Ђоко Војводић
Ђоко Војводић (Радомир, Цетиње, 24. јануар 1914 — Мојковац, 9. мај 1942), учесник Народноослободилачке борбе, и народни херој Југославије.
| ђоко војводић | |
|---|---|
 Ђоко Војводић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 24. јануар 1914. |
| Место рођења | Радомир, Цетиње, Краљевина Црна Гора |
| Датум смрти | 9. мај 1942. (28 год.) |
| Место смрти | околина Мојковца, НД Црна Гора |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | 1941. |
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
| Служба | НОВ и ПО Југославије |
| Херој | |
| Народни херој од | 20. децембра 1951. |
Биографија
уредиРођен је 24. јануара 1914. године у селу Радомиру, код Цетиња. Потицао је из сиромашне сељачке породице. У родном селу је завршио основну школу, а пошто није имао средстава за даље школовање, није се даље школовао. Године 1934. је отишао у Београд, где је најпре радио као физички радник, а потом се запослио у биоскопу „Луксор” (касније „20. октобар”). Овде је радио све до почетка рата 1941. године, а у међувремену је ванредно завршио малу матуру.[1]
Током живота у Београду, дружио се са студентима-револуционарима из свог родног краја и преко њих је постао најпре симпатизер и сарадник тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). У његовом стану су често одржавани партијски састанци и ту су се крили илегалци, међу којима су били Нико Вучковић и Гајо Војводић. Често је обављао разне партијске задатке, разносио је летке и други партијски материјал.[1]
Уочи почетка Другог светског рата у Југославији, био је позван у резервни састав Југословенске војске, па се априла 1941. године у току Априлског рата као артиљерац нашао на Албанском фронту. По добијању вести о капитулацији, као командир топовског одељења је уништио топ, узео пушку и пуну торбу муниције, након чега је отишао у родно село. Овде се повезао са члановима Комунистичке партије и учествовао у припремама оружаног устанка. У овом периоду, постао је кандидат за члана КПЈ, а у јулу 1941. године је примљен у чланство Комунистичке партије.[1][2]
Учествовао је у ослобађању Вирпазара и у борби код Брајића као војник Радомирско-партизанског одреда. Са Ловћенским одредом борио се у Пљеваљској бици где је и рањен. Када је формирана Прва пролетерска бригада 21. децембра 1941. године постао је командир 1. чете 1. батаљона. Учествовао је у великом броју борби: код Видрића, Округлице, маршевима преко Романије и Игмана, нападу на железничку станицу Жепче и у борби на Улог и Жупу.Ђоко је погинуо 9. маја 1942. године после борби против четника Павла Ђуришића на Вечериновцу у близини Мојковца.[3][2]
Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије, 20. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја.[3][2]
Референце
уреди- ^ а б в Народни хероји 1982, стр. 324.
- ^ а б в Српски биографски речник 2014, стр. 283.
- ^ а б Народни хероји Југославије 1982, стр. 324.
Литература
уреди- Народни хероји Југославије том II. Београд: Народна књига. 1982.
- Српски биографски речник том VI. Нови Сад: Матица српска. 2014.
