Леополд II, цар Светог римског царства
Леополд II (нем. Leopold II; Беч, 5. мај 1747 — Беч, 1. март 1792) био је владар из династије Хабзбурга, прво велики војвода Тоскане од 1765. до 1790, а затим и цар Светог римског царства од 1790. до своје смрти. Такође носио је титуле надвојводе од Аустрије, краља Угарске и краља Чешке.[1][2]
Биографија
уредиКао трећи син царског пара Франца I и Марије Терезије, Леополд II је у почетку био предодређен за каријеру клерика у оквиру Римокатоличке цркве. Ипак, када је његов старији брат Карло 1761. преминуо, Леополд је као други син одређен за наследника очевог поседа, Великог војводства Тоскане. Након тога, ожењен је 1764. шпанском принцезом Маријом Лујзом. Када је Франц I преминуо 1765. Леополд је постао велики војвода Тоскане и преселио се из Беча у Фиренцу, престоницу свог војводства.[3]
Као велики војвода Тоскане, Леополд је спровео неколико важних законодавних реформи. Иако није успео да секуларизије имања Римокатоличке цркве, Леополд је увео неколико закона у духу просвећеног апсолутизма. Увео је широко доступну вакцинацију против малих богиња, забранио тортуру у судским процесима и 23. јануара 1774. промовисао закон о менталним болесницима. По овом закону у Тоскани је уведен хуманији третман према менталним болесницима којим је забрањено окивање и физичко злостављање оболелих. Такође, Леополд је 30. новембра 1786. године донео закон којим је наређено укидање смртне казне и уништење свих оруђа за извршење најстроже казне. Велики војвода Леополд је наводно радио и на изради веома либералног устава, али су ти планови остали неостварени усред тога што је 1790. преузео престо Светог римског царства.
Леополд II је 1790. наследио свог старијег брата Јозефа II који није оставио потомство. Као цар Леополд је показао конзервативније методе како би умирио хабзбуршке поседе у Угарској, Чешкој и данашњој Белгији. Услед избијања Француске револуције, која је животно угрозила интересе Марије Антоанете, супруге Луја XVI, и Леополдове сестре, нови цар је опрезно избегавао да се отворено умеша у политичка превирања у Француској. Царство је у тренутку Леполдовог ступања на престо већ било уплетено у рат против Османског царства у савезу са Русијом. Свиштовским миром, који је потписан 4. августа 1791. године, царство је поново султану препустило Београд и централну Србију. Када је Луј XVI у септембру 1791. прихватио први устав Француске, Леополд II се понадао да се рат може избећи, иако су Французи већ напали немачке кнежевине на Рајни. Ипак, Леополд II је изненада преминуо у Бечу 1. марта 1792, а наследио га је најстарији син Франц II.
Породично стабло
уредиЛитература
уреди- Гавриловић, Владан (2005). Темишварски сабор и Илирска дворска канцеларија (1790—1792). Нови Сад: Платонеум.
- Гавриловић, Славко (1986). „Срби у Угарској и Славонији од аустро-турског рата 1737-1739. до краја XVIII века”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 195—216.
- Gavrilović, Slavko; Petrović, Nikola (1972). Temišvarski sabor 1790. Sremski Karlovci: Arhiv Vojvodine.
- Поповић, Душан Ј. (1959). Срби у Војводини. Књ. 2: Од Карловачког мира 1699 до Темишварског сабора 1790. Нови Сад: Матица српска.
- Поповић, Душан Ј. (1963). Срби у Војводини. Књ. 3: Оо Темишварског сабора 1790 до Благовештенског сабора 1861. Нови Сад: Матица српска.
Референце
уреди- ^ „Leopold II Holy Roman emperor”. Britannica. Приступљено 23. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ „Leopold II, Holy Roman Emperor”. British Museum. Приступљено 23. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ „Leopold Ii (holy Roman Empire)”. Encyclopedia. Приступљено 23. 1. 2021.(језик: енглески)
