Белокљуни делфин
Белокљуни делфин (лат. Lagenorhynchus albirostris, енгл. White-beaked dolphin, рус. Беломордый дельфин) је врста сисара из породице океанских делфина (Delphinidae) и парвореда китова зубана (Odontoceti).
| Белокљуни делфин | |
|---|---|
| |
| Lagenorhynchus albirostris | |
| |
| Lagenorhynchus albirostris | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Тип: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Подред: | |
| Инфраред: | |
| Парвред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | L. albirostris
|
| Биномно име | |
| Lagenorhynchus albirostris Gray, 1846
| |
| |
| Ареал белокљуног делфина | |
Таксономија
уредиВрсту је први описао британски таксономиста Џон Едвард Греј 1846. године. Због релативно великог броја у европским водама, била је међу првима из рода Lagenorhynchus (lagenos, латински "боца" или "пљоска"; rhynchos, "кљун" "или" њушка ") која је постала позната науци. Њен специфичан назив albirostris, значи "бели кљун", референца на боју кљуна врсте, дијагностичка (иако променљива) особина корисна у идентификацији.[2]
Опис
уреди
Белокљуни делфин је робусна врста делфина са кратким кљуном. Одрасли могу достићи од 2,3 до 3,1 м и тежити од 180 до 354 кг. Младунче је дугачко 1,1 до 1,2 м при рођењу и тешко око 40 кг.[3] Горњи део тела и бокови су тамносиве боје са светлосивим мрљама, укључујући „седло“ иза леђног пераја, док је доња страна светлосиве до готово беле боје. Пераја, репно и високо, кукасто леђно пераје све су тамније сиве од тела. Као што име говори, кљун/њушка је обично беле боје, али код неких старијих појединаца може бити тамне, пепељасто сиве боје.[4]
Белокљуни делфин имају 25 до 28 зуба у свакој вилици, мада три зуба која су најближа предњем делу уста често нису видљива и не успевају да изађу из десни. Имају до 92 пршљена, више него било која друга врста океанског делфина. Иако се млади рађају са два до четири брка са сваке стране горње усне, оне нестају како расту, а као и код осталих китова зубана, одрасли су потпуно без длаке.[5] Забиљежено је да је рамена кост десног пераја дужа и робуснији од оног на левој страни, што указује на латерализовано понашање.[6]
Распрострањеност и станиште
уреди
Ареал белокљуног делфина обухвата морско подручје већег броја држава.[7] Врста је ендемска на подручју северног Атлантика, најчешће у морима дубоким мање од 1.000 м.[8] Налазе се у појасу који се протеже преко океана од Кејп Кода, ушћа реке Сен Лорен и јужног Гренланда на западу, око Исланда у центру, и од северне Француске до Свалбарда. Врста је присутна у Белгији, Гренланду, Данској, Ирској, Исланду, Канади, Немачкој, Норвешкој, Русији, Сједињеним Америчким Државама, Уједињеном Краљевству, Француској, Холандији и Шведској, повремено као миграторна врста у Пољској.[7] Међутим, нису добро прилагођени истински арктичким условима.[9] Због чињенице да нису у потпуности прилагођени арктичким условима, они су рањивији на грабљивице, од којих су најистакнутији бели медведи.[10] У овој широј регији белокљуни делфини најчешће се налазе на четири локалитета: на спруду Лабрадор близу југозападног Гренланда, око Исланда, крај северне и источне обале Британских острва, и уз обале Норвешке.[5] Не постоје препознате подврсте.
Делфин се може погрешно идентификовати као атлантски белобоки делфин, мада је белокљуни обично на северу. Белокљуни делфин је такође обично већи и нема жуте пруге са стране.
Угроженост
уредиОва врста је широко распрострањена и наведена је као најмање угрожена врста.[7]
Биологија и понашање
уреди
Популација, образац размножаавања и животни век делфина су непознати, мада већина извора процењује неколико стотина хиљада јединки, гушће насељених у источном делу северног Атлантика него на западном.
Белокљуни делфин хране се претежно рибама иѕ породице Гадида, посебно бакаларима, вахњама и уготицама.[11][12]
То су друштвене животиње, које се најчешће налазе у групама до десет,[5] али понекад и у много већим од преко стотину јединки.[13] Њихови сонарни кликови имају фреквенцију од 115kHz,[14] док су им друштвени звиждуци на око 35kHz, и друге једнике њихове врсте могу их чути на удаљеностима до 10 км.[15]
Белокљуни делфин су акробате. Често јашу на таласима изазваним брзим бродовима и скачу по површини мора. Иако су обично пуно спорији, могу пливати брзином до 30km/ и могу заронити на дубину од најмање 45 m.[5] Воле да се хране у друштву и често су примећени да се хране са китовима убицама, перајарима и грбавима китовима, као и другим врстама делфина.
Парење се вероватно одвија у лето[16] , а младунци се рађају следеће године, између јуна и септембра.[12] Женке достижу своју одраслу величину са око пет година старости, а сексуално су зреле у доби од шест до десет година, док мужјаци достижу величину одрасле особе са око десет година, а сексуалну зрелост достижу око две године касније него женке.[5]
Очување
уредиПопулације белокљуног делфина Северног и Балтичког мора су наведене у Додатку II[17] Конвенције о очувању миграторних врста дивљих животиња, јер имају неповољан статус очувања или би имале велику корист од међународних операција организована према прилагођеним споразумима.[18]
Поред тога, белокљуни делфини је обухваћен Споразумом о очувању малих китова Балтичког, североисточног Атлантика, ирског и северног мора. [19]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Kiszka, J. & Braulik, G. (2018). „Lagenorhynchus albirostris”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2020.1. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 12. 5. 2020. База података укључује и доказе о ризику угрожености. (језик: енглески)
- ^ Reeves, Randall; Brent Stewart; Phillip Clapham; James Powell (2002). National Audubon Society Guide to Marine Mammals of the World. Knopf. стр. 395–397. ISBN 0-375-41141-0. Непознати параметар
|name-list-style=игнорисан (помоћ) - ^ Shirihai, H.; Jarrett, B. (2006). Whales, Dolphins and Other Marine Mammals of the World. Princeton Field Guides. стр. 199—200. ISBN 9780691127569. Непознати параметар
|name-list-style=игнорисан (помоћ) - ^ Bertulli, C.G.; et al. (јул 2016). „Color patterns in white-beaked dolphins (Lagenorhynchus albirostris) from Iceland”. Marine Mammal Science. 32 (3): 1072—1098. doi:10.1111/mms.12312.
