Женски мировни активизам у Србији

Женски мировни активизам у Србији  као организовани покрет почиње са ратовима у бившој Југославији који је, у једном делу, наставак политичког ангажмана југословенских феминисткиња, и са друге стране - спонтаних иницијатива жена у отпору мобилизацији мушкараца за рат и подршка мушкарцима који су га одбијали.

Отпори мобилизацији су се одвијали упркос томе што је савезни секретар за одбрану Социјалистичке федеративне републике Југославије (СФРЈ), генерал Вељко Кадијевић, потписао наређење по којем дезертери подлежу поступању по ратним законима. Такав акт је био у супротности са уставним положајем и улогом Југословенске народне армије (ЈНА) у СФРЈ, и противан чињеници да у Србији рат није био проглашен

Масовна мобилизација, коју је спроводио режим Слободана Милошевића у периоду 1991-1992. године у Војводини је посебно погодила мањинске националне заједнице, те са антиратним иницијативама и протестима у Београду, најмасовнији протести одигравају на војвођанској територији. .

Окосницу антиратних протеста, инцијатива и подршке и помоћи дезертерима и дезертерским побунама у рату који није проглашен, чине жене, једнако током целог трајања режима Слободана Милошевића, као и након његовог рушења. Иницијално су то феминсткиње-левичарке, окупљење у групама израслим из прве феминистичке конференције у СФРЈ „Друг-ца жена“ одржане у Студентском културном центру (СКЦ), у Београду 1978. године. Након тога се формира феминистичка група „Жене и друштво“, а 1990. године и први СОС телефон за жене и децу жртве насиља у Београду.

Пред сам рат, феминисткиње су формилрале неколико женских организација које су покретале мировне инциијативе; Београдски женски лоби, Женска странка и Женски парламент и организовале први антриратни протест у Београду. Из потребе да се полтички профилишу као антиратна група, феминисткиње оснивају у октобру 1991. мировну групу Жене у црном Београд.

Након ратних сукоба, и са рушењем режима Милошевића, женски мировни активизам се фокусира на ратне злочине; посебно на ратни злочин силовања, геноцид у Сребреници, и критику нових власти, јер није учињен отклон од национализма и милитаризма, нити је спроведена лустрација у Србији. Мировне активсткиње су се критички односиле и према процесу приватизације друштвене и државне имовине у Србији. Паралелно са овим активностима, мировњакиње су ангажоване у процесима помирења у региону, као и у интернационалној солидарности са мировним покретима и антиратним акцијама у свету.

Хронологија протеста и иницијатива 1991.

