Википедија

Ирвас

(преусмерено са Sob)
Карибу преусмерава овде. За друге употребе погледајте страницу Карибу (вишезначна одредница).

Ирвас (лат. Rangifer tarandus) је врста јелена, јединог представника своје потпородице који насељава тундре северне Евроазије, Северне Америке[4] и Гренланда.[2] Ово је једина врста јелена у којој и мужјаци и женке имају рогове. Северноамеричког карибуа неки стручњаци сматрају истом врстом, док га други, на основу упадљивих разлика третирају као одвојену врсту. Сигурно је да постоји чак 20 подврста, којима маса варира од 60 до 300 килограма.

Ирвас
(Карибу)
Временски распон: Chibanian to present[1]
↓
Ирвас у Норвешкој

Сигуран  (NatureServe)[3]
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Artiodactyla
Породица: Cervidae
Потпородица: Capreolinae
Племе: Rangiferini
Род: Rangifer
C. H. Smith, 1827
Врста:
R. tarandus
Биномно име
Rangifer tarandus
(Linnaeus, 1758)
Карта распрострањености: северноамерички (зелено) и евроазијски (црвено)
Синоними

Cervus tarandus Linnaeus, 1758

R. tarandus варира по величини и боји од најмање подврсте, Свалбардског ирваса, до највећег, бореалног шумског карибуа. Северноамерички опсег карибуа протеже се од Аљаске преко Јукона, Северозападних територија и Нунавута до бореалних шума и јужно кроз канадске Стеновите планине.[5] Карибу неплодног тла, грантов карибу и пири карибу живе у тундри, док плашљиви бореални шумски карибу преферира бореалну шуму. Грантов карибу и карибу неплодног тла формирају велика стада и предузимају дуге сезонске миграције од родних места до летњих и зимских хранилишта у тундри и тајги. Миграције стада грантовог карибуа су међу најдужим од свих сисара.[5] Карибуи неплодног тла се такође налазе на Китаји на Гренланду, али већа стада су на Аљасци, Северозападним територијама и Нунавуту.[6]

Тајмирско стадо ирваса сибирске тундре (R. t. sibiricus) у Русији је највеће стадо дивљих ирваса на свету,[7][8] које варира између 400.000 и 1.000.000. Оно што је некада било друго највеће стадо је миграторно стадо бореалног шумског карибуа (R. t. caribou) реке Џорџ у Канади, са ранијим варијацијама између 28.000 и 385.000. Од јануара 2018. године, процењено је да је у стаду реке Џорџ остало мање од 9.000 животиња, како је известила Канадска радиодифузна корпорација.[9] Њујорк Тајмс је у априлу 2018. известио о нестанку јединог крда јужних планинских шумских карибуа у суседним Сједињеним Државама, при чему је то крдо стручњак назвао „функционално изумрлим“ након што се величина стада смањила на само три животиње.[10] Након што је последња јединка, женка, пребачена у центар за рехабилитацију дивљих животиња у Канади, сматрало се да је шумски карибу истребљен из континенталних Сједињених Држава.[11]

Неке подврсте су ретке, а две су већ изумрле: карибу са острва краљице Шарлоте у Канади и карибу источног Гренланда са источног Гренланда.[12][13][14] Историјски гледано, распон седентарних бореалних шумских карибуа покривао је више од половине Канаде[15] и северних држава континенталних Сједињених Држава. Шумски карибуи су нестали из већине свог првобитног јужног подручја и 2002. године их је Комитет за статус угрожених дивљих животиња у Канади (COSEWIC) означио као угрожене.[16] Организација Животна средина Канаде је известила 2011. године да је у Канади остало приближно 34.000 бореалних шумских карибуа у 51 опсегу.[17] Стада ирваса сибирске тундре такође су у опадању, а IUCN сматра да врста Rangifer tarandus има рањив статус.

Арктички народи су зависили од карибуа за храну, одећу и склониште, као што су Карибу Инуити, Инуити који живе у унутрашњости региона Кивалик у северној Канади, Карибу клан у Јукону, Инупијати, Инувијалуити, Хани, Северни Тутчони и Гвичини (који су пратили Грантове карибуе миленијумима). Лов на дивље ирвасе и узгој полуприпитомљених ирваса важни су за неколико арктичких и субарктичких народа као што су Духалари због меса, коже, рогова, млека и транспорта.[18] Сами народ (Сапми) је такође вековима зависио од узгоја ирваса и риболова.[19]‍:IV[20]‍:16[19]‍:IV У Сапмију се ирваси користе за вучу палка,[21] нордијских санки.

