избора Народне скупштине 2008. године.
Непал је имао неколико промена између уставне владавине и директне владавине у вези са Грађанским ратом у Непалу, Маоистичком побуном и Непалским краљевским масакром 2001. године, при чему је Непалска монархија укинута 28. маја 2008. године.[11]
У Тонги, краљ је имао већину контроле у Законодавној скупштини до 2010. године.[12]
Лихтенштајн је кренуо ка проширењу моћи монарха: принцу од Лихтенштајна су дата проширена овлашћења након референдума о изменама и допунама Устава Лихтенштајна 2003. године, због чега је Би-Би-Си описао принца као „поново апсолутног монарха“.[13]
Наука уреди
Постоје прилично различита мишљења историчара о размерама апсолутизма међу европским монарсима. Неки, попут Перија Андерсона, тврде да је подоста монарха постигло нивое апсолутистичке контроле над својим државама, док историчари као што је Роџер Метам оспоравају сам концепт апсолутизма.[14] Уопштено говорећи, историчари који се не слажу са називом апсолутизам тврде да већина монарха означених као апсолутистички није имала већу моћ над својим поданицима него било који други неапсолутистички владар, и ови историчари имају тенденцију да наглашавају разлике између апсолутистичке реторике монарха и стварне ефективне употребе моћи ових апсолутних монарха. Ренесансни историчар Вилијам Бузма сажео је ову контрадикцију:
Ништа тако јасно не указује на границе краљевске моћи као чињеница да су владе стално биле у финансијским проблемима, неспособне да искористе богатство оних који су у стању да плате, и склоне изазивању скупих побуна кад год би покушале да остваре адекватан приход.[15]
— Вилијам Бузма
Антропологија, социологија и етологија, као и разне друге дисциплине, попут политичких наука, покушавају да објасне успон апсолутне монархије у распону од екстраполације уопште, до одређених марксистичких објашњења у смислу класне борбе као основне динамике људског историјског развоја уопште и специфично апсолутне монархије.
У 17. веку, француски правни теоретичар Жан Домат бранио је концепт апсолутне монархије у делима као што су „О друштвеном поретку и апсолутној монархији“, наводећи апсолутну монархију као очување природног поретка како је Бог намеравао.[16] Друге интелектуалне фигуре које су подржавале апсолутну монархију су Томас Хобс и Чарлс Морас.
Напомене уреди
- ^ „Сматра се да је до 1985. законодавна власт постала чвршће успостављена и препозната као тело у којем се угледници који представљају аутентичне снаге у политичком спектру могу бавити националним питањима и проблемима. Али није стекала стварну аутономију нити директну улогу у обликовању владиних политика.“ [...] „Упркос својој формално дефинисаној улози у доношењу закона и буџетским процесима, парламент се није успоставио као независна грана владе, због ограничења његове уставне власти и доминирајућег утицаја краља. Чињеница да је краљ могао да управља током дугим периода путем захира након распуштања законодавног тела додатно је наглашавала маргиналност већа.” — J.R. Tartter (1986)[8]
Референце уреди
- ^ Goldie, Mark; Wokler, Robert (2006-08-31). „Philosophical kingship and enlightened despotism”. The Cambridge History of Eighteenth-Century Political Thought. Cambridge University Press. стр. 523. ISBN 9780521374224. Приступљено 13. 1. 2016.
- ^ Leopardi, Giacomo (2013) [original 1898]. Zibaldone. Farrar Straus Giroux. стр. 1438. ISBN 978-0374296827.
- ^ Harris, Nathanial (2009). Systems of Government Monarchy (на језику: енглески). Evans Brothers. ISBN 978-0-237-53932-0.
- ^ Stephens, Michael (2013-01-07). „Qatar: regional backwater to global player”. BBC News.
- ^ „Q&A: Elections to Oman's Consultative Council”. BBC News. 2011-10-13.
- ^ „Swaziland profile”. BBC News. 2018-09-03.
- ^ „State Departments”. www.vaticanstate.va. Архивирано из оригинала 2020-04-11. г. Приступљено 2019-09-21.
- ^ Tartter, Jean R. (1986). „Government and politics”. Ур.: Nelson, Harold D. Morocco, a country study. Area Handbook. Foreign Area Studies: The American University. стр. 246—247. OCLC 12749718.
- ^ Tusalem, Rollin F. (16. 9. 2021). „Bringing the legislature back in: Examining the structural effects of national legislatures on effective democratic governance”. Government and Opposition (на језику: енглески). 58 (2): 291—315. ISSN 0017-257X. doi:10.1017/gov.2021.32.
- ^ Rafayah, Shakir (29. 1. 2022). „What role for political parties in Jordan?”. Arab Weekly (на језику: енглески). Приступљено 25. 3. 2022.
- ^ Sharma, Gopal (2008-05-29). „Nepal abolishes centuries-old Hindu monarchy”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-01.
- ^ Constitution of Tonga Архивирано 2008-11-19 на сајту Wayback Machine, s. 61
- ^ „Liechtenstein prince wins powers”. BBC News. 2003-03-16. Приступљено 2015-10-26.
- ^ Mettam, Roger. Power and Faction in Louis XIV's France, 1991.