• фебруар, Београд - Феминистичко-антимилитаристички протест испред зграде Савезног извршног већа(СИВ), где се одржавао скуп Покрета мајки за Југославију, иза којег је стајао војни и србијански врх, који је манипулацијом мајки редовних војника у саставу ЈНА, желео да оправда  улогу војске у рату у Словенији, и прикаже је као оправдану. Неколико феминисткиња из групе Жена и друштво организовале су истовремено протест носећи транспаренте ’Феминисткиње против милитаризације Југославије“
• јул, Београд - Апел Београдског женског лобија против рата у Словенији, захтев да се ЈНА одмах повуче у касарне, и да се војници и регрути одмах врате кућама.
• јул, Београд - У Скупштину Србије је упало неколико стотина родитеља, углавном мајки војника-регрута, прекинувши скупштинско заседање и захтевајући повратак својих синова из ЈНА, и са ратишта, као и прекид свих оружаних сукоба.
• јул, Београд - Мајке војника из Београда поручиле Генералштабу ЈНА и Председништву СФРЈ да одбијају да њихова деца буду жртве националиста и милитариста.
• јул, Београд - Сусрет у Дому омладине феминисткиња са италијанским парламентаркама (листа Зелених) о заједничким мировним акцијама у Југославији.
• јул, Београд - Женска странка упутила апел Савезној скупштини и СИВ-у, као и скупштинама република за формирање парламентарних делегација, у којима би учествовале жене у преговорима о мирном решењу сукоба.
• 27- 29.август, Београд - Протест више од 5 000 родитеља, углавном мајки их Босне и Херцеговине, Хрватске, Македоније и Србије у Дому гарде ЈНА у Београду, где су захтевали прекид рата и враћање њихових синова са ратишта. Њихово протестно окупљање испред Генералштаба ЈНА власти су спречиле. Најактивније су биле мајке из Сарајева и других делова БиХ; режим је спречио грађанке Београда да им се придруже.
• септембар, Бечеј - Протест мајки које су полегале по перонима аутобуске станице телима спречавајући да аутобуси са војницима крену на ратиште. Међу њима је била и Јулија Телеки, која постаје предана мировна активисткиња, и у два наврата посланица у скупштини Аутономне покрајине Војводине.
• септембар, Куцура, општина Врбас - антиратна побуна стотињак жена русинске националности окупљених испред Месне заједнице у Куцури, које су захтевале информације о њиховим мушким сродницима одведеним на ратиште у Хрватску. Куцура је место са претежно русинским становништвом.
• октобар, Београд - Протестни одлазак у Генералштаб (ГШ) ЈНА делегације Мировне групе за Дубровник против бомбардовања града. Делегацију од петнаестак особа углавном су чиниле жене пореклом из Дубровника, делагација је избачена на силу из ГШ ЈНА. У овој делегацији је била и мировна активисткиња Соња Продановић.
• октобар, Београд - Жене у црном започињу протесте против рата, до потписивања Дејтонског споразума 1995. године који се у континуитету се одржавају сваке среде, пуне четири године.
• октобар, Београд - Женски парламент и Београдски женски лоби упућују војним и цивилним властима апел Против ратног злочина.
• октобар, Панчево - Жене у црном из Панчева, започињу протесте који су трајали пар месеци, а једна од организаторки је била антрополошкиња Илидко Ердеи.
• октобар 1991 - фебруар 1992, Београд – Пред зградом Председништва Србије у Београду започела је свакодневна антиратна акција „паљење свећа“. Свеће су се палиле од 20.30х до 21х, за тих пет месеци упаљено је 72.650 свећа као солидраност са свим побунејницама рата, и за све погинуле у рату. Акцију су покренуле Наташа Кандић и Биљана Јовановић.

Хронологија протеста и иницијатива 1992.

• 15. мај, Београд - Протест мајки испред Генералштаба ЈНА чији се синови се налазе ван територије Србије и Црне Горе, а захтевале су повратак синова са ратишта у БиХ и Хрватској. Протест је трајао неколико дана, уз блокаду улица, а придружиле су му се активисти/киње феминистичких и пацифистичких група.
• 18.-20. јул, Нови Сад - Одржан скуп Женске солидарности против рата међународне мреже Жена у црном у организацији ЖУЦ Београд и Панчево.
• септембар, Београд - Жене у црном се придружују иницијативама међународних организација за људска права за формирање Међународног суда за ратне злочине на територији бивше Југославије.
• новембар, Ада – Демонстрације против рата у чијем организовању кључну улогу има здравствена радница Вера Вебел Татић, против које је власт покренула прекршајни поступак, након чега је добила и отказ у месном Дому здравља.
• децембар, Београд - Жене у црном и СОС телефон за жене и децу жртве насиља објављују захтев „...да се силовање у рату институционализује као ратни злочин на основу кога ће се судити свим војницима силоватељима свих војски на свету. да се формира међународни суд за силовање у рату, још док траје рат, и да чланице овог суда буду искључиво жене да се силовање у рату установи као ратни злочин на простору бивше Југославије."
• мај,Трешњевац, општина Кањижа - Жене из Трешњевца, села са претежно мађарским становништвом, колективно су се супротставиле мобилизацији - одвођењу њихових сродника на фронт. Истог дана тенкови ЈНА опколили су село, како би застрашили становништво. Упркос озбиљним претњама државе, протести се настављају и оснива се Духовна република Зицер. Ова побуна је трајала више месеци, и  успела је, урпкос медијској блокади, да допре до међународне јавности. Једна од жена које су покренуле протесте је и Клара Балинт.

Хронологија протеста и иницијатива 1997.

