Надвојвода Карло од Аустрије
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Надвојвода Карло од Аустрије, војвода од Тешена (нем. Erzherzog Karl von Österreich, Herzog von Teschen), такође познат и као Карло од Аустрије-Тешена (нем. Karl von Österreich-Teschen; Фиренца, 5. септембар 1771 — Беч, 30. април 1847. Беч) је био син цара Леополда II (1747—1792) и Марије Лујзе. Био је млађи брат цара Фрање II. Иако је био епилептичар, постао је чувени војсковођа и реформатор аустријске војске. Био је први војсковођа, који је победио Наполеона у равноправној бици.
Надвојвода Карло од Аустрије | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 5. септембар 1771. |
| Место рођења | Фиренца Велико војводство Тоскана |
| Датум смрти | 30. април 1847. (75 год.) |
| Место смрти | Беч Аустријско царство |
| Супружник | Хенријета од Насау-Вајлбурга |
| Деца | Марија Тереза, краљица Две Сицилије, Алберт, војвода од Тешена, Карл Фердинанд од Аустрије, Archduke Wilhelm Franz of Austria, Archduke Friedrich of Austria, Maria Karoline of Austria |
| Родитељи | Леополд II, цар Светог римског царства Марија Лујза Шпанска |
| Родитељи | Леополд II, цар Светог римског царства Марија Лујза Шпанска |
| Династија | Лорена |
| Претходник | Алберт Казимир, војвода од Тешена |
| Наследник | Алберт, војвода од Тешена |
| Војна каријера | |
| Служба | 1792–1809 |
| Чин | фелдмаршал-лајтнант |
Младост и рана каријера уреди
Његов отац аустријски цар Леополд II је дозволио да Карло одраста код тетке Марије Кристине од Аустрије и њеног мужа Алберта од Сакса-Тешена. Тетка није имала властите деце. Младост је провео у Тоскани, Бечу и Аустријској Низоземској, где је и започео војну каријеру у рату против револуционарне Француске. Командовао је бригадом у бици код Жемапа, а током 1793. истакао се у бици код Алденховена и бици код Нервиндена. Тада је 1793. постао намесник у Белгији и добио је високи чин. Учествовао је и у бици код Флера. На Рајни је служио 1795, а 1796. поверена му је главна команда над аустријским снагама на Рајни. Његово вођење операција 1796. против француске војске под командом Жана Журдана и Жана Мороа показало је да је један од највећих генерала у Европи. Победио је Журдана у биткама код Амберга и Вирцбурга и протерао га преко Рајне. Затим се преусмерио на Мороову армију, коју је победио и истиснуо из Немачке.
Наполеонски ратови уреди
Послали су га 1797. у Италију да ухапси победничкога генерала Наполеона Бонапарту, али тада је Карло командовао повлачењем Аустријанаца. Поново је 1799. учествовао у борбама против Журдана, кога је победио код Остераха и Штокаша. Успешан је био при инвазији Швајцарске, када је победио Андреа Масену у Првој бици код Цириха. После тога се вратио у Немачку и потиснуо је Французе преко Рајне.
Пошто је био болестан, отишао је у Чешку на одмор, али поново је позван да би се супротставио Мороовом надирању према Бечу. Уследила је битка код Хоенлиндена, па је после тога потписано примирје у Штејеру. Карлова популарност је била тако велика да је скупштина у Регензбургу 1802. одлучила да му подигне споменик и да му даде титулу спасиоца земље. Карло је одбио указану му почастановника
За време рата 1805. надвојвода Карло је командовао оним што је требало да буде главна војска на италијанском фронту. Међутим догађаји су диктирали да Немачка постане главно поприште рата. Надвојвода Карло је успео да победи Андреа Месену у бици код Калдијера, али та победа је неутрализована тешким поразима аустријске војске на Дунаву. Наполеон је надвојводи Карлу понудио трон након битке код Аустерлица. Тај потез је изазвао сумњу код Карловога брата цара Фрање II. Цар Фрањо II га је именовао 1806. главнокомандујућим аустријске војске и шефом ратнога савета. Допустио је Карлу да спроводи реформу, али уз помоћ војног савета надгледао је активности надвојводе Карла. Карло је 1806. издао нови водич за армију и за тактику јединица. Главно тактичко унапређење је био концепт „масе“, противкоњичке формације која би затворила размак између редова. Аустријски команданти су то ретко користили, осим кад би их надзирао надвојвода. Аустријски генерали нису жељели да испробају нове ствари.
Постао је фелдмаршал аустријске војске.
Његов престиж је произлазио из чињенице да је био једини генерал, који је успевао да побеђује Французе. Започео је са реформама, којима је заменио аустријске застареле методе ратовања 18. века. Прихватио је француску ратну организацију и тактику, Такву битно ојачалу армију Наполеон је 1809. успео да победи тек након дуге и очајне борбе. Почетни успеси аустријске војске били су неутрализовани поразима код Ландшута и битком код Екмила. Међутим након евакуације Беча надвојвода Карло је победио у бици код Ашперна. Постао је познат по победи над Наполеоном у бици са бројчано подједнаким армијама. После тога су Аустријанци изгубили битку код Ваграма. Наполеон је у те две битке претрпио преко 50.000 жртава. На крају кампање надвојвода Карло је предао све своје дужности.
Оцена његових достигнућа уреди
У својим стратешким радовима налагао је да се буде опрезан, али у пракси је све то примењивао онако како је сутуација то налагала. У исто време је био способан да спроведе најсмелије офанзивне стратегије, а у исто време је поседовао тактичке вештине, било да спроводи широке тактичке заокрете, као код Вирцбурга и Цириха, или масовно као код Ашперна и Ваграма. Његов поход из 1796. сматра се да је изведен готово без грешака. Његов пораз из 1809. деломично је настао и због бројне надмоћности Француза и њихових савезника, а делом и због услова његове нове реорганизоване војске. Критици је отворена шестонедељна неактивност након битке код Ашперна. Као војни писац значајан је за развој војних вештина. Опрез и значај стратешких тачака су главне одлике његовог система. Много пута је понављао да се ништа не смије ставити на коцку, док армија није потпуно сигурна. То правило он сам није спроводио током бриљантнога похода 1796. Стратешке тачке су по њему, не пораз непријатељске војске, него одређују судбину властите земље. То исто није спроводио 1809. Теорија и пракса су му се битно разликовали.
Породично стабло уреди
Литература уреди
- Petre, F. Loraine (30. 1. 2017). Napoleon and the Archduke Charles. Pen & Sword Books Limited. ISBN 978-1-4738-8265-2.
