Википедија

Мишел Фуко

(преусмерено са M. Foucault)

Мишел Фуко (франц. Michel Foucault;[4] Поатје, 15. октобар 1926 — Париз, 25. јун 1984), француски филозоф.[5] Држао је катедру на College de France коју је назвао „Историја система мишљења“. Његова дјела су имала огроман утицај на друштвене науке друге половине 20. века. Његов рад се односи на области филозофије историје, културних студија, социологије, образовања, теорије књижевности, филозофије науке као и на многе друге.[6]

Мишел Фуко
Лични подаци
Пуно имеПол Мишел Фуко
Датум рођења(1926-10-15)15. октобар 1926.
Место рођењаПоатје, Француска
Датум смрти25. јун 1984.(1984-06-25) (57 год.)
Место смртиПариз, Француска
ОбразовањеЛицеј Анри IV, Виша нормална школа, Универзитет Сорбона
Филозофски рад
Школа филозофије
Утицаји одИмануел Кант, Фридрих Ниче,[2], Клагес[3] Gaston Bachelard, Мартин Хајдегер, Georges Bataille, Georges Canguilhem, Карл Маркс, Maurice Blanchot, Jean-Toussaint Desanti, Louis Althusser, Pierre Hadot, Зигмунд Фројд, Клод Леви-Строс, Gayle Rubin

Фуко је познат по својим критикама друштвених установа свих врста, понајвише психијатрије, медицине и казненог система, као и по својим идејама историје сексуалности. Његове опште теорије које се тичу моћи као и односа знања и моћи, као и идеје о говору у односу на историју западне мисли су широко примјењиване и расправљане.

Коментатори и критичари савременици често су описивали Фукоов рад као постмодернистички или пост-структуралистички. У току шездесетих, често је довођен у везу са структурализмом. Иако је у почетку прихватао овај опис, Фуко је касније истицао своју удаљеност од структуралистичког приступа, истичући да, за разлику од структуралиста, он није усвојио формалистички приступ уметности. Није прихватао чак ни сврставање у постмодернизам, говорећи да би радије расправљао о дефиницији „модерности“.

Биографија уреди

Младост уреди

Фуко је рођен 1926, у Поатјеу, у Француској, као Пол Мишел Фуко, у познатој провинцијској породици. Отац му је био познат хирург. Касније из непознатих разлога избацује Пол из свог имена. Похађа језуитски универзитет “Свети Станислав“. Након рата Фуко се укључује у престижну Вишу нормалну школу из Улма, која традиционално уводи на широка врата у академску каријеру у Француској.

Фукоов живот у “Вишој нормалној школи“ је био тежак — патио је од акутне депресије, чак је покушавао самоубиство. Посјећивао је психијатра. Можда је ово један од узрочника његовог каснијег бављења психологијом. Чак уз филозофску диплому добија и диплому из области психологије, која је у то вријеме била новитет као занимање у Француској.

Фуко је био члан Комунистичке партији Француске од 1950. до 1953. Са партијом га упознаје Луј Алтисер, који му је у то вријеме ментор. Напушта партију забринут Стаљиновим поступцима у Совјетском Савезу. У њеном раду никада није активно учествовао.

Рана каријера уреди

После кратког периода предавања у Вишој нормалној школи, прима се положаја на Универзитету у Лилу у гдје од 1953. до 1954. предаје психологију. Године 1954. објављује прву књигу Менталне болести и личност, које се касније одриче. Убрзо постаје јасно да Фуко није заинтересован за каријеру професора, тако да се сели из Француске на један дуг период. 1954. је делегат за културу при Универзитету у Упсали у Шведској. 1958. напушта Упсалу да би на кратко зузео позицију у Варшави и Универзитету у Хамбургу.