• август, Нови Сад - На Шестом скупу међународне мреже Жена у црном одржаном у Новом Саду, организовано је више панел дискусија о стању на Косову, уз присуство активисткиња са Косова.
• октобар- децембар, Београд - Протести Жена у црном паралелно са протестима Независне уније албанских студенткиња/ата у Приштини. У председништву Независне уније студенткиња/та приштинског Универзитета била је мировна активисткиња Михане Саљиху Баља.

Хронологија протеста и иницијатива 1998.

• током целе 1998. године, Београд – Протести Жена у црном у Београду под геслом „За мир на Косову“.
• мај, Београд - Жене у црном организовале су јавни разговор о рату на Косову, усвојен је апел против рата на Косову, и послат целокупној међународној заједници.
• август, Суботица - На Седмом скупу међународне мреже Жена у црном, присуствовало је 28 активисткиња са Косова.
• септембар, Београд – Режим Слободана Милошевића забранио међународни антиратни протест Београду у организацији Жена у црном и Амнестy Интернатионал. Истог дана (19. септембра) одржани антиратни скупови у целом свету.

Хронологија протеста и иницијатива 1999.

• јануар – март, Београд - Протести Жена у црном под геслом „За мир на Косову“ и „Боље пакт него рат“
• мај, Крушевац – Спонтани протести жена Расинског округа, из којег је, по неким проценама, мобилисано између 6000 и 10000 мушкараца за рат на Косову, о којима сродници и сроднице нису имали никакве информације. Протести су трајали десетак дана, међутим мобилизација је поновљења. Једна од учесница и организаторки је и Снежана Јаковљевић, књижевница, мировна активисткиња.
• септембар, Београд - Протест у Београду против етничког чишћења неалбанског становништва на Косову. „Стоп осветама на Балкану“.

Женски мировни активизам након 2000.

• Суочавање са прошлошћу - Жене у црном, организација кроз коју су феминисткиње и београдске феминистичке групе артикулисале антиратни ангажман, од 1999. године шире антимилитарстичку мрежу жена, и она, обухватајући и до 20 градова у Србији, постаје Мрежа Жена у црном Србије. Фокус мировног активзма унутар Србије су ратни злочини; силовање у рату и геноцид у Сребреници, односно питања транзиционе правде и суочавање са прошлошћу.
• Резолуција Савета безбедности Уједињених нација „Жене, мир, безбедност“ - позната и као Резолуција1325 ( први пут донета 1999), омогућава мировним активсткињама у Мрежи  Жене у црном Србије да утичу на институције државе. Упркос притисцима мировњакиња, држава није адекватно одговорила. Један од разлога лежи у чињеници да Резолуцију1325 и међународне и националне институције користе као алатку да „ојачају милитаристичке циљеве“, док феминистички приступ овој Резолуцији захтева  "осигуравање безбедности депривилегованих друштвених група, пре свега жена, али и других”
• Женски суд - феминистички приступ правди – Мировна иницијатива зачета још током трајања ратних сукоба у бившој Југославији међу мировним активисткињама са целе територије некадашње СФРЈ. Женски суд је другачија идеја правде, јер у односу на инстутицонални систем, он даје дигнитет I жртвама I преживелима, чини их субјектом правде, а не само жртвама рата. Истовремено, идеја Женског суда је да повеже узроке рата у бившој Југославији, са самом природом ратних злочина укључујући и геноцид у Сребреници, са последицама ратних разарања  у новонасталим државама. За разлику од инсититуционалних судова, ово повезивање нужно укључује и економске злочине након престанка ратних дејстава, тиме разоткрива и повезује политичку и економску димензију рата у СФРЈ. Након више година припрема, суд је одржан у Сарајеву у мају 2015. године.
• Интернационална солидарност – са завршетком ратова у бившој Југославији, женски мировни активизам је наставио, у складу са својим политичким вредностима, да солидарно организује антиратне протесте против рата у Ираку, Авганистану,Сирији, окупацији Палестине... рата у Украјини. Осим тога, организовале су и солидарност са свим људима који су трпели, или трпе државну репресију.

Спољашње везе

• Кратка историја антиратног отпора у Србији 1991 – 1992
• Музеј 90тих
• Опирање злу: Постјугословенски антиратни ангажман
• Антиратне и мировне идеје у историји Србије и антиратни покрети до 2000. године