Мужјаци („бикови“) и женке („краве“) ирваса могу обновити своје рогове годишње, иако удео женки којима расту рогови увелико варира између популација и сезона.[22] Рогови су обично већи код мужјака. У традиционалној божићној легенди Сједињених Држава, ирваси Деда Мраза вуку санке кроз ноћно небо како би помогли Деда Мразу да испоручи поклоне доброј деци на Бадње вече.

Станиште

уреди

Одомаћени ирваси се већином могу наћи у Скандинавији и северној Русији, док дивљи ирваси обитавају у Норвешкој, Северној Америци и на Исланду (где су их људи увели у 18. веку). Последње уточиште дивљих ирваса се налази у деловима јужне Норвешке. Јужна граница природног станишта је приближно око 62. степена северне географске ширине.

Почетком 20. века неколико ирваса из Норвешке је уведено на јужноатлантска острва Јужне Џорџије. Два препознатљива крда данас још преживљавају на тим острвима, раздвојена ледницима. Њихов број не броји више од неколико хиљада. Постали су симбол ових острва - застава и грб ове територије имају лик ирваса.

Опис и исхрана

уреди

Ирваси су прекривени густим крзном, имају кратке ноге и реп. Длакава њушка и мале уши спречавају губитак топлоте. Широка и равна копита су прилагођена ходању по снегу. Маса женки варира између 60 и 170 килограма. Мужјаци су мало крупнији од женки док код неких подврста мужјак може тежити до 300 килограма. Код оба пола расту рогови.[23] Рогови су разгранати и забачени уназад преко врата, а потом се повијају напред, рачвају се и нису једнаки са обе стране, а бројни парошци се гранају под чудним угловима. Код ирваса који живе на Скандинавији рогови код старијих мужјака отпадају у новембру или децембру, код млађих мужјака у рано пролеће, док се код женки задржавају током целе зиме и отпадају у лето. Припитомљени ирваси су тежи и имају краће ноге него своји дивљи рођаци.

Животни век износи од просечних 4.5 година до максималних 13 година.

Ирваси су преживари и имају четвороделни желудац. Зими се претежно хране лишајем (Cladonia rangiferina), популарно названим „ирвасова маховина“, до којег долазе разгртањем снега предњим ногама. Лети се хране лишћем врбе и брезе, као и травом (шаш, рогоз). Међутим, познато је да ће појести и птичја јаја, језерску златовчицу и леминге[24] које убију својим папцима.

Адаптације

уреди
 
Мужјак са разгранатим роговима

Ирваси имају специјално адаптиране носеве на хладан арктички ваздух. Приликом удисаја, носна шкољка повећава површину унутар ноздрва. Животиња терморегулацијом загреје надолазећи хладан ваздух пре него што уђе у плућа, а вода од издахнутог ваздуха се кондензује, остајући заробљена у устима ирваса. Она влажи сув ваздух који животиња удише и вероватно га апсорбује у крв преко слузокоже једњака.

Копита ирваса се адаптирају у зависности од годишњег доба. Лети, када је тундра влажна и мека, јастучићи на копитима постају сунђерасти како би обезбедили додатно трење приликом кретања. Зими, јастучићи се скупљају и затежу, откривајући обод копита који је тврд, који тада служи за разбијање леда и замрзнутог снега, спречавајући животињу од клизања. Ово има још једну намену - у проналажењу хране испод снега.

Крзно ирваса има два заштитна слоја; густ, вунаст омотач и спољашњу, дужу длаку која је шупља и испуњена ваздухом.

Карибуи у Северној Америци могу да трче брзином од 80 километара на час, и пређу 5.000 km годишње. Такође су добри пливачи. Неће оклевати да препливају ширу реку или веће језеро.

Ирвас је једина животиња на свету која види ултраљубичасту светлост, и људима невидљиву.

