Китњак
Китњак или храст китњак (лат. Quercus petraea) је врста листопадног дрвета из рода храстова. Народни називи за китњак су и брдњак, горун, бељик, чрепињак, граден, љутик.
| Китњак | |
|---|---|
| |
Научна класификација 
| |
| Царство: | Plantae |
| Кладус: | Tracheophytes |
| Кладус: | Angiospermae |
| Кладус: | Eudicotidae |
| Кладус: | Rosids |
| Ред: | Fagales |
| Породица: | Fagaceae |
| Род: | Quercus |
| Секција: | Q. sect. Quercus |
| Врста: | Q. petraea
|
| Биномно име | |
| Quercus petraea | |
| |
| Распрострањеност китњака у Европи | |
| Синоними | |
|
Списак
| |
.jpg)
Распрострањеност уреди
Китњак је веома распрострањена европска врста, са ареалом нешто мањим од лужњака. Распрострањен је у западној, средњој, делом у северној и источној Европи. Северна граница у Норвешкој допире до 60° с.г.ш. Нема га на Сицилији, Сардинији и у јужној Шпанији. Источна граница протеже се од југа Шведске, кроз Пољску до Црног мора. Има га делом и у западној Азији. Избегава области са континенталном климом.[2]
Изглед уреди
Храст китњак је високо дрво. достиже висину од 30-40 m и прсни пречник 1-3 m. Дебло равније и правилније него дебло храста лужњака. Крошња је импозантна, густа и прилично правилна, нешто ужа и правилнија него код лужњака. Достиже старост 600-700 година.[2]
Кора стабла је у младости жућкаста и танка и глатка, а код старијих стабала беличасто сива, избраздана испуцала у уздужним браздама и љуспаста. Тања је и плиће испуцала него код храста лужњака.[3][2][4]
Пупољци су смеђи, голи, чуњасто–зашиљени. Листови су доста симетрични, 8-12 cm дуги, 6-7 cm широки, елиптични до обрнуто јајасти. По ободу су режњевити, са 4-8 пари режњева чији су урези оштрији и симетричнији него код лужњака. Млади листови су мало длакави, касније крути, кожасти и голи. Петељка листа је дуга 15-40 mm.[2] Лице листа сјајно зелено, наличје светлије. Листови који се развијају у сенци мање су крути од оних изложених сунцу.[3]
Плод је жир, доста варијабилан, али краћи и дебљи од жира храста лужњака (дуг 1,5-4 cm, широк 1-2,5 cm), на краткој дршци или седећи (без дршке). Расту у групама од 2 до 5. Купула је равног обода, љуспе збијене, испупченије и маљавије него код лужњака. Жир је у купули до 1/3 дужине, јајасто елиптичан, без тамних пруга. Листа и цвета средином пролећа, нешто касније од лужњака.[2]
-
Кора -
Пупољци -
Листови -
Жир
Станиште уреди
Храст китњак расте на брежуљкастим и брдским теренима. Горња граница простирања иде и до 1.360 m н.в. у јужном Тиролу. У Србији заузима ниже положаје, појединачно и до 1.300 m н.в. ван водоплавних и сувих терена. У брдским крајевима, у додирном подручју са буквом, обично расте на топлим, претежно јужним експозицијама.[2]
У погледу захтева према тлу далеко је скромнији од лужњака. Најбоље успева на свежим земљиштима, али не подноси влажна. Слабо расте на кречњачкој подлози, али успева на плитким и скелетним,[5] као и на киселим земљиштима.[2] Хелиофилна Одговара му влажан ваздух. Не подноси касне мразеве.[3]
Шуме китњака у Србији уреди
Шуме храста китњака у Србији јављају се изнад климатогене шуме сладуна и цера. Комплекс китњакових шума обухвата горњи део брдског појаса (име брдњак) и ниско планински-горски појас (отуд име горун), на надморским висинама од 300 m (Фрушка гора, Хомољске планине) до 1.300 m н.в. (Копаоник, Стара планина). Доња граница китњаковог појаса распрострањења.[4]
