Патуљасти орао

Патуљасти орао (лат. Hieraaetus pennatus) птица је селица из реда орлова и јастребова. Научни назив ове врсте је састављен из двеју речи. Име рода Hieraaetus води порекло од старогрчких речи hierax која означава птицу грабљивицу из породице јастребова и aetos што значи орао. Назив врсте pennatus потиче од латинске речи penna што значи перо, па би овај придев значио пернат. Према Црвеној књизи фауне Србије III - Птице, ово је угрожена врста.

Патуљасти орао
Светла морфа
Тамна морфа
Статус угрожености
Најмање угрожен  (IUCN 3.1)
Научна класификација
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Aves
Ред:	Accipitriformes
Породица:	Accipitridae
Род:	Hieraaetus
Врста:	H. pennatus
Биномно име
Hieraaetus pennatus (Gmelin, 1788)
Ареал патуљастог орла   лети у време гнежђења   зими у време зимовања   станарица
Синоними
Falco pennatus Gmelin, 1788 Aquila minuta Brehm, 1831 Aquila pennata Gmelin, 1788 Hieraetus pennatus Gmelin, 1788 Nisaetus pennatus Gmelin, 1788 Eutolmaetus pennatus Gmelin, 1788

Опис

Патуљасти орао у лету

Светла морфа

Тамна морфа

Поглед одозго

Дужина тела од врха репа до врха кљуна је од 42 до 51 центиметара, а распон крила је између 110 и 135 центиметара. Као и код свих птица грабљивица, женка патуљастог орла је крупнија од мужјака и тежи од 840 до 1250 грама, док маса мужјака варира у опсегу од 510 до 770 грама. Сличне је величине и облика као мишар само има масивнији карпални зглоб и један „прст” више (шест уместо пет) што само крило чини ширим од крила мишара. Под појмом „прст” се подразумевају изражена примарна летна пера која се лепо виде када птица лети и подсећају на прсте човека. Иако је ситнији од осталих орлова, лет му је прилично „орловски”: праволинијски са обично већом брзином, а и једри дуже. Реп је са оштрим ивицама које су плитко удубљене ка средини. Постоје две морфе патуљастог орла: светла — код које је цео доњи део тела светао осим груди и појаса око очију који су смеђи. Покровна пера поткрила су такође бледа док су летна пера скоро потпуно тамна до црна стварајући упадљив контраст. Три унутрашња летна пера су светлија и граде такозване „клинове” у црном крилу, и тамна — код које су цео доњи део тела и поткрило потпуно обојени различитим нијансама смеђе, понекад и риђе боје. Такође, ове морфе нису строго ограничене, па постоје различите варијације и одступања. Око 75% јединки поред горенаведених карактеристика имају и карактеристичне две беле флеке на раменима, обично видљиве када птица лети ка посматрачу. У изузетним случајевима тe белe флекe се могу видети и код осичара код кога нису чисто беле и јасне. Гледан одозго и раширених крила, на смеђим леђима има светла хоризонтална широка поље дифузних ивица које се наставља на крила. Покровна пера надрепка су такође светла код обеју морфи. Прилично је вокалан у сезони парења.

Распрострањеност и станиште

Настањује источну Европу, Пиринејско полуострво, делове Мале Азије, централну Азију и северну и јужну Африку. Селица је. Зиму проводи у Подсахарској Африци и јужним деловима Азије, док поједини примерци остају током зиме у зони Медитерана. Најчешће се гнезди у мозаичним пределима у равници и побрђу где се смењују комплекси листопадних и/или мешовитих шума и отворени терени попут степских пашњака, ливада у долинама река и пољопривредних предела ниског интензитета обраде.