Парење и размножавање

уреди

У дивљини, ирваси имају веома кратку сезону за парење. У року од само десет дана цело крдо се може отелити. Претпоставља се да је ово начин да максимални број телади преживи, јер изненадна маса младих ирваса може да преплави предаторе који прате крдо, резултујући да ће велики број младих опстати.

 
Ирвас са Свалбарда (R. tarandus platyrhynchus) - најмања подврста

Ирваси се размножавају у зависности од годишњег доба. Сезона парења нормално почиње рано у септембру и траје од три до четири недеље. Трудноћа траје око седам месеци (210 до 220 дана).

Преко лета, мужјаци се одвајају у мања крда у потрази за храном. Враћају се у главно крдо како би се припремили за парење. Како се сезона за парење приближава, мужјаци губе кожу са својих рогова, вратови им одебљавају, тестиси се знатно увећавају и расте им грива. Постају нестрпљиви и немирни, пратећи и јурећи за женкама. Такође испробавају своју снагу периодичним али грубим окршајима. Понекад, током такмичења, један противник бива убијен. С обзиром на своју нестрпљивост, како мужјак прати женку, може да је усмрти сваки пут када она легне на земљу, ударајући је копитама.

Током сезоне парења, мужјаци не једу пуно, и могу да изгубе и до 1/3 своје телесне масе. Сезона парења траје од 25 до 30 дана, а највиша сексуална активност мужјака траје 10 до 22 дана током сезоне.

Женке су полно зреле од једне до једне и по године, а способне су за рађање 10 до 15 година. Док су „у терању“ скачу на друге ирвасе и такође постају немирне. Плодност траје од 12 до 24 сата, а ако женка није оплођена током првог циклуса, 11 до 20 дана после је опет спремна за парење.[25]

Подврсте[26]

уреди
  • Фински шумски ирвас (R. tarandus fennicus) у дивљини живи на само два подручја у северној Европи - у руско/финској области Карелија и делу централне Финске.
  • Гренландски карибу (R. tarandus groenlandicus) обитава на канадским Северозападним територијама, на Нунавуту и западном Гренланду.
  • Пиријев карибу (Rangifer tarandus pearyi) живи на северним острвима Нунавута и на Северозападној територији. Представља извор хране за Ескиме. Добио је име по америчком истраживачу Роберту Пирију.
  • Планински дивљи ирвас (R. tarandus tarandus) се може наћи по арктичкој тундри на северним областима Русије и на острву Нова Земља.
  • Арктички ирвас (R. tarandus eogroenlandicus) је изумрла подврста. Живела је до 1900. године на источном Гренланду.
  • Карибу са острва краљице Шарлот (Rangifer tarandus dawsoni) је изумрла подврста која је некада настањивала на острву Греам, једном од острва краљице Шарлот која припадају западној канадској провинцији Британској Колумбији.