- ^ а б в г д Galatius, A.; Kinze, C.C. (август 2016). „Lagenorhynchus albirostris (Cetacea: Delphinidae)”. Mammalian Species. 48 (933): 35—47. doi:10.1093/mspecies/sew003
. Непознати параметар |name-list-style=игнорисан (помоћ) - ^ Galatius, A. (2006). „Bilateral directional asymmetry of the appendicular skeleton of the white-beaked dolphin (Lagenorhynchus albirostris)”. Aquatic Mammals. 32 (2): 232—235. doi:10.1578/AM.32.2.2006.232.
- ^ а б в Црвена листа (језик: енглески)
- ^ Hansen, R.G.; Heide-Jørgensen, M.P. (новембар 2013). „Spatial trends in abundance of long-finned pilot whales, white-beaked dolphins and harbour porpoises in West Greenland”. Marine Biology. 160 (11): 2929—2941. S2CID 253740402. doi:10.1007/s00227-013-2283-8. Непознати параметар
|name-list-style=игнорисан (помоћ) - ^ Polar bears eating dolhins as waters warm Bloomberg News, retrieved June 12, 2015
- ^ Aars, J.; Andersen, M; Brenière, A.; Blanc, S. (2015). „White-beaked dolphins trapped in the ice and eaten by polar bears”. Polar Research. 34: 26612. doi:10.3402/polar.v34.26612 .
- ^ Jansen, O.E.; et al. (децембар 2010). „Are white-beaked dolphins Lagenorhynchus albirostris food specialists? Their diet in the southern North Sea”. Journal of the Marine Biological Association of the United Kingdom. 90 (8): 1501—1508. Bibcode:2010JMBUK..90.1501J. S2CID 55878106. doi:10.1017/S0025315410001190.
- ^ а б Canning, S.J.; et al. (септембар 2008). „Seasonal distribution of white-beaked dolphins (Lagenorhynchus albirostris) in UK waters with new information on diet and habitat use”. Journal of the Marine Biological Association of the United Kingdom. 88 (6): 1159—1166. Bibcode:2008JMBUK..88.1159C. S2CID 85215744. doi:10.1017/S0025315408000076.
- ^ Fall, J.; Skern-Mauritzen, M. (мај 2014). „White-beaked dolphin distribution and association with prey in the Barents Sea”. Marine Biology Research. 10 (10): 957—971. Bibcode:2014MBioR..10..957F. S2CID 86542432. doi:10.1080/17451000.2013.872796. Непознати параметар
|name-list-style=игнорисан (помоћ) - ^ Rasmussen, M.H.; Miller, L.A. (2002). „Whistles and clicks from white-beaked dolphins, Lagenorhynchus albirostris, recorded in Faxaflói Bay, Iceland” (PDF). Aquatic Mammals. 28 (1): 78—89. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 02. 2020. г. Приступљено 12. 05. 2020. Непознати параметар
|name-list-style=игнорисан (помоћ) - ^ Rasmussen, M.H.; et al. (јануар 2006). „Source levels and harmonic content of whistles in white-beaked dolphins (Lagenorhynchus albirostris)”. The Journal of the Acoustical Society of America. 120 (1): 510—517. Bibcode:2006ASAJ..120..510R. PMID 16875247. doi:10.1121/1.2202865.
- ^ Galatius, A.; Jansen, O.E.; Kinze, C.C. (јул 2012). „Parameters of growth and reproduction of white-beaked dolphins (Lagenorhynchus albirostris) from the North Sea”. Marine Mammal Science. 29 (2): 348—355. doi:10.1111/j.1748-7692.2012.00568.x. Непознати параметар
|name-list-style=игнорисан (помоћ) - ^ "Appendix II Архивирано 2011-06-11 на сајту Wayback Machine" of the Convention on the Conservation of Migratory Species of Wild Animals (CMS). As amended by the Conference of the Parties in 1985, 1988, 1991, 1994, 1997, 1999, 2002, 2005 and 2008. Effective: 5 March 2009.
- ^ „Convention on Migratory Species page on the White-beaked dolphin”. Архивирано из оригинала 18. 1. 2012. г. Приступљено 12. 5. 2020.
- ^ Agreement on the Conservation of Small Cetaceans of the Baltic, North East Atlantic, Irish and North Seas
Литература
уреди- IUCN црвена листа угрожених врста, детаљнији подаци о врсти (језик: енглески)
- Carwardine, Mark (2000). Whales Dolphins and Porpoises. Dorling Kindersley. ISBN 0-7513-2781-6.
- Reeves, Randall R. (2. 4. 2002). National Audubon Society Guide to Marine Mammals of the World. Knopf Doubleday Publishing. ISBN 0-375-41141-0.
Спољашње везе
уреди
- White-beaked dolphin research in Scotland White-beaked dolphins in Scottish waters, images
- ARKive Photos, video, information.