Китњак гради чисте састојине или фитоценозе са различитим врстама дрвећа. У Србији најчешће расте у заједници са буквом и грабом. Чисте састојине китњака (Quercetum montanum Čer. et Jov. 1953. s.l.) широко су распрострањене у горњем брдском појасу многих планина, као и на већим површинама у брдском региону источне Србије (Копаоник, Ртањ, Сува планина, Стара планина, Рудник...). Мешовите шуме китњака и граба (Querco-Carpinetum moesiacum Rud. 1949. s.l.) се појављује на нижим планинским масивима(Фрушка гора, Авала, Цер, Видојевица, Мироч...), на надморским висинама између 300 и 600 м. Мешовита шума букве и китњака (Querco-Fagetum Gliš. 1971) је заједница прелазног карактера, која повезује брдске букове шуме северних експозиција и заклоњених увала са чистим китњаковим шумама које се налазе на гребенима и јужним експозицијама или мешовитим китњаково-грабовим шумама.[5]
У Србији чисте и мешовите шуме китњака заузимају површину од око 180.000 ha, што је скоро 8% од укупне површине шумског фонда, a укупна запремина дрвне масе у шумском фонду се процењује на 21.542.890 m³, по чему је ова врста на трећем месту.[5][4] Велике површине под храстовим шумама искрчене су у првој половини 19. века. У том периоду је, стварањем слободе и државности, Србија привлачи мноштво становништва из крајева који још нису били ослобођени. Све је то довело до крчења храстових шума ради стварања нових површина квалитетног земљишта, погодног за пољопривредну производњу.[6]
Вештачко подизање шума храста китњака данас је врло често нужност услед свеприсутног сушења храстових шума, али и експанзивности букве на граничним подручјима букових и храстових шумских комплекса јер се ради о агресивнијој, изразито конкурентској врсти. Исто тако, вештачке састојине храста китњака подижу се сетвом семена или садњом садница на површинама у постојећим састојинама китњака где није дошло до природног обнављања.[4]
Болести китњака уреди
Први записи о пропадању и сушењу разних врста храстова датирају с почетка 19. века. Од 80-их година 20. века почело је интензивно сушење шума у Европи (тзв. "нови тип сушења"), и то прво четинара, а одмах затим и лишћара. Међу храстовима посебно се показао као осетљив китњак, чије је сушење у слабијем или већем интензитету забележено у свим европским земљама и показује тенденцију даљег ширења. Већина стручњака и научника слаже се да не постоји само један узрочник, већ да на процес сушења утиче више фактора абиотичке и биотичке природе. Међу овим факторима посебан значај приписује се паразитним гљива (пепелници и гљивама које се развијају у спроводним судовима - трахеомиокозе), штетним инсектима (особито дефолијаторима), директним или индиректним утицајима аерозагађења, глобалној промени климе (опште отопљавање, оштре и хладне зиме и сушна лета), што све утиче и доводи до сталних промена у шумским екосистемима.
Употреба уреди
Дрво китњака је квалитетно и цењено. Бељика је жућкасто беле боје, уска, ширине 1 до 3 cm, а срчевина светло жућкасто смеђа. Дрво је фино, некада неправилне текстуре. Прстенови прираста маркантни. Прстенасто порозна врста, са видљивим дрвним трацима. Правилно смењивање светлог и тамног дрвета на пресеку дебла омогућава савршену реконструкцију хронологије годова, а тиме и климатских услова у појединим периодима живота дрвета. Употребљава се, између осталог, за израду греда, подних облога, намештаја, опремање ентеријера и у бродоградњи.[3]
Познато је да је у доба владавине Кнеза Милоша Обреновића тзв. "жирење свиња" био један од најчешћих начина екстензивног това свиња у Србији, у храстовим и буковим шумама.[7] Данас је оваква врста исхране нарочито популарна у органској пољопривреди.