Референце

уреди
  1. ^ Kurtén, Björn (1968). Pleistocene Mammals of Europe. Transaction Publishers. стр. 170—177. ISBN 978-1-4128-4514-4. Архивирано из оригинала 1. 1. 2014. г. Приступљено 6. 8. 2013. 
  2. ^ а б Gunn, A. (2016). „Rangifer tarandus”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2016: e.T29742A22167140. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-1.RLTS.T29742A22167140.en  . Приступљено 19. 11. 2021. 
  3. ^ „NatureServe Explorer 2.0”. explorer.natureserve.org. Приступљено 30. 3. 2022. 
  4. ^ Flagstad, Oystein; Roed, Knut H (2003). „Refugial origins of reindeer (Rangifer tarandus L) inferred from mitochondrial DNA sequences” (PDF). Evolution. 57 (3): 658—670. PMID 12703955. doi:10.1554/0014-3820(2003)057[0658:roorrt]2.0.co;2. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 9. 2006. г. Приступљено 4. 1. 2013. 
  5. ^ а б Eder, Tamara; Kennedy, Gregory (2011), Mammals of Canada, Edmonton, Alberta: Lone Pine, стр. 81, ISBN 978-1-55105-857-3 
  6. ^ Grubb, Peter (2005), Rangifer tarandus, Smithsonian: National Museum of Natural History, Архивирано из оригинала 16. 1. 2014. г., Приступљено 15. 1. 2014 
  7. ^ Russell, D.E.; Gunn, A. (20. 11. 2013). „Migratory Tundra Rangifer”. NOAA Arctic Research Program. 
  8. ^ Kolpasсhikov, L.; Makhailov, V.; Russell, D. E. (2015). „The role of harvest, predators, and socio-political environment in the dynamics of the Taimyr wild reindeer herd with some lessons for North America” (PDF). Ecology and Society. 20. doi:10.5751/ES-07129-200109  . 
  9. ^ „Tradition 'snatched away': Labrador Inuit struggle with caribou hunting ban | CBC News”. CBC (на језику: енглески). Приступљено 18. 4. 2018. 
  10. ^ Robbins, Jim (14. 4. 2018). „Gray Ghosts, the Last Caribou in the Lower 48 States, Are 'Functionally Extinct'”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 18. 4. 2018. 
  11. ^ „Woodland caribou”. 
  12. ^ Peter Gravlund; Morten Meldgaard; Svante Pääbo; Peter Arctander (1998). „Polyphyletic Origin of the Small-Bodied, High-Arctic Subspecies of Tundra Reindeer (Rangifer tarandus)”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 10 (2): 151—9. PMID 9878226. doi:10.1006/mpev.1998.0525. 
  13. ^ S. A. Byun; B. F. Koop; T. E. Reimchen (2002). „Evolution of the Dawson caribou (Rangifer tarandus dawsoni)”. Can. J. Zool. 80 (5): 956—960. S2CID 4950388. doi:10.1139/z02-062. 
  14. ^ Degerbøl Magnus (1957). „The extinct reindeer of East-Greenland: Rangifer tarandus eogroenlandicus, subsp. nov.: compared with reindeer from other Arctic regions”. Acta Arctica. 10: 1—57. 
  15. ^ „Population Critical: How are Caribou Faring?” (PDF). Canadian Parks and Wilderness Society and The David Suzuki Foundation. децембар 2013. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 12. 2013. г. Приступљено 17. 12. 2013. 
  16. ^ „Designatable Units for Caribou (Rangifer tarandus) in Canada” (PDF), COSEWIC, Ottawa, Ontario: Committee on the Status of Endangered Wildlife in Canada, стр. 88, 2011, Архивирано из оригинала (PDF) 2017-01-03. г., Приступљено 18. 12. 2013 
  17. ^ „Evaluation of Programs and Activities in Support of the Species at Risk Act” (PDF), Environment Canada, стр. 2, 9, 24. 9. 2012, Архивирано (PDF) из оригинала 27. 12. 2013. г., Приступљено 27. 12. 2013 
  18. ^ "In North America and Eurasia the species has long been an important resource — in many areas the most important resource — for peoples inhabiting the northern boreal forest and tundra regions." (Banfield 1961:170; Kurtén 1968:170)Ernest S. Burch Jr. (1972). „The Caribou/Wild Reindeer as a Human Resource”. American Antiquity. 37 (3): 339—368. JSTOR 278435. S2CID 161921691. doi:10.2307/278435. 
  19. ^ а б Atlas of Murmansk Oblast, 1971 
  20. ^ Administrative-Territorial Divisions of Murmansk Oblast 
  21. ^ „The Sámi and their reindeer”. Austin, Texas: University of Texas. Архивирано из оригинала 23. 7. 2013. г. Приступљено 15. 1. 2014. 
  22. ^ Schaefer, J. A.; Mahoney, S. P. (2001). „Antlers on female caribou: biogeography of the bones of contention”. Ecology. 82 (12): 3556—3560. JSTOR 2680172. doi:10.1890/0012-9658(2001)082[3556:aofcbo]2.0.co;2. 
  23. ^ Reindeer / Caribou, Приступљено 8. 4. 2013.
  24. ^ Field & Stream - Dream Hunts: Caribou on the Move Архивирано на сајту Wayback Machine (14. октобар 2007), Приступљено 8. 4. 2013.
  25. ^ Целокупан текст о парењу и размножавању је преведен са овог сајта http://www.deer-library.com/artman/publish/article_159.shtml Архивирано на сајту Wayback Machine (21. децембар 2007)
  26. ^ Карта распрострањености подврста се налази на овом сајту http://www.rangifer.net/rangifer/herds/images/herd_species_big.jpg Архивирано на сајту Wayback Machine (30. мај 2008)

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ирвас&oldid=27931765”