Димитрије Најдановић
Димитрије Најдановић (Крагујевац, 7/20. јун 1897 — Вустер, 24. март 1986) био је српски теолог, књижевник, протојереј-ставрофор Српске православне цркве и ванредни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Био је истакнути припадник Југословенског народног покрета Збор.
| Димитрије Најдановић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 20. јун 1897. |
| Место рођења | Крагујевац, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 24. март 1986. (89 год.) |
| Место смрти | Вустер, Охајо, САД |
| Народност | Србин |
| Религија | Православни хришћанин |
| Универзитет | Православни богословски факултет Универзитета у Београду Филозофски факултет Универзитета у Београду Универзитет Фридрир-Вилхелм у Берлину |
| Професија | теолог, доктор филозофије |
| Политичка каријера | |
| Политичка странка | Југословенски народни покрет Збор |
Биографија
уредиМладост
уредиРођен је у породици која је припадала средњем сталежу. Његов отац је био строг и пријатан учитељ, а мајка побожна домаћица. У родном месту је завршио основну школу, а његово школовање је омео Први светски рат.
Међуратни период
уредиЗавршио је Богословију „Светог Саве“ и Богословски факултет у Београду. Између 10. децембра 1921. године и 2. октобра 1924. године је био асистент за историју религије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, али је то место напустио по сопственој молби.[1] Похађао је студије историје и филозофије на Филозофском факултету Универзитета у Београду од 1935. до 1938. године. У том периоду постаје близак са професором Веселином Чајкановићем, на чији предлог постаје члан Југословенског народног покрета Збор.
Одлази на докторске студије филозофије на Универзитету Фридрих Вилхелм у Берлину 1939. године, код професора Николаја Хартмана и Едварда Шпрангера. Докторирао је 1940. године са тезом „Философија историје Имануела Хермана Фихтеа”. По повратку у Краљевину Југославију, све до Априлског рата, предавао је веронауку у Четвртој мушкој реалној гимназији у Београду.
У часопису Хришћанска мисао је објавио запажен текст „Суморне тезе у облику апела цркви“ у којем је сумирао духовно стање у Краљевини Југославији и указао да је комунизам најопаснији непријатељ Цркве[2]:
Црква данас нема опаснијег непријатеља од комунизма. Сви су разлози, а највише дух и смисао постојања цркве, да одлучно ступи у борбу против комунизма. Борба се мора повести одмах и одлучно.
Други светски рат
уредиОд 3. новембра 1941. године је радио у Министарству просвете Владе народног спаса.[1] За ванредног професора на катедри Хришћанске етике Православног богословског факултета Универзитета у Београду изабран је 25. јануара 1943. године и предавао је Увод у философију са историјом философије.[1]
У Заводу за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци, који је основала Влада народног спаса за преваспитавање комуниста ученика средњих школа, а који се налазио под надлежношћу Министарства просвете, Најдановић је држао идеолошка предавања, а предавања су држали и Димитрије Љотић, Велибор Јонић, Ђоко Слијепчевић, Хрвоје Магазиновић и Ратко Парежанин.
Критиковао је неутралан став Српске православне цркве по питању комунистичког покрета отпора и оптужио је да допушта да је „црвени демонизам" нагриза изнутра.[3]
Емиграција и смрт
уредиСа супругом Јеленом је емигрирао у Аустрију 1944. године, уочи ослобођења Београда. Једно време су провели у логору у Линцу, а затим одлазе у Рим. Уз препоруку патријарха српског Гаврила V одлазе у Енглеску 1947. године. У емиграцији је предавао догматику, хришћанску апологетику и етику на Дорчхестер колеџу, који је уступљен Српској православној цркви, а био је и његов декан. Међу његовим студентима су били Веселин Кесић и Иринеј Ковачевић, потоњи епископ америчко-канадски и митрополит новограчанички.
Од 1948. до 1960. године је био и парох Дарбија, када одлази у Монтреал. Тамо је у новој парохији откупио кућу и преуредио је у храм Свете Тројице, а отворио је и простор за дружење српских емиграната.[4] Одлази у Њујорк 1967. године, да би се касније одселио у Вустер ради лечења. Све време је активно радио на окупљању такозване љотићевске емиграције, односно бивших припадника ЈНП Збор и Српског добровољачког корпуса. Афирмативно је писао о лику и делу Димитрија Љотића.[5]
Умро је 24. марта 1986. године у Вустеру. Сахрањен је 28. марта 1986. године на манастирском гробљу манастира Светог Саве у Либертивилу.[6]
Дела
уреди- Блажени и блаженства, 1965;
- Три српска великана - Његош, Јакшић, Велимировић, Минхен 1975;
- Светосавље, Београд 2000;
- Философија историје Имануела Хермана Фихтеа и други списи из философије, богословља и књижевности, Фонд истине о Србима, Београд 2003.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ а б в Шијаковић, Богољуб (2007). „Философија у контексту хришћанске културе - философија као наставни предмет на Православном богословском факултету у Београду” (PDF). Зборник радова Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Православни богословски факултет Универзитета у Београду. књ. 1: 54.
- ^ Ђурић, Вељко. Голгота Српске православне цркве 1941-1945.
- ^ Petranović, Branko (1992). Srbija u Drugom svetskom ratu 1939—1945. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar. стр. 459.
- ^ „Историја”. Црквено-школска општина "Света Тројица" - Монтреал.
- ^ Најдановић, Димитрије. „Димитрије Љотић - теолог међу политичарима”. Центар за истраживање православног монархизма. Архивирано из оригинала 15. 05. 2021. г. Приступљено 15. 05. 2021.
- ^ „Живот Срба у Америци (Православље бр. 911)”. Православље (новине српске патријаршије). Архивирано из оригинала 7. 1. 2012. г. Приступљено 22. 3. 2012.