Враћа се у Француску 1960-те године како би завршио докторат и почео са радом на катедри за филозофију на Универзитету “Клемон – Фернан“. Тамо упознаје Данијела Деферта, са којим живи у вези до краја живота. 1961. докторира прилажући двије тезе како је то уобичајено у Француској: главна теза названа Folie et déraison: Историја лудила класичног доба и секундарну тезу која је укључивала превод и коментар Кантове антропологије са прагматичке тачке гледишта. Folie et déraison (Историја лудила) веома је добро прихваћена. 1963. објављује Рођење клинике, и реизање дијела из 1954 (сад названо Менталне болести и психологија) којих се касније по други пут одриче.

Након што је Деферт послат у Тунис у војну службу, Фуко се премјешта на Универзитет у Тунису 1965. Године 1966. објављује Ријечи и ствари, која стиче огромну популарност упркос тежини. Ово се одиграва у јеку интереса за структурализам па Фуко бива сврстан са посљедњим таласом мислилаца какви су Клод Леви Строс па и Жан-Пол Сартр. У јесен 1968. враћа се у Француску, гдје објављује L'archéologie du savoir (Археологија познања) као одговор критичарима – 1969.

После 1968: Фуко активиста уреди

Након 1968, француска влада прави експериментални универзитет у Венсену. Фуко постаје први декан филозофске катедре у децембру те године, постављајући већином младе љевичарске академике, а радикализам једног од њих (Џудит Милер) доводи до повлачења акредитације катедри. Фуко такође учествује у студентским протестима и тучама студената са полицијом.

Године 1970, бива изабран у најпрестижније француско академско тијело Универзитета Француске као професор на Историји система мишљења. Политички је сада више ангажован. Помаже да се оснује Затворска информациона група, као начин да се чује глас затвореника. Дијело Надзирати и кажњавати резултат је таквих интересовања.

Позни Фуко уреди

Седамдесетих година политички активизам у француској опада, и већина Маоиста (међу којим а је био и Деферт) окрећу се супротној идеологији, постајући такозвани Нови филозофи, често цитираући Фукоа као највећи утицај на њих. У овом периоду Фуко почиње писати Историју сексуалности, коју никад не завршава.

Почиње да проводи доста времена у САД, будући универзитетски ангажован на Берклију, док у Сан Франциску активно учествује у хомосексуалној култури. На тај начин, највјероватније, оболијева од ХИВ-а, прије него што болест добија свој званични опис. Умире од болести везане са ХИВ-ом у Паризу 1984.

Историја изградње сексуалности: знање и моћ уреди

Први део Фукоовог тротомног рада, насловљен са Воља за знањем, појавио се 1976. године. Јавност га је топло примила, али су интелектуални кругови остали млаки. Фуко је сматрао да се његова критика хипотезе о репресији над сексуалношћу не разуме најбоље[7], а она, укратко, гласи:

„Деветнаести век и овај наш више су време умножавања: време расипања сексуалности, поткрепљивања њених разноликих форми, вишеструког усађивања ’перверзија’. Наше је доба било зачетник сексуалних разнородности.“[8] 

Фуко сматра да је деветнаести век – озлоглашен управо по стриктним правилима сексуалног морала викторијанске епохе – у ствари доба пролиферације сексуалности, док година објаве дела сугерише и критику тзв. сексуалне револуције, која се догодила неколико година раније: оно од чега смо се ослобађали, од репресије над сексуалношћу, у ствари је произвело савремено стање сексуалности. Карактеристичан за оба века, по Фукоу, јесте „наговор на говор“, подстицање да се о сексуалности прича, производња специфичног дискурса о сексуалности и рађање науке о њој која у својој деветнаестовековној варијанти налази простора унутар медицинске и психијатријске сфере, да би се касније пренела на психологију, социологију и крајем деведесетих година XX века образовала и тзв. квир теорију.[7]

Фуко је критичар психоанализе, пре свега у домену „издавања уши под закуп“, како он каже, мисливши на наплаћивање психотерапијских услуга. Такође, Фуко критикује и „нормализујућу функцију психоанализе“, ону која гради нове норме између „здраве психе“ и „лудила“, повлачећи релативно јасне дистинкције између неуроза и психоза, ове друге стављајући у подручје које можемо описивати, али не можемо лечити.[7]

Знање не треба разумети као откривање истине која кореспондира стварности. Оно је пре скуп хипотеза постављен унутар једног дискурса у чије се важење верује у одређеном историјском периоду, а чије границе успостављају епистемички услови могућности да се један такав дискурс појави, променљиву у времену – то Фуко назива историјски априори.