- ^ Bouwsma, William J., in Kimmel, Michael S. Absolutism and Its Discontents: State and Society in Seventeenth-Century France and England. New Brunswick, NJ: Transaction Books, 1988, 15
- ^ Domat, Jean (18. 4. 2009). „On Defense of Absolute Monarchy”. Cornell College Student Symposium. Mount Vernon, IA: Cornell College. Архивирано из оригинала 28. 10. 2020. г. Приступљено 13. 04. 2023.
Литература уреди
- Goldie, Mark; Wokler, Robert (2006-08-31). „Philosophical kingship and enlightened despotism”. The Cambridge History of Eighteenth-Century Political Thought. Cambridge University Press. стр. 523. ISBN 9780521374224. Приступљено 13. 1. 2016.
- Leopardi, Giacomo (2013) [original 1898]. Zibaldone. Farrar Straus Giroux. стр. 1438. ISBN 978-0374296827.
- Anderson, Perry. (1961, 1974). Lineages of the Absolutist State. London: Verso.
- Beloff, Max. The Age of Absolutism 1660-1815.
- Blum, Jerome, et al. (1970). The European World, vol 1, pp 267–466.
- Blum, Jerome, et al. (1951). Lord and Peasant in Russia from the Ninth to the Nineteenth Century. Princeton, NJ: Princeton University Press.
- Kimmel, Michael S. (1988). Absolutism and Its Discontents: State and society in seventeenth-century France and England. New Brunswick, NJ: Transaction Books.
- Méttam, Roger. (1988). Power and Faction in Louis XIV's France. New York: Blackwell Publishers.
- Miller, John (ed.) (1990). Absolutism in Seventeenth-Century Europe. New York: Palgrave Macmillan.
- Wilson, Peter H. (2000). Absolutism in Central Europe. New York: Routledge.
- Zmohra, Hillay. (2001). Monarchy, Aristocracy, and the State in Europe – 1300–1800. New York: Routledge.
- „Bahrain Protests: Police Break Up Pearl Square Crowd”. BBC News. 17. 2. 2011. Архивирано из оригинала 5. 4. 2011. г. Приступљено 15. 4. 2011.
- „Bahrain Activists in 'Day of Rage”. Al Jazeera. 14. 2. 2011. Архивирано из оригинала 10. 4. 2011. г. Приступљено 20. 9. 2011.
- „Tyrant”. Encyclopedia of Diderot & d'Alembert – Collaborative Translation Project. 2009-11-06. Приступљено 1. 4. 2015. „[...] today by tyrant one understands, not only a usurper of sovereign power, but even a legitimate sovereign who abuses his power in order to violate the law, to oppress his people, and to make his subjects the victims of his passions and unjust desires, which he substitutes for laws.”
- „tyrant | Definition & Facts”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2019-10-13.
- „Constitutional Rights Foundation”. www.crf-usa.org. Приступљено 2023-01-24.
- „The Internet Classics Archive | Politics by Aristotle”. classics.mit.edu. Приступљено 2019-05-21.
- „The Republic, by Plato”. Приступљено 2019-05-21 — преко Project Gutenberg.
- „Tyrant”. The Encyclopedia of Diderot & d'Alembert Collaborative Translation Project. Translated by Thomas Zemanek. Ann Arbor: Michigan Publishing, University of Michigan Library, 2009 (Translation of "Tyran", Encyclopédie Ou Dictionnaire Raisonné des Sciences, des Arts et des Métiers, Vol. 16. Paris, 1765). 6. 11. 2009. hdl:2027/spo.did2222.0001.238. „[...] today by tyrant one understands, not only a usurper of sovereign power, but even a legitimate sovereign who abuses his power in order to violate the law, to oppress his people, and to make his subjects the victims of his passions and unjust desires, which he substitutes for laws.”
- Roberts, J.W., ур. (2005). „tyranny”. The Oxford dictionary of the classical world. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280146-3.
- Langer, William L., ур. (1948). An Encyclopedia of World History. Boston: Houghton Mifflin. стр. 48.
- Freeman, Charles (1999). The Greek achievement: the foundation of the Western world. New York: Viking. стр. 72–73, 99–100. ISBN 978-0670-885152.
- Durant, Will (1939). The Life of Greece
. New York: Simon & Schuster. - Beard, Mary (2015). SPQR – A History of Ancient Rome. New York: Liveright. стр. 393, 421–428. ISBN 978-0-87140-423-7.
- Ryan, Alan (2012). On politics: a history of political thought from Herodotus to the present. New York: Liveright. ISBN 978-0-87140-465-7.
- Kagan, Donald (1998). Pericles of Athens and the Birth of Democracy (на језику: енглески). Simon and Schuster. стр. 250. ISBN 9780684863955. Приступљено 8. 12. 2020.
- Adler, Mortimer J., ур. (1952). „95: Tyranny”. Great Books of the Western World. 3: The Great Ideas: II. Chicago: Encyclopedia Britannica.
- Strauss, Leo (2014-07-04). Thoughts on Machiavelli (на језику: енглески). University of Chicago Press. ISBN 9780226230979.
- Mansfield, Harvey C. (1998-02-25). Machiavelli's Virtue (на језику: енглески). University of Chicago Press. ISBN 9780226503721.