Храстов жир употребљавао се и у људској исхрани од најдавнијих времена. Утврђено је да су се жирови лужњака и китњака користили у исхрани још у неолиту. Жир многих врста храстова, па тако и китњака, богат је скробом, шећером, беланчевинама, мастима, смолом и танином. Јестивост жирова зависи управо од садржаја танина у њима. Велики садржај танина резултира горким укусом плодова и ограничава њихову употребу у људској исхрани. Китњак спада у врсте чији жир има мали садржај танина, а доста скроба. Жир и данас користе у исхрани поборници природне исхране, а може се користити печен попут питомог кестена, као пире, самлевен у брашно као додатак хлебу или пржен и млевен као замена за кафу. У Немачкој је и данас познат израз "жирова кафа" (Eichelkaffe).[8]
Кора храста китњака и лужњака (Cortex Quercus) служи у медицини као средство за стезање, испирање и заустављање крварења.[9] По потреби може се употребити и као антидот код тровања тешким металима. Прикупља се у рано пролеће, пре олиставања или у јесен, по опадању листа и то само сасвим глатка кора, са младих стабљика, летораста или грана.[10]
Храстове шуме станиште су на ком најбоље успевају тартуфи, што често може имати велики економски значај. Тартуфи најбоље расту у симбиози са корењем храста китњака и лужњака.[11]
Значај у озелењавању уреди
Обзиром на величину одраслих јединки китњак је врста која се углавном сади на великим зеленим површинама. Забележено је више варијетета и форми. Међу најчешће гајеним украсним формама су:
- Quercus petraea 'Columna' - хабитус ваљкаст, листови уско ланцетасти, сивкасто зелени, слабо и неправилно режњевити;
- Quercus petraea 'Laciniata' - листови дубоко урезани;
- Quercus petraea 'Mespilifolia' - листови грана првог реда тамнозелени, сјајни, скоро целог обода, зашиљени на врху;
- Quercus petraea 'Purpurea' - млади листови мрко пурпурни, касније црвенкасто сиво зелени са црвеним нервима.[2]
-
Quercus petraea 'Laciniata' - лист -
Quercus petraea 'Mespilifolia' - лист
_AR2bJPG.jpg)
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Gorener, V.; Khela, S.; Barstow, M. (2017). „Quercus petraea”. IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2017: e.T62539A3116237. Приступљено 19. 7. 2018.
- ^ а б в г д ђ е ж Вукићевић, Емилија (2005). Декоративна дендрологија. 781 (2 изд.). Београд: Привредно финансијски водич. стр. 272—304.
- ^ а б в г Lanzara, Paola (1982). Drveće. Zagreb: Mladinska knjiga.
- ^ а б в г Hrast kitnjak (Quercus petraea agg. Ehrendorfer 1967) u Srbiji. Beograd: Udruženje šumarskih inženjera i tehničara Srbije : Šumarski fakultet Univerziteta. 2007. ISBN 978-86-7299-134-5.
- ^ а б в Цвјетићанин, Раде; Кошанин, Оливера; Крстић, Милун; Перовић, Марко; Новаковић-Вуковић, Маријана (2013). „ФИТОЦЕНОЛОШКЕ И ЕДАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ШУМА ХРАСТА КИТЊАКА НА МИРОЧУ У СЕВЕРОИСТОЧНОЈ СРБИЈИ”. Гласник Шумарског Факултета. 107: 27—56.
- ^ Bukva u Srbiji : (Fagus moesiaca/Domin, Mally/ Czeczoott.). Beograd: Udruženje šumarskih inženjera i tehničara Srbije : Šumarski fakultet Univerziteta. 2005. ISBN 86-906937-0-X.
- ^ Dušanović Pasello, Đorđo. „Žir kao dopunsko hranivo za životinje”. GAUS Agencija. Архивирано из оригинала 16. 09. 2020. г. Приступљено 28. 01. 2016.
- ^ Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec. стр. 83—85.
- ^ „Hrast”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 31. 1. 2016.
- ^ Туцаков, Јован (1984). Лечење биљем : фитотерапија. Београд: Рад. стр. 664—665.
- ^ „Tartufi”. Приступљено 30. 1. 2016.
Литература уреди
- Вукићевић, Емилија (2005). Декоративна дендрологија. 781 (2 изд.). Београд: Привредно финансијски водич. стр. 272—304.
- Lanzara, Paola (1982). Drveće. Zagreb: Mladinska kwiga.
Спољашње везе уреди