„Знање је оно о чему се може говорити у оквиру једне дискурзивне праксе, која тиме бива спецификована: област образована различитим објектима који ће стећи или не научни статус (знање психијатрије у XIX веку није збир онога што се сматрало истинитим, него скуп понашања, особености, девијација о којима се може говорити у оквиру психијатријског дискурса).“[9]

Референце уреди

  1. ^ Schrift, Alan D. (2010). „French Nietzscheanism” (PDF). Ур.: Schrift, Alan D. Poststructuralism and Critical Theory's Second Generation. The History of Continental Philosophy. 6. Durham, UK: Acumen. стр. 19—46. ISBN 978-1-84465-216-7. 
  2. ^ Thiele, Leslie Paul (1990). „The Agony of Politics: The Nietzschean Roots of Foucault's Thought”. The American Political Science Review. 84 (3): 907—925. ISSN 0003-0554. JSTOR 1962772. S2CID 144321527. doi:10.2307/1962772. 
  3. ^ Josephson-Storm, Jason (2017). The Myth of Disenchantment: Magic, Modernity, and the Birth of the Human Sciences. University of Chicago Press. стр. 214—215. ISBN 9780226403533. 
  4. ^ Wells, John C. (2008). Longman Pronunciation Dictionary (3rd изд.). Longman. ISBN 978-1-4058-8118-0. 
  5. ^ „Michel Foucault | French Philosopher, Historian & Social Theorist | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 2024-01-02. Приступљено 2024-02-04. 
  6. ^ Burrell, Gibson (17. 2. 1998). „Modernism, Postmodernism, and Organizational Analysis: The Contribution of Michel Foucault”. Ур.: McKinlay, Alan; Starkey, Ken. Foucault, Management and Organization Theory: From Panopticon to Technologies of Self. 1 Foucault and Organization Theory. SAGE Publications. стр. 14. ISBN 9780803975477. 
  7. ^ а б в Маљковић, Д. Великани науке и уметности и њихова занемарена (хомо)сексуалност: Мишел Фуко и (хомо)сексуалност: филозоф „стишњен“ између Фројда и Маркиза де Сада Архивирано на сајту Wayback Machine (14. март 2017). Београд: Центар за квир студије. 2017. ISBN 978-86-918149-2-2.
  8. ^ Фуко, М. (2006). Воља за знањем. Лозница: Карпос. стр. 46.
  9. ^ Фуко, М. (1988) Археологија знања. Београд: Плато. стр. 196.

Литература уреди

Eribon, Didier (1991) [1989]. Michel Foucault . Betsy Wing (translator). Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-57286-7. 
Halperin, David M. (1997). Saint Foucault: Towards a Gay Hagiography. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-511127-9. 
Macey, David (1993). The Lives of Michel Foucault. London: Hutchinson. ISBN 978-0-09-175344-3. 
Miller, James (1993). The Passion of Michel Foucault . New York City: Simon & Schuster. ISBN 978-0-674-00157-2. 
Smart, Barry (2002). Michel Foucault. London: Routledge. ISBN 978-0-415-28533-9. 
Stokes, Philip (2004). Philosophy: 100 Essential Thinkers. Kettering: Index Books. ISBN 978-0-572-02935-7. 

Спољашње везе уреди

 
Мишел Фуко на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мишел_Фуко&oldid=27548877”