Биологија

Младунци на гнезду

Hieraaetus pennatus

Најмањи орао, становник очуваних комплекса шума уз отворене терене у степским, медитеранским и субмедитеранским поднебљима. Када лови, подиже се на висину до 200 - 300 метара изнад земље. Храни се различитим мањим сисарима, птицама и гмизавцима. Гнезди се на дрвећу, од маја до краја јула/августа. Прве јединке се након зимовања појављују у Србији током априла. Одлазе током септембра и октобра. Обично се селе појединачно или у паровима, ретко у групама више од пет јединки, такође клоне се других грабљивица током сеобе.

Угроженост

Поред уништавања станишта, прогањање од стране људи изазива пад бројности популација у појединим деловима Европе, док је у Украјини један од водећих фактора угрожавања дефорестација. Пожари, изградња акумулација и урбанизација узрокују губитак подручја на којима се гнезди и лови. Акумулирање органохлорних пестицида у организму ове врсте може утицати на репродуктивни успех што је у прошлости сматрано одговорним за пад бројности у југоисточној Шпанији. Посебно је рањив на изградњу ветропаркова.

Патуљасти орао у Србији

У Срему је почетком 19. века био међу најређим врстама, иако је бележен на Фрушкој гори и у Посавини. Касније током 19. века је посматран и у околини Ковиља, Футога, Черевића и Нештина, док је за подручје Неготинске крајине окарактерисан као најчешћа врста орла. До средине 20. века бројност је опала, врста је сматрана ретком гнездарицом претежно листопадних шума. Данас је ретка и малобројна гнездарица Србије распрострањена у побрђу и брдско-планинским пределима јужно од Саве и Дунава, док је у Војводини присутан у југоисточном Банату, Срему и На Фрушкој гори. Процењује се да је популација била у опадању последњих неколико деценија, али да се бројност стабилизовала током последњих година и да броји између 16 и 26 гнездећих парова.Према Црвеној књизи фауне Србије III - Птице, гнездећа популација ове врсте је угрожена.

Тамна морфа фотографисана код Зајечара

Фактори угрожавања у Србији:

• шумарски радови у стаништима у којима се гнезди; сеча старих аутохтоних састојина, садња хибридног и/или алохтоног дрвећа
• узнемиравање на гнездилиштима од стране шумарских радника и излетника
• пожари
• изградња ветропаркова и далековода
• зарастање отворених станишта услед напуштања екстензивног сточарства
• прогањање од стране голубара и ловаца
• употреба хемијских препарата у шумарству и пољопривреди

Литература

• Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
• Svensson, Lars (2010). Collins Bird Guide: The Most Complete Guide to the Birds of Britain and Europe (2 изд.). Harper Collins. ISBN 978-0-00-726814-6. 
• Jobling, James A. (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. стр. 108, 170. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
• Шћибан, Марко; Рајковић, Драженко; Радишић, Димитрије; Васић, Воислав; Пантовић, Урош (2015). Птице Србије - критички списак врста (прво изд.). Нови Сад: Покрајински завод за заштиту природе и Друштво за заштиту и проучавање птица Србије. стр. 106. 
• Radišić, Dimitrije; Vasić, Voislav; Puzović, Slobodan; Ružić, Milan; Šćiban, Marko; Grubač, Bratislav; Vujić, Ante (2018). Crvena knjiga faune Srbije III – Ptice. Beograd: Zavod za zaštitu prirode Srbije, Univerzitet u Novom Sadu, Prirodno-matematički fakultet, Departman za biologiju i ekologiju i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. 
• Пузовић, Слободан; Радишић, Димитрије; Ружић, Милан; Рајковић, Драженко; Радаковић, Милош; Пантовић, Урош; Јанковић, Марко; Стојнић, Никола; Шћибан, Марко; Туцаков, Марко; Гергељ, Јожеф; Секулић, Горан; Агоштон, Атила; Раковић, Марко (2015). Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008-2013 (прво изд.). Нови Сад: Друштво за заштиту и проучавање птица Србије и Природно-математички факултет, Департман за биологију и екологију, Универзитет у Новом Саду. ISBN 978-86-80728-00-1.